Kako je zakon EU učinio da internet postane cenzurisan

Ako koristite internet duže od nekoliko godina, možda ste primetili da je nekada bio mnogo „slobodniji“. Ono što slobodnije znači u ovom kontekstu je da je bilo manje cenzure i manje strogih pravila u vezi sa kršenjem autorskih prava na veb lokacijama društvenih medija kao što su Jutjub i Facebook (i samim tim širi spektar sadržaja), pretraživači koji su često prikazivali rezultate sa manjih veb lokacija, bilo je manje „provera činjenica“, a postojale su (u dobru i u zlu) manje stroge smernice za prihvatljivo ponašanje.

U poslednjih deset godina, struktura i okruženje interneta pretrpeli su radikalne promene. Ovo se desilo u mnogim oblastima interneta; međutim, ovaj članak će se posebno fokusirati na promene na veb stranicama društvenih medija i pretraživačima. Ovaj članak će tvrditi da su promene u propisima Evropske unije u vezi sa onlajn platformama odigrale važnu ulogu u oblikovanju strukture interneta na način na koji je to danas i da bi dalje promene u politici EU koje će biti još štetnije po slobodu na internetu možda biti na horizontu.

Sada kada čitaoci imaju predstavu o tome na šta se „promena“ odnosi, trebalo bi da detaljno objasnimo koji su propisi EU odigrali ulogu u njenom ostvarivanju. Prvi važan propis kojim ćemo se baviti je Direktiva o autorskim pravima na jedinstvenom digitalnom tržištu koja je objavljena 2019. Član 17. ove direktive navodi da su platforme usluga za deljenje sadržaja na mreži odgovorne za sadržaj zaštićen autorskim pravima koji je postavljen na njihovim veb stranicama ako nemaju licencu za navedeni sadržaj. Da bi bile izuzete od odgovornosti, veb stranice moraju pokazati da su uložile sve svoje napore da obezbede da sadržaj zaštićen autorskim pravima ne bude objavljen na njihovim sajtovima, da su ekspeditivno sarađivali na uklanjanju sadržaja ako je objavljen i preduzeli mere kako bi se osiguralo da sadržaj ne bude objavljen. Ako bi ove veb stranice ikada bile u stanju da budu odgovorne čak i za značajnu manjinu sadržaja koji je na njima postavljen, finansijske posledice bi bile ogromne. Zbog ove uredbe, otprilike u istom periodu, Jutjub i mnogi drugi sajtovi su ojačali svoju politiku u vezi sa sadržajem zaštićenim autorskim pravima, i od tada — ponekad s pravom, ponekad pogrešno — kreatori sadržaja žale se da su njihovi video snimci bili označeni zbog kršenja autorskih prava.

Eksplozija autizma u potpuno vakcinisanoj Australiji – 25% dece ometeno u razvoju https://t.co/Uk0Jx7EIJb

— Nulta Tačka (@NultaTackaSrb) April 29, 2024

Još jedan propis EU koji je od značaja za našu temu je Zakon o digitalnim uslugama koji je izašao 2023. Zakon o digitalnim uslugama je propis koji definiše veoma velike onlajn platforme i pretraživače kao platformske sajtove sa više od četrdeset pet miliona aktivnih mesečnih korisnika i postavlja specifična opterećenja na ove sajtove zajedno sa regulatornim opterećenjem koje ispunjava uslove za sve onlajn platforme. Celokupnost ovog akta je predugačka da bi se raspravljalo u ovom članku; međutim, neke od najvažnijih tačaka su sledeće:

1. Komisija EU (izvršno telo EU) će direktno raditi sa veoma velikim onlajn platformama kako bi osigurala da su njihovi uslovi korišćenja kompatibilni sa zahtevima u vezi sa govorom mržnje i dezinformacijama, kao i dodatnim zahtevima Zakona o digitalnim uslugama. Komisija EU takođe ima moć da direktno utiče na uslove ponašanja ovih veb stranica.
2. Veoma velike onlajn platforme i pretraživači imaju obavezu da zabrane i preventivno se bore protiv i izmene svoje sisteme preporuka kako bi diskriminisali mnogo različitih tipova sadržaja u rasponu od govora mržnje i diskriminacije do svega što bi se moglo smatrati dezinformacijama i pogrešnim informacijama.

