Insajderi iz Bele Kuće otkrivaju zastrašujući nivo Bajdenove demencije: Ne može da se seti ni sopstvenog imena
Insajderi iz Bele kuće istupaju sa najnovijim informacijama govoreći o stepenu mentalnog pada Džoa Bajdena, za koji kažu da je mnogo gori nego što mediji prikazuju.
Prema rečima nekoliko upućenih, predsednik Bajden redovno zaboravlja imena svojih najbližih, uključujući i svoje ime.
Prema pisanju Njujork magazina , predsednikovi bliski prijatelji i članovi porodice prisećaju se susreta sa njim u kojima nije mogao da se seti ni imena.
Oni koji su naišli na predsednika u društvenim okruženjima bili su svedoci poremećenih interakcija. Dugogodišnji prijatelji porodice Bajden, koji su sa mnom razgovarali pod uslovom anonimnosti, bili su šokirani kada su otkrili da se predsednik ne seća njihovih imena. Na jednom događaju u Beloj kući prošle godine, jedan gost se sa užasom prisetio, shvativši da predsednik neće moći da ostane na prijemu jer, bilo je jasno, neće moći da prođe doček. Gost nije bio siguran da bi mogao da glasa za Bajdena, pošto je gost sada bio otvoren za ideju koju su prethodno odbacili kao desničarsku propagandu: predsednik možda ipak nije vršilac dužnosti predsednika.
Redstate.com izveštava: Nesvesnost prijatelja i drugih dugotrajnih aspekata nečijeg života je ozbiljan znak demencije. Svako ko je imao posla sa nekim ko pati od ovog stanja zna tačno o čemu se radi. U celom izveštaju, Bajden je ponekad opisan kao potpuno povučen, nesposoban da završi događaje i zaboravljajući stvari koje nijedan normalan, funkcionalan čovek ne bi zaboravio.
Olivija Nuci, autorka dela, takođe je opisala jedan od svojih susreta sa predsednikom.
Srce mi je stalo dok sam pružala ruku da pozdravim predsednika. Pokušala sam da uspostavim kontakt očima, ali kao da njegove oči, iako otvorene, nisu gledale. Njegovo lice je imalo voštani izgled. On se nasmešio. Bio je to sladak osmeh. To me je rastužilo na način koji ne mogu u potpunosti da prenesem. Uvek sam mislila — i pisala sam — da je on pristojan čovek. Ako je ambicija bila njegov jedini greh, a činilo se da jeste, on uopšte nije počinio nikakav greh po standardima većine političara o kojima sam pisala. Uzeo je moju ruku u svoju, i bila sam zaprepašćena kako se osećao. Bio je toplo a on je bio hlada. U podrumu je bilo toliko toplo da su se ljudi znojili i žalili da se znoje. Rekla sam zdravo.“ Njegov slatki osmeh je ostao zaleđen. Govorio je veoma sporo i veoma tihim glasom. „I kako se zoveš?“ upitao.
Ali vest nije samo da je Bajden senilan. RedState je godinama izveštavao o toj stvarnosti, pružajući usput dovoljno dokaza. Neverovati svojim očima i ušima uvek je bio uslov da se veruje da je predsednik dobrog zdravlja. Svi smo znali, i to je stvar. I svi su znali.
Kada su razgovarali o onome što su znali, šta su videli, šta su čuli, bukvalno su šaputali. Bili su uplašeni i užasnuti. Ali i oni su bili opterećeni. Morali su da razgovaraju o tome (iako ne u zapisniku). Morali su da znaju da nisu sami i da nisu ludi. Stvari su bile loše, i oni su znali da su stvari loše, i znali su da i drugi moraju znati da su stvari loše, a ipak bi morali da se pretvaraju, spolja, da su stvari u redu. Predsednik je bio dobro. Izbori bi bili u redu. Bili bi dobro. Priznati suprotno značilo bi ugroziti budućnost zemlje i, eto, niko nije želeo da bude odgovoran ni lično ni društveno za to.
Kao što naslov članka ukazuje, postojala je bukvalno „zavera ćutanja“ koja je štitila Džoa Bajdena. Demokrate su se pravdale da je pretnja Donalda Trampa zasenila svaku brigu o tome da li je predsednik Sjedinjenih Država mentalno sposoban da ispunjava dužnosti svoje kancelarije. To je daleko od argumenata o izborima 2024. Ovo je pravi skandal sam po sebi, a lista dodatne opreme duga je milju.
Zaboravite Donalda Trampa na trenutak. Država trenutno nema predsednika. Ovo se ne može samo gurnuti pod tepih jer Džil Bajden kaže da je njen muž dobro. Moraju postojati posledice. Moraju biti ostavke. Neposrednije, međutim, treba se pozvati na 25. amandman. Ovo se više ne može ignorisati.
