Pitanje ropstva i reparacija nedavno se ponovo našlo u središtu međunarodne debate, posebno u Africi i na Karibima. Konferencija održana u Gani o reparacijama za transatlantsku trgovinu robljem i ropstvo, kao i peticija koju je jamajčanska delegacija uputila britanskom kralju, ponovo su pokrenule borbu za istorijsko priznanje. Debata je dodatno dobila na značaju nakon istrage koju je objavio Gardijan, a koja je ispitivala umešanost britanske monarhije u sistem ropstva i istorijske veze između krune i trgovine Afrikancima.
Kada se sve ovo sagleda zajedno, nameće se suštinsko pitanje: kako britanska monarhija i britanska država mogu iskreno da se suoče sa prošlošću u kojoj je kruna bila direktno povezana sa ekonomskim i političkim strukturama ropstva?
Postoje simboli koji sami po sebi obuhvataju čitave vekove istorije. Kruna užarena crvenim usijanim gvožđem utisnuta u kožu porobljenog čoveka jedan je od njih. To je bila stvarna i dokumentovana praksa koju je sprovodila Kompanija Južnog mora, uz direktnu podršku britanske monarhije tokom vladavine kraljice Ane.
Godine 1713. ovo partnerstvo obezbedilo je Britaniji ekskluzivno pravo da svake godine isporuči gotovo 4.800 porobljenih Afrikanaca španskim kolonijama u Americi. Ova jeziva brojka bila je samo početak šireg sistema u kojem je britanska monarhija imala centralnu ulogu.
Monarhija kao akcionar
Istorija često prikazuje transatlantsku trgovinu robljem kao bezličan ekonomski fenomen kojim su upravljale komercijalne kompanije, daleko od političke moći. Stvarnost je, međutim, bila veoma drugačija. Kraljevskom afričkom kompanijom, jednom od najvažnijih kompanija za trgovinu robljem u britanskoj istoriji, direktno je rukovodio Džejms, vojvoda od Jorka, koji će kasnije postati kralj Džejms II. Pod njegovim vođstvom, kompanija je prisilno prevezla najmanje 150.000 Afrikanaca preko Atlantika.
Identifikovano je oko 13.000 investitora u britansku trgovinu robljem, a za više od 10.500 njih danas postoje detaljne biografske informacije. Među njima su bili članovi parlamenta, trgovci, više od hiljadu žena iz aristokratije i građanstva, kao i članovi same kraljevske porodice.
Britanska trgovina robljem ukupno je nasilno odvela više od tri miliona Afrikanaca iz njihove domovine i poslala ih na plantaže u Americi i na Karibima. Ta brojka pokazuje stvarnu ljudsku cenu bogatstva stvorenog britanskim kolonijalizmom.
Reči, ali bez konkretnih poteza
Suočen sa ovim činjenicama, zvanični odgovor savremene monarhije ostaje, u najboljem slučaju, oprezan. Kralj Čarls III opisao je ropstvo kao „užasnu tragediju“ i izrazio podršku istorijskim istraživanjima veza između monarhije i trgovine robljem. To je simboličan gest i predstavlja odstupanje od višedecenijskog gotovo potpunog ćutanja o ovoj temi.
Međutim, jedna hladna činjenica ostaje: do danas britanska vlada nije uputila zvanično izvinjenje, niti je na državnom nivou pokrenuta ozbiljna rasprava o mogućim reparacijama.
Ovakav proračunati oprez nije karakterističan samo za Ujedinjeno Kraljevstvo, ali tamo ima poseban značaj upravo zato što je monarhija, institucija koja navodno predstavlja kontinuitet i jedinstvo nacije, direktno povezana sa istorijskim dokazima. Priznati „veze“ sa ropstvom, kao što to čine savremena saopštenja kraljevske porodice, jedno je. Priznati direktnu odgovornost, sa svim političkim, moralnim i finansijskim posledicama koje iz toga proizlaze, nešto je sasvim drugo. Između ta dva nivoa godinama se odvija borba oko britanskog odnosa prema sopstvenom kolonijalnom nasleđu.
Od Koh-i-Noora do beninskih bronzanih skulptura
Ova nelagoda može se videti i u predmetima koje monarhija i dalje poseduje. Koh-i-Noor, ogromni dijamant oduzet sa indijskog potkontinenta tokom kolonijalne ere, najpoznatiji je primer. Na krunisanju 2023. godine kraljica Kamila odlučila je da ne nosi krunu kraljice majke u kojoj je kamen ugrađen. Taj izbor očigledno je bio posledica diplomatskog opreza, a ne neke suštinske promene stava, budući da dijamant i dalje ostaje među kraljevskim draguljima, kao da se ništa nije dogodilo.
Isti obrazac može se videti i kod beninskih bronzanih skulptura, opljačkanih tokom britanske vojne ekspedicije 1897. godine, koje se i dalje uglavnom izlažu u Britanskom muzeju, daleko od afričkog tla sa kojeg su odnete.
U oba slučaja britanska pozicija ostaje ista: razgovarati, proučavati, odlagati – ali ne vraćati. Ovi predmeti predstavljaju materijalne dokaze organizovanog sistema pljačke, prema kojem zvanična diplomatija i dalje postupa kao prema sporednom pitanju.
Ova britanska debata deo je mnogo šireg pokreta koji godinama predvode zemlje i narodi koji su neposredno iskusili trgovinu robljem i kolonijalizam. Nedavni zahtev Jamajke za reparacije od britanske vlade samo je jedan od mnogih primera, kao i slični zahtevi koje su pred međunarodnim institucijama i panafričkim forumima iznele brojne afričke i karipske države.
Ovi zahtevi otvaraju veoma konkretno pitanje moralnog i materijalnog duga nastalog vekovima eksploatacije, duga koji direktni naslednici ovog sistema i dalje uglavnom izbegavaju da priznaju.
Poreklo današnjeg bogatstva
Jedna očigledna činjenica, koja se prečesto umanjuje, mora se ovde naglasiti: bogatstvo koje su akumulirali britanska monarhija i veliki deo aristokratije nije nastalo u vakuumu. U značajnoj meri ono počiva na prisilnom radu, deportacijama i patnji miliona ljudi otrgnutih sa afričkog kontinenta. Slaviti kraljevsko nasleđe – krune, dijamante i palate – a pritom jasno ne pomenuti njegovo poreklo znači izbrisati suštinski deo istorije.
Priznati „veze“ sa ropstvom, a pritom ne preduzeti nikakve konkretne korake, pretvara zločin protiv čovečnosti u jednu istorijsku stranicu dostupnu u arhivima. Reči saosećanja, ma koliko bile iskrene, ne mogu zameniti zvanična izvinjenja, reparacije ili vraćanje opljačkane kulturne imovine.
Za afričke narode i njihove potomke u dijaspori, ovo pitanje odnosi se na potpuno priznanje istorijskog zločina, vraćanje onoga što je ukradeno – bogatstva, predmeta i dostojanstva – kao i na konačnu izgradnju iskrenog odnosa između nekadašnje kolonijalne sile i naroda koje je opljačkala.
Sve dok to priznanje ostaje oprezno i bez konkretnih posledica, ova debata će nastaviti da dobija sve veći značaj u britanskom i međunarodnom javnom životu.
Nulta Tačka/RT
