Davno nije diplomatski događaj privukao toliku svetsku pažnju, kao vest da se na Aljasci sastaju ruski i američki predsednik. Po značaju za međunarodni poredak, ovaj susret može se porediti samo sa pregovorima o nemačkom ujedinjenju pre 35 godina, koji su postavili temelje političkim promenama narednih decenija. Razgovori na Aljasci mogli bi biti sličan prelomni trenutak – ne samo za sukob u Ukrajini, već i za principe budućeg dogovora vodećih svetskih sila.
Ukrajina je postala najočiglednije mesto istorijskih pomeranja koja prevazilaze njene granice. Ali ako se oslonimo na nemačku analogiju, ne treba očekivati da će jedan sastanak doneti preokret. Diplomatski maraton 1990. trajao je mesecima, a tadašnja atmosfera bila je daleko manje napeta i mnogo optimističnija nego danas.
Gusta magla curenja informacija i spekulacija oko sastanka na Aljasci samo potvrđuje njegov značaj. Većinu te „buke“ stvaraju komentatori željni da deluju informisano i politički akteri koji pokušavaju da oblikuju javno mnjenje. U stvarnosti, ozbiljna priprema za pregovore ima malo veze sa propagandom koja ih prati. Zato često zvanična saopštenja iznenade spoljne posmatrače.
To može biti dobar znak. U poslednjim decenijama, naročito u Evropi, diplomatija je često išla uz kontinuirano ispuštanje poverljivih detalja u javnost – naviku koja može služiti taktičkim ciljevima, ali retko donosi trajne rezultate. Ovog puta bolje je sačekati ishod, ili njegov nedostatak, nego podlegati iskušenju da nagađamo šta se dešava iza zatvorenih vrata.
Postoji i širi kontekst koji se ne sme zanemariti: pomeranja u globalnom poretku pokrenuta ukrajinskom krizom, ali ne i njome izazvana. Godinama sam skeptičan prema tvrdnjama da se svet uredno deli na dva suprotstavljena bloka – „Zapad“ protiv „ostalih“. Ekonomska međuzavisnost je previše duboka da bi čak i oštri politički i vojni sukobi mogli u potpunosti prekinuti veze. Ipak, kontradikcije između ovih blokova rastu i sve su više materijalni, a ne ideološki.
🌐 „Prenaseljenost“ planete je najveća nihilistička laž – pad nataliteta preti da uništi civilizaciju, upozorava Maskhttps://t.co/Lql4mt9WLR
— Nulta Tačka (@NultaTackaSrb) August 8, 2025
Ključni okidač bio je pokušaj američkog predsednika Donalda Trampa da pritisne najveće države tzv. „globalne većine“ – Kinu, Indiju, Brazil i Južnu Afriku – da se povinuju Vašingtonu. Stari liberalni poredak je obećavao univerzalnost i koristi za učesnike, a sada dominiraju isključivo američki trgovinski interesi.
Kao i ranije, Vašington zahteve oblači u političke opravdanja – kritikuju Brazil i Južnu Afriku zbog odnosa prema opoziciji, ili napadaju Indiju i Kinu zbog veza sa Moskvom. Ali kontradikcije su očigledne. Tramp, za razliku od prethodnika, više voli carine nego sankcije. Carine su otvoreno ekonomsko oruđe, ali se sada koriste u političke svrhe.
Pokušaj nije doneo željeni rezultat Beloj kući. Američki predsednik je navikao da saveznici prave kompromise da bi očuvali odnose sa Vašingtonom. I zemlje BRICS-a često su izbegavale konfrontaciju zbog sopstvenih ekonomskih interesa. Ali oštrina američkog pritiska ovog puta ih je primorala da zauzmu čvršći stav.
Ukrajina sama po sebi nema mnogo veze sa ovim pomeranjima – ali je tema koja drži globalnu političku pažnju. Pred samit na Aljasci, ruski predsednik Vladimir Putin lično je obaveštavao lidere BRICS-a i druge ključne partnere o pripremama. Oni to prate i često podržavaju proces.
Sa druge strane Atlantika konsultacije su podjednako intenzivne, ali obeležene nesigurnošću i ograničenim poverenjem. Anksioznost zapadne Evrope da bi Tramp mogao „sklopiti dogovor“ sa Putinom mnogo govori. Svet se i dalje deli u grupe, ali dok jedna grupa ide ka većoj koordinaciji, druga postaje sve manje složna.
Čak i ako Aljaska donese ozbiljne razgovore, nema garancije da će doneti mir. Možda čak neće biti ni poslednji susret. Ono što zabrinjava jeste što se javna debata i dalje fokusira na teritorijalne podele – ko šta dobija i šta za to daje. Time se promašuje suština. Oštra faza ukrajinske krize nije nastala zbog želje za teritorijalnim širenjem. Počela je kada je Moskva izazvala bezbednosni poredak nastao posle Hladnog rata – poredak izgrađen na beskrajnom širenju NATO kao garantu evropske stabilnosti.
Tu se vraćamo na analogiju sa nemačkim ujedinjenjem. Taj plan je, iako je rešio teritorijalno pitanje, utemeljio i političke principe koji su oblikovali posleratni poredak. Ti isti principi, kao i neravnoteža koju su stvorili između Moskve i Vašingtona, koren su eskalacije 2022. Granice i teritorije su samo deo slagalice. Pravo pitanje je osnova za mirnu koegzistenciju u budućnosti.
1990. godine dogovor između Istoka i Zapada stvorio je arhitekturu evropske bezbednosti. Ali način na koji je završen Hladni rat – i neuspeh da se Moskvi da ravnopravan status – posejao je seme današnjeg sukoba. U tom smislu, sastanak na Aljasci je pokušaj da se zatvori nerešen posao iz prošlosti. Bez konačnog rešenja ove istorijske neravnoteže, biće nemoguće stvoriti stabilan novi sistem odnosa ne samo između Rusije i Zapada, već i globalno.
Česta Putinova okupljanja sa liderima BRICS-a pokazuju da Moskva razume ovu realnost. Da li Vašington razume, ostaje da se vidi.
Nulta Tačka/RT/Fjodor Lukjanov