Ove tačke treba da se tiču svakoga ko koristi internet. Neodređenost termina kao što su „govor mržnje“ i „dezinformacije“ omogućava EU da utiče na algoritme preporuka i uslove korišćenja ovih veb-sajtova i da drži svaki sadržaj koji je u suprotnosti sa njihovim „idealima“ dalje od reflektora ili dalje od ovih veb-sajtova. U potpunosti. Čak i kada bi pitanja o kojima se ovde raspravlja bila u potpunosti teorijska, ipak bi bilo mudro brinuti o centralizovanoj nadvladinoj instituciji kao što je EU koja ima toliku moć u vezi sa internetom i veb lokacijama koje koristimo svaki dan. Međutim, kao i sa zabranom YouTube-a za Russia Today, što je bilo zbog navoda o dezinformacijama i dogodilo se otprilike u isto vreme kada je EU uvela sankcije Rusiji Today, možemo videti da politički razlozi mogu i dovode do zabrane sadržaja na ovim sajtovima. Trenutno živimo u svetu sa skoro beskonačnom količinom informacija; zbog ovoga, bilo bi nemoguće da bilo ko ili čak bilo koja institucija prođe kroz sve podatke u vezi sa bilo kojim pitanjem i dođe do definitivne „istine“ o toj temi, a to je pod pretpostavkom da su navedene osobe ili institucija nepristrasne po pitanju i pristupu mu u dobroj nameri, što je retko slučaj. Svi mi imamo načine gledanja na svet koji filtriraju naše razumevanje pitanja čak i kada imamo najbolje namere, a da ne pominjemo činjenicu da nadnacionalna tela kao što su EU i Komisija EU imaju političke podsticaje i da su pod uticajem mnogih lobija, što može učiniti da njihove odluke o tome šta je „istina” a šta „dezinformacija” u najboljem slučaju budu pogrešne, a u najgorem namerno štetne. Sve ovo znači da generalno, niko od nas — pa ni takozvani stručnjaci — ne mogu tvrditi da znaju sve u vezi sa nekim pitanjem dovoljno da bi dali konačnu presudu o tome šta je istina, a šta dezinformacija, a to čini da je davanje centralizovanoj instituciji koja ima moć da konstituiše ono što je istina veoma opasna stvar.

Zagovornici ovih propisa EU tvrde da zlonamerni akteri mogu koristiti dezinformacije da obmanu javnost. Očigledno ima istine u ovome; međutim, takođe bi se moglo tvrditi da su mnogi različiti akteri koji kreiraju i argumentuju sopstveni narativ u vezi sa onim što se dešava širom sveta poželjniji od centralizovane institucije koja kontroliše jedinstven narativ o onome što se smatra „istinom“. U mom scenariju, čak i ako su neki ljudi „prevareni“ (iako bismo tačno smatrali da su ljudi prevareni, morali bismo da tvrdimo da znamo konačnu istinu o višestrukom složenom pitanju koje se može posmatrati iz više uglova), javnost će moći da čuje mnoge priče o tome šta se dogodilo i mogu sami da donesu odluku. Ako ovo dovede do toga da ljudi budu prevareni od strane loših aktera, to nikada neće biti celokupno stanovništvo. Neki ljudi će biti „prevareni“ narativom A, neki narativom B, neki narativom C i tako dalje. Međutim, u sadašnjem slučaju, ako EU bude ili ikada postane akter loše vere koji koristi svoju moć da zastupa sopstveni narativ u političke svrhe, ona ima moć da kontroliše i utiče na ono što cela javnost čuje i veruje po pitanju neke teme, a to je mnogo opasniji scenario od onog koji bi se desio ako bismo jednostavno dozvolili da se vodi raprava. Koncentracija moći je nešto o čemu uvek treba da brinemo, posebno kada je u pitanju moć u vezi sa informacijama, jer informacije oblikuju ono u šta ljudi veruju, a ono u šta ljudi veruju menja sve.

Još jedna važna stvar koju treba primetiti je da samo zato što je EU ta koja donosi ove propise, ne menja činjenicu da ona utiče na sve u svetu. Na kraju krajeva, čak i ako neko postavi video na YouTube iz Sjedinjenih Država ili Turske, i dalje će se suočiti sa istim uslovima korišćenja usluge. Skoro svi u svetu koriste Gugl ili Bing, a EU ima moć nad algoritmima preporuka ovih pretraživača. To znači da EU ima moć nad informacijama koje većina ljudi vidi kada želi nešto da nauči sa interneta. Ni jednoj centralizovanoj instituciji se ne može poveriti ovolika moć.

Poslednje važno pitanje je činjenica da EU ulaže u nove tehnologije kao što su programi veštačke inteligencije kako bi se „pozabavili dezinformacijama“ i proveravali istinitost sadržaja objavljenog na mreži. Važan primer za to je projekat InVID, koji je po sopstvenim rečima „platforma za verifikaciju znanja za otkrivanje novonastalih priča i procenu pouzdanosti video datoteka i sadržaja vrednih vesti koji se šire putem društvenih medija“. Ako ste uopšte zabrinuti za stanje interneta kao što je objašnjeno u ovom članku, znajte da ovaj potencijalni razvoj može dovesti do toga da EU u budućnosti radi sve stvari koje su ovde opisane na još „efikasniji“ način.

Nulta Tačka/InfoWars