Европа се представља као самопроглашена катедрала „зелене“ транзиције.
Бриселске бирократе и политичари у Берлину деценијама држе лекције свету о моралној нужности напуштања угљоводоника. Изградили су наратив о Европској унији као блиставом граду који покрећу ветар и сунце, као узору нето-нулте утопије.
Али када је први прави талас зимске хладноће ове јесени захватио континент, та фасада се срушила под теретом физичке реалности.
Европа и даље зависи од фосилних горива за око 70 одсто укупне потрошње енергије. Тај проценат се годинама готово није мењао, упркос милијардама евра уложеним у соларну и ветроенергију. Хваљени раст тих технологија прикрива кључну истину о енергетским системима коју европски доносиоци одлука одбијају јавно да признају: струја чини само мали део укупне енергетске потражње.
Саобраћај, грејање, индустријски процеси и производња и даље се у огромној мери ослањају на нафту, природни гас и угаљ. Хвалити се повећањем производње обновљиве струје, а игнорисати целокупну слику енергетике, исто је као поносити се новим улазним вратима док се цела кућа распада.
Крајем новембра, крхкост енергетског система зависног од временских услова постала је очигледна када су температуре пале, а потреба за грејањем нагло порасла. То је предвидив део живота на северној хемисфери, али европска енергетска политика као да је увек изнова изненађена тиме.
У тренутку када је породицама топлота била најпотребнија, ветар је стао. То је такозвана „дункефлауте“, период таме и без ветра, на који инжењери упозоравају годинама. Производња из ветра пала је за 20 одсто.
Оператери електромреже, суочени са ризиком од нестанка струје, нису се окренули батеријама, које су и даље потпуно недовољне за тај посао. Уместо тога, ослонили су се на радног коња савремене енергетике, природни гас. Производња струје из гаса скочила је за више од 40 одсто како би попунила празнину коју су оставиле заустављене ветроелектране.
У Холандији су такозвани грејни дани, мера потребе за топлотом, били за 35 одсто изнад петогодишњег просека. Подаци из средине новембра дају поражавајућу слику неуспеха такозваних обновљивих извора. Између 14. и 21. новембра, док је први талас хладноће стезао регион, европска потражња за гасом скочила је за 45 одсто.
У апсолутним бројевима, дневна потрошња гаса повећана је за 0,6 милијарди кубних метара дневно. То није био постепен раст, већ панични скок услед повећања потреба за грејањем домаћинстава и пословних објеката од чак 75 одсто.
Складишта гаса била су тихи хероји ове кризе, покривши око 90 одсто раста дневне потражње током критичне недеље. Повлачење гаса из складишта порасло је за готово 450 одсто.
Размере ове интервенције природног гаса тешко је преценити. Да би се схватила количина од 0,6 милијарди кубних метара, треба знати да је њен енергетски еквивалент једнак дневној производњи 220 нуклеарних електрана. То је број готово пет пута већи од целокупне француске нуклеарне флоте.
Замислите катастрофу да је Европа остварила своје нето-нулте циљеве и укинула гасну инфраструктуру. Не постоји ниједан батеријски систем на свету, ни постојећи ни планирани, који би могао да замени енергију 220 нуклеарних реактора.
И поред ове грозничаве потрошње гаса, цене су остале релативно стабилне. То није било захваљујући европској далековидости, већ такозваној „дивиденди мира“ услед могућег решавања сукоба у Украјини и, што је још важније, огромним количинама течног природног гаса које су стигле из Сједињених Америчких Држава.
Ту лежи врхунац ироније: Европска унија која је против фосилних горива и против бушења одржава своје становништво у животу захваљујући администрацији преко Атлантика која је за фосилна горива и за производњу енергије.
Сједињене Државе су, подстичући производњу угљоводоника, створиле вишак који данас греје европске домове.
Фосилна горива су крвоток свакодневног живота, посебно у развијеним друштвима, која не могу функционисати на жељама и илузијама обожавалаца ветра и сунца. Стабилност европског друштва данас почива на раменима америчких бушача гасних бушотина.
Европска унија служи као упозорење шта се дешава када идеологија победи физику. Климатска хистерија не може натерати ветар да дува. „Зелени“ цар је го, а напољу је, и те како, хладно.
