Kako se nauka pretvorila u versku dogmu tokom COVID-a
Dogma je verovanje, ili skup verovanja, koje prihvataju članovi određene grupe u koje se ne sumnja i ne preispituje se. Dogma ne implicira da je nešto „loše“, „pogrešno“ ili neistinito. Religija je odličan primer. U redu je verovati u šta god verujete, i to treba da bude slobodan izbor.
S druge strane, nauka se svodi na sumnju, ispitivanje, preispitivanje i testiranje, ali se to iznenada promenilo tokom pandemije.
Tokom COVID-a, lekari, epidemiolozi, profesori i razni drugi akademici u ovoj oblasti bili su ukoreni na više načina zbog dovođenja u pitanje bilo koje i svih COVID politika koje je postavilo nekoliko vlada. Javni i politički diskurs normalizovao je stigmu prema ne samo akademicima, već i ljudima koji su oklevali u vezi sa primanjem vakcine.
Korišćen je ponižavajući termin kao što je „anti-vakseri“, dok je fraza poput „verujte nauci“ i „povratak u normalu“ dodatno izdvajao nevakcinisane, okrivljujući ih za nastavak pandemije, blokade i pritisak na kapacitete bolnica.
S druge strane, nauka koja dovodi u pitanje efikasnost i bezbednost COVID vakcina je zakopana. Bogatstvo podataka koji pokazuju da su zaključavanja, kako je to rekao dr Džej Batačarja sa Medicinskog fakulteta u Stanfordu, „najgora katastrofa javnog zdravlja u istoriji čovečanstva“, potpuno je ignorisano.
Nauka koja dovodi u pitanje bezbednost i efikasnost maski je takođe ignorisana, a oni koji su pretrpeli ozbiljne povrede od vakcine ostali su neprimećeni.
Činilo se da su „moći koje postoje“ učinile ovaj tip izražavanja i perspektive prihvatljivim. Rezultat ovog dodatno polarizovanog društva, fizički i psihički, sa skoro nultom diskusijom o tome zašto su ljudi odbili da se pridržavaju/ne slažu sa merama javnog zdravlja. Nije bilo pravog diskursa, samo ismevanje i upiranje prstom.
Danas živimo u eri u kojoj je specifičan pogled na nauku postao sličan preuzimanju neke vrste religioznog autoriteta; oni koji to dovode u pitanje smatraju se opasnim jereticima i shodno tome kažnjavaju.
Čak je i British Medical Journal bio podložan „proveri činjenica“ i cenzurisan od strane Fejsbukovih radnika za proveru činjenica. BMJ je pribavio desetine internih dokumenata kompanije, fotografija, audio snimaka i e-poruka sa detaljima u vezi sa prevarama koje su se desile tokom kliničkih ispitivanja vakcina Pfizer/BioNTech COVID. FDA još uvek nije istražila slučaj.
Facebook je već uklonio najmanje 16 miliona postova sa svoje platforme i dodao upozorenja za otprilike 167 miliona drugih. Jutjub je uklonio skoro milion video snimaka koji se odnose na, prema njihovim rečima, „opasne ili obmanjujuće medicinske informacije o Covid-19“.
Ova vrsta „zataškavanja“ je bez presedana i krši naše pravo da delimo i analiziramo informacije. To je nešto što nastavlja da dobija na snazi kako godine prolaze, a počelo je mnogo pre COVID-a.
U mnogim slučajevima, govorenje istine je postalo zločin.
Primera radi, odličan primer je slučaj Džulijana Asanža, koji je, između ostalog, razotkrio razne ratne zločine SAD. Vlada je podnela krivičnu prijavu protiv izdavača zbog objavljivanja istinitih informacija. Ovo uspostavlja opasan presedan koji se može koristiti za ciljanje svih novinskih organizacija koje smatraju vladu odgovornom. Ministarstvo za unutrašnju bezbednost SAD izjavilo je da se dezinformacija na mreži može smatrati domaćim terorizmom.
