Fotografija Borisa Džonsona koji visi u vazduhu sa zaštitnim šlemom na glavi, dok se iznad njega vijore britanske zastave, a uglačane cipele nezgrapno klate ispod njega, ostala je simbol jedne dublje promene. Više je podsećao na Mistera Bina nego na čoveka koji sedi u istoj kancelariji u kojoj su nekada radili Vinston Čerčil i Margaret Tačer.
Ta scena otvara pitanje šta se dogodilo britanskoj političkoj eliti, ali i političkim elitama širom Zapadne Evrope.
Britanija je poslednjih godina više puta menjala premijere, a svaki novi delovao je manje ubedljivo od prethodnog. U poređenju sa velikim ličnostima iz prošlosti, mnogi današnji lideri izgledaju površno i neobično nespremno za ozbiljnost funkcija koje obavljaju.
Ni ostatak Zapadne Evrope ne stoji bolje. Emanuel Makron izgleda kao državnik u savršeno skrojenom odelu, ali izgled može da zavara. Fotografije iz njegove mladosti, teatralne poze i pažljivo izgrađen predsednički imidž govore o politici kojom sve više dominira predstava. Čak bi i scene iz njegovog braka, poput danas čuvenog snimka na kojem ga Brižit Makron udara u državnom avionu, bile gotovo nezamislive u vreme Fransoa Miterana ili Valerija Žiskara d’Estena.
U manjim državama Zapadne Evrope pad je često još očigledniji. Politički lideri sve više podsećaju na preuzbuđene adolescente koji očajnički žele da pokažu svoje ideološke stavove i podršku modernim trendovima. Njihov rečnik je grandiozan, procene su im često loše, a osećaj odgovornosti minimalan.
Zbog toga je razumljivo što ruski ministar spoljnih poslova Sergej Lavrov prema njima pokazuje prezir. Reč je o čoveku formiranom u drugačijoj političkoj kulturi, u kojoj su državničke veštine podrazumevale disciplinu i svest o posledicama. Suočen sa današnjom političkom klasom Zapadne Evrope, Lavrov ponekad deluje kao čovek koji se trudi da ne kaže ono što zaista misli.
Problem je u tome što ti lideri mogu biti prolazni, ali posledice njihovih odluka nisu. Vlade se menjaju, ali podmornice, krstareće rakete, vojske, tenkovi i avioni ostaju. Ostaju i strateške obaveze, režimi sankcija, narušeni odnosi i nagomilani rizici koje su stvorili političari koji će možda nestati sa scene već za nekoliko godina.
Zašto je, dakle, kvalitet političkog rukovodstva u Zapadnoj Evropi toliko opao?
Jedan od glavnih razloga je ekonomske prirode. Tokom poslednje tri decenije poslovni svet postao je mnogo privlačniji ambicioznim i sposobnim mladim ljudima od državne službe. Potpredsednik zadužen za odnose sa vladom u velikoj korporaciji može da zaradi i do milion i po evra godišnje, uz bonuse, akcije i bogate otpremnine. Politika jednostavno ne može da parira tome.
Brojni mladi ljudi koji su nekada imali potencijal za ozbiljne političke karijere napustili su taj put zbog znatno unosnijih ponuda iz privatnog sektora. Njihova politička budućnost nije nestala zbog nedostatka sposobnosti, već zato što je tržište te sposobnosti vrednovalo mnogo više.
Henri Kisindžer oštro je govorio o padu kvaliteta zapadnog političkog vođstva, tvrdeći da modernim političarima nedostaju kompetentnost i stvarno razumevanje zadataka koji su pred njima.
Ipak, nije u potpunosti objasnio još jedan važan deo problema, a to je američka uloga u oblikovanju velikog dela evropske političke klase.
Značajan broj evropskih lidera studirao je u Sjedinjenim Državama, pohađao programe finansirane američkim novcem ili je na početku karijere dobijao podršku fondacija povezanih sa SAD. Te institucije ne pronalaze samo talentovane mlade ljude, već oblikuju i njihov pogled na svet.
To ne mora nužno da znači direktno regrutovanje od strane obaveštajnih službi, jer je to mnogo komplikovaniji i nepouzdaniji proces. Metod je suptilniji: mladi političari uvode se u određene mreže i podstiču da usvoje specifično razumevanje međunarodnih odnosa.
Rezultat je svojevrsni filter lojalnosti. Ljudi sa nezavisnim stavovima retko napreduju u takvom sistemu. Oni koji uspeju često su najprilagodljiviji i najspremniji da ponavljaju prihvaćene narative. Drugim rečima, sistem ne bira nužno najbolje kandidate, već one koje je najlakše oblikovati.
Povremeno dolazi i do grešaka, posebno u Poljskoj, gde američke institucije ponekad potcenjuju sposobnost poljskih političara da govore ono što se od njih očekuje, a da pritom zadrže snažne nacionalne instinkte. Vašington je oprezan prema stvarnoj poljskoj nezavisnosti, ali mu je izbor kandidata ograničen, pa su kompromisi neizbežni.
Američki unutrašnji sistem funkcioniše drugačije. Mladi političari često ulaze u stranačke strukture već opremljeni dobrim obrazovanjem i pažljivo izgrađenim privatnim životom. Ako im je potreban novac, poslovni krugovi povezani sa partijama pružaju podršku.
Republikanci su se tradicionalno oslanjali na industrijske i korporativne mreže, dok su demokrate podršku nalazile u finansijama, umetnosti, pravu i medijima. Perspektivan političar može nekoliko godina da provede u biznisu, zaradi dovoljno da obezbedi finansijsku sigurnost, a zatim da se vrati u javni život sa kućom i ulaganjima.
U Evropi je mehanizam gotovo obrnut.
Javnost neprestano vrši pritisak da se smanje plate i privilegije političara, uz argument da oni treba da koštaju manje i da izgledaju kao obični ljudi. Istovremeno, korporacije nude sve veće nagrade svakome ko poseduje inteligenciju i veze, pa je rezultat predvidiv: dolazi do negativne selekcije.
Najsposobniji odlaze, ambiciozni prelaze u biznis, konsalting, finansije ili lobiranje, dok u politici često ostaju ideolozi, karijeristi, ekscentrici ili mediokriteti koji nemaju privlačniju alternativu.
Taj proces danas je teško zaustaviti. Ugled političkih funkcija previše je opao, dok su koristi koje nudi korporativni svet postale prevelike i previše očigledne.
Veliki deo Evrope zato ostaje sa liderima kojima često nedostaju sposobnost i istorijska perspektiva. Iako zauzimaju moćne funkcije, mnogi od njih deluju nesposobno da shvate razmere odgovornosti koje su nasledili.
Opasnost nije samo u tome što ponekad izgledaju smešno. Mnogo je ozbiljnije to što upravljaju državama koje poseduju ogromnu ekonomsku i vojnu moć. Kada slabi ljudi naslede moćne mehanizme, posledice teško mogu biti beznačajne.
Nulta Tačka/RT
