Kako bogate nacije truju globalni jug svojim toksičnim otpadom
U svetu u kome globalni sever često tvrdi da predstavlja moralnu visoku poziciju u pitanjima životne sredine, duboko uznemirujuća stvarnost je izašla na videlo: bogate nacije truju globalni jug svojim toksičnim otpadom. Ova praksa, poznata kao produkt kolonijalizma, uključuje prekogranično odlaganje opasnih materijala iz bogatih zemalja u manje razvijene, gde su ekološki propisi često slabašni, a cena odlaganja je samo delić onoga što bi bila kod kuće.
Istorijski kontekst naglašava zašto ovo pitanje nije samo ekološka briga već nastavak kolonijalne prakse. Tokom pokreta za nezavisnost u Africi, borba nije bila samo za politički suverenitet, već i za kontrolu nad zemljom i resursima. Međutim, kako su afričke nacije stekle nezavisnost, ubrzo su shvatile da je kolonijalizam takođe uključivao korišćenje njihovih teritorija kao odlagališta toksičnog otpada. Ovaj oblik eksploatacije nastavio se i u 21. veku, uprkos međunarodnoj osudi i rezolucijama.
Troškovi odlaganja: priča o nejednakosti
Ekonomska logika odlaganja otpada jasno je ilustrovana disparitetom troškova između globalnog severa i globalnog juga. Osamdesetih godina prošlog veka, prosečna cena odlaganja jedne tone opasnog otpada u Africi kretala se od 2,50 do 50, dok je na globalnom severu bilo između 100 i 2.000 dolara. Ovaj disparitet postoji i danas, sa trenutnim troškovima na globalnom severu koji prelaze 400 dolara po toni, dok na globalnom jugu ostaje desetina toga.
Jedan od najeklatantnijih primera ove eksploatatorske prakse je incident iz 1987-1988 u Kokou u Nigeriji. Dva italijanska državljana su, koristeći lažnu kompaniju, u Nigeriju uvezla preko 3.884 tone opasnog toksičnog otpada, lažno označenog kao đubrivo. Nigerijski farmer koji je pristao da skladišti otpad na svom imanju plaćen je oskudnih 100 dolara mesečno, dok je italijanska kompanija verovatno zaradila milione. Otpad je izazvao ozbiljne zdravstvene probleme, uključujući stomačne tegobe, glavobolje, pa čak i smrt, što je dovelo do evakuacije 500 stanovnika.
Tramp vraća ISTINU: Kraj rodne ideologije! 🇺🇸💪🏻 https://t.co/joHjJY2B99
— Nulta Tačka (@NultaTackaSrb) February 21, 2025
Licemerje globalnog severa
Moralno i ekonomsko licemerje ove prakse jasno je istaknuto takozvanim „principom Lorensa Samersa“. U memorandumu iz 1991. godine, Lorens Samers, tadašnji glavni ekonomista Svetske banke, napisao je: „Neka ostane između vas i mene, zar Svetska banka ne bi trebalo da podstiče više migracije prljavih industrija u najmanje razvijene zemlje? Određena količina zagađenja koja narušava zdravlje i koja će biti urađena u zemlji sa najnižim troškovima, trebalo bi da bude urađena u zemlji sa najnižim troškovima. Samersova logika, iako ekonomski racionalna, je moralno za osudu, jer svodi ljudski život na finansijsku jednačinu.
Ovo osećanje odražava se u kontinuiranom toku e-otpada sa globalnog severa na globalni jug. Prema Global E-waste Monitor 2024, oko 5,1 milijardi kg korišćene elektronike se isporučuje na međunarodnom nivou svake godine, pri čemu je 65% ovih kretanja nekontrolisano. Lokacija Agbogbloshie u Gani, nekada jedno od najvećih čvorišta za e-otpad, uvrštena je među 10 najzagađenijih mesta na svetu, sa ozbiljnim zdravstvenim uticajima na lokalno stanovništvo koje je dokumentovala Svetska zdravstvena organizacija.
Afričko saučesništvo i put napred
Dok Globalni sever snosi značajnu odgovornost za ovu ekološku nepravdu, afrički lideri i zvaničnici takođe su igrali ulogu u održavanju ove prakse. Privlačnost ekonomske dobiti često je dovela do dogovora koji daju prioritet kratkoročnim finansijskim koristima u odnosu na dugoročne štete po životnu sredinu i zdravlje ljudi. Na primer, 1985. godine, predsednik Sudana je pristao da primi nuklearni otpad visokog nivoa iz Zapadne Nemačke, Austrije i Švedske u zamenu za 4 milijarde dolara, iako se dogovor nije ostvario.
Međutim, odgovornost ne prestaje na pojedinačnim liderima. Afrička unija (AU) mora da sprovodi svoje rezolucije i da poziva države članice na odgovornost za zdravlje i ekološko blagostanje svojih građana. Član 4h Ustava AU daje pravo da se interveniše u državama članicama koje se suočavaju sa teškim okolnostima kao što su ratni zločini, genocid i zločini protiv čovečnosti. Kontinuirano odlaganje toksičnog otpada treba smatrati zločinom protiv čovečnosti, a AU bi trebalo da preduzme odlučne mere da ga zaustavi.
Zaključak
Praksa kolonijalizma oko toksičnog otpada je oštar podsetnik da imperijalizam nije okončan; samo je promenio oblik. Eksploatacija globalnog severa prema globalnom jugu kroz odlaganje toksičnog otpada je moralna i ekološka izopačenost koja zahteva hitnu pažnju. Afričke nacije moraju zahtevati jednake stope za odlaganje otpada, a međunarodna zajednica mora prepoznati i rešiti sistemske nejednakosti koje omogućavaju ovu eksploataciju. Samo kroz kolektivnu akciju i posvećenost ekološkoj pravdi možemo se nadati da ćemo okončati ovo mračno nasleđe i stvoriti pravedniji i održiviji svet.
