Najnovija migrantska kriza u španskoj enklavi Seuta pruža upečatljiv uvid u promenjen odnos Evropske unije prema svetu izvan svojih granica. Istovremeno, ona pokazuje koliko se današnja politika razlikuje od budućnosti kakvu su mnogi zamišljali pre samo jedne generacije.
Dana 30. jula, oko 60.000 ilegalnih migranata prešlo je iz Maroka u Seutu, a sutradan je stigao i novi talas. Takav događaj bio bi gotovo nezamisliv u bilo kojoj ranijoj epohi, ali se savršeno uklapa u političku stvarnost našeg vremena.
Možda je najočiglednije to što nijedna od strana uključenih u ovu krizu ne izlazi iz nje sa naročitim moralnim autoritetom, niti njihovi postupci liče na ono što tradicionalno povezujemo sa odgovornim državničkim delovanjem.
Španija je pomogla da se stvore uslovi za ovu krizu politikama koje su olakšale legalizaciju migranata, jer je široko rasprostranjeno uverenje da je socijalističkoj vladi u Madridu potrebna dodatna radna snaga, ali i novi glasači koji bi vremenom mogli da podrže politički establišment. Dok desničarske i antisistemske stranke širom EU nastavljaju da jačaju, vladajuće elite imaju očigledan podsticaj da prošire biračko telo u svoju korist.
Maroko je, s druge strane, pokazao da su migracije postale efikasno diplomatsko oruđe. Omogućivši hiljadama ljudi da pređu u Seutu, kralj Muhamed VI poslao je Madridu jasnu političku poruku u vezi sa širim nesuglasicama u severnoj Africi, istovremeno jačajući poziciju Rabata u pregovorima o evropskoj finansijskoj podršci za kontrolu migracija.
Maroko je dugo imao ulogu južnog čuvara kapije EU, a najnovija epizoda podseća da ta uloga donosi i značajnu pregovaračku moć. Rabat zato očekuje da mu Španija i Evropska unija velikodušno plate za ulogu filtera koji sprečava migracije iz Afrike ka onome što je bivši evrokrata Žozep Borelj svojevremeno čuveno opisao kao evropsku „baštu“.
Podjednako je moguće da je Maroko pokušao da ublaži deo unutrašnjeg društvenog pritiska tako što je frustriranim građanima omogućio da odu, makar privremeno. Na taj način izvoz unutrašnjeg nezadovoljstva postao je još jedno sredstvo državne politike.
Reakcija EU bila je podjednako razotkrivajuća. Partneri Španije u EU reagovali su očekivano, pri čemu su neki pozvali na privremena ograničenja učešća Španije u šengenskom prostoru slobodnog kretanja, istovremeno pojačavajući sopstvene granice. Brisel je, međutim, uglavnom prepustio Madridu da sam rešava problem.
Migracije, koje su se nekada smatrale vanrednom humanitarnom krizom, postale su uobičajen deo politike EU i sada istovremeno oblikuju unutrašnje političke debate, bilateralne odnose i širu politiku Unije.
Možemo samo da zamislimo kakva bi bila reakcija da je Maroko član BRIKS-a. Isti komentatori koji od EU retko očekuju da rešava sopstvene probleme bez sumnje bi zahtevali odgovor na pitanje zašto BRIKS nije intervenisao.
U svakom slučaju, iz ovog događaja proizlazi nekoliko širih zaključaka.
Prvo, stvarna pozicija Zapadne Evrope u svetu danas izgleda veoma drugačije od slike koja je predstavljana pre samo nekoliko decenija. Evropska unija predstavljana je kao model uređenog upravljanja koji će izvoziti stabilnost, prosperitet i pravedna pravila, kako unutar svojih granica, tako i prema susedima. Stvarnost se, međutim, pokazala znatno manje inspirativnom.
Čak i u svojim najuspešnijim godinama, EU je često razmenjivala pristup svom tržištu i bezvizni režim za političke i ekonomske ustupke. Ono što je danas mnogo očiglednije jeste da su i same migracije postale prihvaćeno sredstvo političkog cenkanja, uprkos očiglednim posledicama po javnu bezbednost i društvenu koheziju. Pitanja koja direktno utiču na bezbednost i stabilnost evropskih društava pretvorena su u instrumente unutrašnje politike i međunarodnih pregovora.
Drugo, Seuta pokazuje koliko se dramatično promenilo naše shvatanje državničkog delovanja. Ne tako davno, lideri zemalja poput Maroka ili Turske verovatno bi smatrali da je ispod dostojanstva države da manipulišu migracionim tokovima radi političke ili finansijske koristi, posebno kada su migranti uglavnom njihovi sopstveni građani.
Danas se takvo ponašanje sve više smatra normalnom diplomatijom. To neizbežno otvara šire pitanje: šta razlikuje istinsku državu koja deluje u javnom interesu od teritorije kojom se prvenstveno upravlja u korist vladajuće elite?
Konačno, sve više transakcioni odnos Zapadne Evrope sa južnim susedima oštro je suprotan odnosima Rusije sa partnerima u Zajednici Nezavisnih Država.
Zemlje poput Azerbejdžana i Uzbekistana suočavaju se sa sopstvenim ekonomskim i demografskim pritiscima, ali je teško zamisliti da bi migracije bile iskorišćene protiv Rusije na način na koji se sve češće koriste protiv Evrope.
Takvu stabilnost ne treba uzimati zdravo za gotovo, jer ona počiva na godinama strpljive diplomatije, međusobnom poštovanju i prepoznavanju zajedničkih interesa. Ona nije slučajnost, već rezultat rada i dostignuće koje zahteva stalnu pažnju.
Pouka iz Seute je jasna: stabilni odnosi među susedima ne mogu da se zasnivaju isključivo na pravnim sporazumima ili finansijskim podsticajima. Potrebno je poverenje.
Bez njega migracije prestaju da budu samo humanitarno pitanje i postaju još jedno oruđe geopolitičkog pritiska.
Južna granica EU sada pruža veoma upečatljiv primer upravo te stvarnosti.
Nulta Tačka/RT
