Међу бројним невероватним открићима у последњих пет година посебно се издваја обим моћи фармацеутских компанија. Путем оглашавања успеле су да обликују медијски садржај. То је затим утицало и на дигиталне платформе, које су од 2020. године почеле да уклањају објаве које су доводиле у питање безбедност и ефикасност ковид вакцина.
Универзитети и медицински часописи стављени су под њихов утицај донацијама и другим облицима финансијске контроле. Најзад, показало се да оне далеко одлучније усмеравају агенду влада него што се икада претпостављало. На пример, 2023. године откривено је да је Национални институт за здравље САД (НИХ) делио хиљаде патената са фармацеутском индустријом, чија је тржишна вредност била између једне и две милијарде долара. Све је то омогућено Бај-Дол актом из 1980. године, који је представљен као облик приватизације, али је у пракси само учврстио најгоре облике корпоративне корупције.
Контрола над владама додатно је учвршћена Законом о повредама од вакцина за децу из 1986. године, који је произвођачима вакцина са обавезног дечјег календара дао правни имунитет. Повређенима није дозвољено да своја права траже пред редовним судовима. Ниједна друга индустрија не ужива тако широку законску заштиту од одговорности.
Фармацеутска индустрија данас се, по утицају на власт, може поредити са војно-индустријским комплексом. Ниједна индустрија у историји човечанства није успела да затвори економије 194 државе и примора већину светског становништва да чека њену инокулацију. У поређењу с тим, Источноиндијска компанија, против које су се побунили оснивачи САД, делује као мала комшијска продавница.
Много се говори о томе колико је фармацеутска индустрија наводно претрпела губитке након неуспеха свог најхваљенијег производа. Али не треба бити наиван. Њена моћ је и даље свеприсутна у свим секторима друштва. Борба на нивоу савезних држава за лекове без рецепта и за медицинску слободу грађана показује размере изазова који предстоје. Реформатори који данас воде агенције у Вашингтону свакодневно се пробијају кроз густу мрежу утицаја која постоји већ деценијама.
Колико далеко у прошлост сеже ова моћ? Први савезни покушај да се вакцинација наметне – ма колико примитивна и опасна била – потиче из времена председника Џејмса Медисона. „Закон о подстицању вакцинације“ из 1813. године налагао је да се вакцине против великих богиња бесплатно дају свима који их затраже. Како су се повреде и смртни случајеви гомилали, уз оптужбе за профитерство и корупцију, Конгрес је 1822. године укинуо тај закон.
Преломни тренутак у јавном мњењу била је такозвана трагедија у Тарбороу. Најугледнији вакцинолог у земљи и службено одговорно лице за вакцину, др Џејмс Смит, грешком је послао материјал који је садржао живи вирус великих богиња уместо вакцине од крављих богиња лекару у Тарбороу, у Северној Каролини. То је изазвало локалну епидемију, заразило око 60 људи и довело до приближно 10 смртних случајева. Ова грешка је озбиљно нарушила поверење јавности и Конгреса у способност савезног програма да безбедно рукује вакцинама.
Велико обећање вакцинације, које је наговештавало научно искорењивање смртоносних болести под вођством елитних исцелитеља, пало је у немилост.
Ипак, са избијањем Грађанског рата 1861. године, појавио се снажан притисак да се сви војници вакцинишу како би се спречиле епидемије великих богиња. То је донело и талас повреда и смртних случајева. Историчар Тери Рајмер пише да су лоши исходи вакцинације били чести, да су се болести шириле услед контаминираних краста, па чак и сифилиса, те да је све то довело до дубоког неповерења у процес вакцинације.
До тог тренутка човечанство је већ имало век и по искуства са вакцинама, са мешовитим резултатима услед небезбедних метода и сумњивих производа. Али одустајања није било. Напротив, медицински часописи крајем 19. века били су испуњени оптимизмом да наука може излечити све болести, па чак и да омогући вечни живот ако се методе усаврше.
„Очигледно не постоји урођени разлог зашто би човек морао да умре“, писао је часопис Америкен Драгист 1902. године, тврдећи да је проблем само у нашем незнању, које ће вакцинација помоћи да се превазиђе. Та идеја је одувек имала и снажну квазирелигијску димензију.
Преломни тренутак догодио се 1902. године доношењем Закона о контроли биолошких производа, прве озбиљне савезне интервенције која је поставила темеље регулације хране и лекова. Иако се представља као мера заштите јавног здравља, истраживања показују да је закон заправо био дело саме индустрије, која је желела да уништи конкуренцију и поврати поверење јавности након низа смртних случајева изазваних контаминираним вакцинама.
Водећи произвођач који је гурао овај закон била је компанија Парк-Дејвис, која је отворено настојала да смањи конкуренцију наметањем строгих стандарда које мали произвођачи нису могли да испуне. Касније је Парк-Дејвис постао део корпорације Фајзер, где се и данас налази.
Коначан поклон индустрији стигао је 1905. године, када је Врховни суд САД у случају „Џејкобсон против Масачусетса“ одобрио принудну вакцинацију, уз образложење да јавно здравље има предност над слободом савести. Последице те одлуке осећају се и више од једног века касније.
Догађаји из периода 2020–2023. поново су покренули озбиљна питања о моћи ове индустрије, као и страхове од повреда и смрти услед наметнутих вакцина. За разлику од ранијих периода, јавност данас има приступ алтернативним изворима информација и књигама које детаљно описују како је индустрија манипулисала науком и јавним здрављем ради профита.
Покушаји да се тај ток информација заустави цензуром, проглашавајући сваку сумњу у вакцине за дезинформацију, имали су успеха само привремено. Данас, након трауме ковид периода и разоткривања индустријских интереса који су стајали иза драстичних политика, чини се да се коначно назире извесна одговорност индустрије која се од самог почетка ослањала на подршку државе.
Нулта Тачка/Brownstone Institute/Jeffrey A. Tucker
