Filozofija transhumanizma Silicijumske doline je suštinski pogrešna
Kada bismo, kroz biotehnologiju, mogli drastično da unapredimo sebe – tako da naša sposobnost da apsorbujemo i manipulišemo informacijama bude neograničena, da ne osećamo uznemirenost i da ne starimo – da li bismo pristali? Da li bitrebalo da pristanemo? Za zagovornike radikalnog poboljšanja, ili „transhumanizma“, odgovor sa „da“ nije lak. Shodno tome, oni se zalažu za razvoj tehnologija koje bi, manipulisanjem genima i mozgom, stvorile bića fundamentalno superiornija od nas.
Transhumanizam je daleko od uobičajenog pojma, ali, bez obzira da li tu reč koriste ili ne, njegove pristalice su na mestima moći, posebno u Silicijumskoj dolini. Ilon Mask, najbogatija osoba na svetu, posvećen je jačanju „spoznaje“ i u tom cilju je suosnivač kompanije Neuralink. Nakon što je prikupio više od 200 miliona dolara novih sredstava u 2021. godini, Neuralink je u januaru proglasio spremnost da započne ispitivanje na ljudima kompjuterskih čipova za implantaciju u mozgu u terapeutske svrhe, kako bi pomogao onima sa povredama kičmene moždine da ponovo hodaju. Ali Maskov krajnji cilj u istraživanju veza između mozga i računara je „nadljudska“ ili „radikalno poboljšana“ spoznaja – glavni transhumanistički prioritet. Oni sa radikalno povećanom kognitivnom sposobnošću bili bi toliko napredni da više ne bi ni bili ljudi, već bi, umesto toga, bili „postljudi“.
U transhumanističkoj fantaziji, postljudi bi mogli, uverava nas filozof Nik Bostrom, „da čitaju, sa savršenim pamćenjem i razumevanjem, svaku knjigu u Kongresnoj biblioteci“. Slično, prema futuristi i transhumanisti Reju Kurcvajlu — koji je radio u Guglu od 2012 — oni bi brzo apsorbovali ceo sadržaj Svetske mreže. Zadovoljstvo bi bilo sveprisutno i bezgranično. Sa druge strane, patnja ne bi postojala, jer bi postljudi imali „bogoliku“ kontrolu nad svojim raspoloženjem i emocijama. Naravno, posthumano blaženstvo ne bi bilo vrhunsko odsustvo besmrtnosti. Ovaj poslednji aspekt, potraga za poništavanjem starenja, već dobija značajnu podršku iz Silicijumske doline. Godine 2013, Lari Pejdž, suosnivač Gugla—i izvršni direktor njegove matične kompanije, Alphabet, do decembra 2019—najavio je pokretanje Calico Labs-a, čija je misija da razume starenje i otkloni ga. Sve veća lista startapova i investitora, posvećenih „reprogramiranju“ ljudske biologije sa porazom starenja u vidu, ušla je u glavni tok. Ova lista sada uključuje osnivača Amazona Džefa Bezosa, koji je u januaru doprineo sa 3 milijarde dolara za pokretanje Altos Labs.
Danas se prepoznavanje imena transhumanizma proširilo izvan Silicijumske doline i akademskih krugova. Godine 2019., u članku u Washington Post-u je navedeno da „pokret transhumanizma napreduje“. A esej iz 2020. u Wall Street Journal-u sugeriše da, čineći „našu biološku krhkost očiglednijom nego ikad“, COVID-19 može biti „baš ona vrsta krize koja je potrebna da se napori” realizuju za postizanje cilja besmrtnosti transhumanista.
Verovatno ste već upoznati sa određenim poboljšanjima – kao što su sportisti koji koriste steroide da bi stekli konkurentsku prednost, ili pojedinci koji koriste ADHD lekove kao što su Ritalin i Adderall van namene u potrazi za kognitivnim pojačanjem. Ali ponor razdvaja takva poboljšanja od transhumanizma, čiji bi posvećenici od nas želeli da osmislimo nadogradnju čovečanstva na nivou vrste u posthumanizam. A ključ za sve planirane napretke transhumanizma, mentalne i fizičke, je specifično razumevanje „informacija“ i njihove uzročne dominacije u odnosu na karakteristike koje zagovaraju nagradu. Ovaj fokus na informacije je takođe fatalna mana transhumanizma.