Barak Obama je nedavno napravio više buke oko činjenice da dezinformacije predstavljaju veliku pretnju američkoj demokratiji. Da li su dezinformacije zaista pretnja ili jednostavno informacija? Da li se vlade plaše da budu razotkrivene?
Ali ko odlučuje šta su „dezinformacije“? Vlada? Farmaceutske kompanije? Finansirane treće strane za proveru činjenica? Stalno nam govore da su vlade i vladine agencije zlatni standard istine.
Sećam se citata dr Džuli Pones, profesorke filozofije iz Ontarija, u Kanadi, koja je otpuštena zbog odbijanja da se vakciniše.
„Ne potcenjujte sebe kao pouzdan izvor informacija. Obratite pažnju na dokaze oko sebe. Obratite pažnju na svoje instinkte i iskustva. Ne mora da razmišlja umesto vas vlada, mediji i bilo ko da bam naređuje šta da uradite”.
Naučna dogma nije nova pojava i dolazi u mnogim oblicima. Na primer, izveštaj GlaxoSmithKline-a iz 2006. u NEJM-u je zaključio da je Avandia odličan lek za lečenje dijabetesa. Tada je viši potpredsednik kompanije Loson Makartni izjavio sledeće u saopštenju za javnost:
„Sada imamo jasne dokaze iz velike međunarodne studije da je početna upotreba (Avandia) efikasnija od standardnih terapija”.
Ispitivanje koje je korišćeno za odobrenje leka finansirao je GlaxoSmithKline, a svaki od jedanaest autora je dobio novac od kompanije. Četvorica su bili zaposleni i imali su akcije kompanije. Ostalih sedam bili su akademici koji su dobili grantove ili honorare za konsultantske usluge od firme. Procenjeno je da lek izaziva oko 80.000 srčanih udara i smrti, što je bezbednosni signal koji je u vreme odobrenja trebalo da bude sasvim jasan.
Postoji bezbroj primera za ovo, a farmaceutske kompanije su svesno objavljivale „nauku“ kojom se manipulisalo. Zbog toga je Pfizer, na primer, platio milijarde u krivičnim presudama, građanskim kaznama i odlukama porota. Ovo je suština odakle naučna dogma potiče, iz prevare.
Vrsta cenzure koja se primećuje tokom COVID-a su znaci tiranije. COVID je stvorio okruženje u kojem su doktori i naučnici bili u opasnosti da izgube posao zbog jednostavnog dovođenja u pitanje zvaničnog narativa.
Tirani diktature funkcionišu u drugačijem obliku u današnje vreme. Ogromne količine propagande se koriste da bi se uticalo na percepciju kolektivnog javnog uma, a svako drugo mišljenje ili dokaz se brzo ukida u različitim oblicima, obično korišćenjem cenzure i ismevanja. Čini se da im svaka misao ili informacija koja ne podržava vladin narativ predstavlja pretnju.
Postavlja se pitanje šta možemo da uradimo povodom toga?
Odgovor na to je prilično jednostavan. Nastavite da pričate, nastavite da delite informacije i nastavite da koristite sva sredstva koja imamo za deljenje informacija. Broj ljudi koji su postali svesni problema o kojima se govori u ovom članku tokom COVID-a je prilično velik i to je veoma ohrabrujuće.
Postalo je sasvim jasno da se krize poput COVID-a koriste, a u nekim slučajevima i stvaraju od strane onih koji žele da politički i finansijski profitiraju od njih. Svet se gura u pravcu povinovanja i samocenzure.
Ostaviću vas sa ovim citatom Edvarda Snoudena, kao i ranije.
„Kako se autoritarizam širi, kako se proširuju zakoni o vanrednim situacijama, dok žrtvujemo svoja prava, žrtvujemo i našu sposobnost da zaustavimo klizanje u manje liberalan i manje slobodan svet. Da li zaista verujete da kada prvi talas, drugi talas, 16. talas korona virusa bude davno zaboravljeno sećanje, da te uvedene mere neće biti sačuvane?”
MARIO ZNA i MILOŠ DIMITRIJEVIĆ- Ljudi za ovo MORAJU DA ČUJU- Budite spremni za period koji nas čeka