Verovatno je najbliži prethodnik transhumanizma anglo-američka eugenika, koju je inaugurisao Frensis Galton, koji je skovao termin eugenika 1883. Među mnogim suštinskim paralelama između transhumanizma i anglo-američke eugenike su insistiranje na tome da nauka postavlja čovečanstvo, a ljudska inteligencija i moralni stavovi (kao što su altruizam i samokontrola) zahtevaju veliko, biološko povećanje. Termin transhumanizam prvi je upotrebio britanski eugeničar Džulijan Haksli (takođe brat Oldosa Hakslija, autora Hrabrog novog sveta). Transhumanizam kakvog ga poznajemo, međutim, predstavlja neku vrstu braka između suštinskih obaveza koje se dele sa anglo-američkom eugenikom i ideje da su živa bića i mašine u osnovi slične – ovo poslednje proizilazi iz razvoja računarstva i teorije informacija tokom i nakon Drugog svetskog rata.
Ovde je ključna ideja da su animirani entiteti i mašine, u suštini, informacije, njihove operacije su u osnovi iste. Iz ove perspektive, mozgovi su računarski uređaji, genetska uzročnost funkcioniše kroz „programe“, a informacioni obrasci koji nas čine su, u principu, prenosivi u digitalno područje. Ovo informativno sočivo je srž transhumanizma – njegovih naučnih uverenja i poverenja u izglede za tehnološko samotranscendiranje čovečanstva u posthumanizam.
Neka od najvećih obećanja transhumanizma počivaju na pretpostavci da geni, kao informacija, pokreću i dominiraju položajem ljudi u odnosu na složene fenotipske osobine, kao što su inteligencija, samokontrola, ljubaznost i empatija: drugim rečima, da oni „kodiraju“ ove karakteristike. Ovako shvaćene – uveravaju nas transhumanisti – ovim osobinama se može manipulisati. Koreni ovih ideja sežu više od 50 godina unazad. Na primer, u „Logici života“ (1970), Fransoa Žakob je objavio da je „sa akumulacijom znanja čovek postao prvi proizvod evolucije sposoban da kontroliše evoluciju“. Džejkobovo očekivanje da podstakne složene mentalne karakteristike, kada tačno odredimo „upletene genetske faktore“ – drugim rečima, steknemo poznavanje informacionih „mehanizama“ koji igraju ključnu ulogu u njihovoj uzročnoj povezanosti – je opipljivo u transhumanizmu. Danas, međutim, perspektivu koju predstavlja Jakov sve više odbacuju naučnici, filozofi nauke i istoričari.
To da geni utiču na ljudske osobine nije upitno. Tamo gde transhumanisti greše je u neproporcionalnoj ulozi koja je dodeljena genima u stvaranju njihovih omiljenih osobina. Za razliku od jasnih fizičkih karakteristika, kao što je boja očiju, odnos genetskih „informacija“ sa karakteristikama kao što su inteligencija i ljubaznost je nijansiran i indirektan. Danas teorija razvojnih sistema zamenjuje dominantnu, jednosmernu kauzalnost koja je ranije bila smeštena u genima. Sa ove tačke gledišta, razvoj obuhvata niz nivoa i mnoštvo faktora, bioloških i nebioloških, koji međusobno deluju na složene načine. Ono što je najvažnije, kako primećuje filozof nauke Suzan Ojama, nijedan od ovih faktora – uključujući i gene – „nije privilegovan a priori kao nosilac fundamentalne forme ili kao poreklo krajnje kauzalne kontrole“; nego, „sve što organizam radi izdiže se iz ovog interaktivnog kompleksa, čak i kada utiče na taj kompleks”.
Slično je pogrešno shvatanje transhumanista kako funkcioniše mozak. Njihova pretpostavka da su određeni mentalni kapaciteti vezani za određena područja mozga – i da bi stoga mogli biti meta manipulacije – sve je vieš zastarela. Zaista, monumentalna promena fokusa neuronaučnog istraživanja, od diskretnih oblasti sa namenskim funkcijama ka složenim funkcionalnim mrežama, je uveliko u toku. Kao što je sada dobro dokumentovano, mentalni zadaci kao što su pažnja, pamćenje i kreativnost angažuju brojne oblasti mozga; pojedinačni regioni su pluripotentni, što znači da imaju višestruke uloge; a različite oblasti funkcionišu kao „čvorišta“. Da damo samo jedan primer, kako primećuje neuronaučnik Luiz Pesoa, amigdala, koja se dugo smatrana striktno emocionalnim područjem – posebno vezanom za obradu informacija u vezi sa strahom – „sve se više prepoznaje da igra važnu ulogu u kognitivnim, emocionalnim i društvenim procesima”.
