Prošlost je druga zemlja, kako kaže poznata rečenica iz romana Posrednik L. P. Hartlija. Danas bismo mogli reći isto i za sadašnjost, jer se tempo tehnoloških i demografskih promena ubrzava.
A šta tek reći za budućnost? Kojom sigurnošću i verom možemo gledati na svet koji ostavljamo svojoj deci i unucima?
Možda granice država više neće postojati u prepoznatljivom obliku, jer se cementira novi svetski poredak. Ali ne brišu se samo granice – briše se i samo vreme. Kada je Frensis Fukujama proglasio „kraj istorije“ nakon pada komunizma, možda je nesvesno najavio najdramatičniji projekat globalista: brisanje vremena. Kako je upozoravao Dejvid Fleming, čija filozofija kontinuiteta pruža oslonac za očuvanje čovečanstva pred tehnokratskim udarom, „hronocid“ je strategija.
Sve se menja! Ovo su neoborivi dokazi | Mario Zna | EP.334
Šta je hronocid?
Kao društvena bića, ljudi kroz generacije grade običaje, verovanja, uloge i odnose. I dok humanisti naglašavaju da imamo više sličnosti nego razlika – po veri, rasi ili naciji – čovek iz jedne kulture ne može jednostavno da se preseli u drugu i da očekuje da će sve ići po starom.
Ključna komponenta svakog društva je vreme, merljivo kroz živote uronjene u određeni kontekst. Dakle, čovek + vreme = kultura.
U toj jednačini, faktori kao što su okruženje, resursi, klima, trgovina, sukobi i tehnologija određuju oblik kulture. Svako društvo piše i čuva svoju istoriju.
U distopijskim romanima kao što su 1984 Džordža Orvela i Vrli novi svet Oldosa Hakslija, prošlost se briše planski. Vinstonov posao je da menja stare zapise tako da odgovaraju trenutnoj naraciji. U Hakslijevom svetu, deca se rađaju iz mašina, a ideja prirodnog porođaja izaziva gađenje.
Marksisti Frankfurtske škole su još 1920-ih shvatili – kao i svaki današnji korporativni konsultant – da se ništa stvarno ne menja dok se ne promeni kultura. Tradicija i društvene veze su prepreke radikalnim planovima odozgo. Zbog toga se sistem mora šokirati. Što je promena naglija, to je otpor slabiji.
🇨🇦 Kanađaninu u invalidskim kolicima svakodnevno nude eutanaziju: „Borim se za život, oni mi nude smrt“https://t.co/qC43EXT4qn
— Nulta Tačka (@NultaTackaSrb) June 17, 2025
Godina Nula briše tablu čovečanstva. Za fanatike poput Pola Pota, to je bilo neophodno da bi narod prebacio iz agrarnog društva u komunizam. Ko god je zadržao ostatke prošlosti – bio je ubijen. U školama se uči o Holokaustu, ali ne i o užasima prinudne kolektivizacije.
Hronocid: Sedam koraka brisanja vremena
1. Informacioni rat u orvelovskom stilu
Narativ protiv naroda: iskustvo, zdrav razum i kritičko mišljenje postaju „dezinformacija“ ili „govor mržnje“. Predanja se nazivaju babskim pričama ili predrasudama. Mladima se sistematski ispira mozak da odbace vekovna znanja.
2. Državne psihološke operacije (psi-op)
Zbunjivanje i zastrašivanje naroda ruši stabilnost. Lažna pandemija Covid-19 gurnula je svet u nepoznato. Niko živ nije pamtio špansku groznicu – vlast preuzima sve, a svet više nikad nije isti.
3. Bezbednost guši tradiciju
Zabranjuju se tradicionalne proslave i igre – ako vetar duva, vatromet se otkazuje, domaći džem postaje opasnost, a školsko dvorište se sterilizuje od svake spontane igre. Industrija osiguranja, preko visokih premija, pomaže u suzbijanju aktivnosti koje vlastima ne odgovaraju.
4. Dehumanizujuća arhitektura
Gradovi se pune sterilnim čelično-staklenim kulama. Crkve, kafane i banke nestaju. Ulice propadaju. Pouke o neuspehu visokogradnje se ignorišu. „Pametni gradovi“ lišeni su duše.
5. Otimanje imovine
Sva imovina ide u ruke elite. Svetski ekonomski forum poručuje: „Nećete imati ništa – i bićete srećni.“ Ali neko ipak poseduje kapital. Nasleđivanje imanja se sistematski uništava porezima.
6. Masovna migracija i gubitak pripadnosti
Domaće stanovništvo se oseća potisnuto. Multikulturalizam ne stvara jedinstvo, već podele. Vlast to želi. Ljudi bez korena odbacuju dom i tradiciju. A negde ljudi ostaju zarobljeni u bezvremenom Ništavilu.
7. Tehnologija gura čovečanstvo u virtuelno ropstvo
Dok se demografska slika naglo menja, pred nama je još veća opasnost: transhumanizam. Ako tehnokrate uspeju – čovek kakvog znamo prestaće da postoji.
Kultura može nestati bez ispaljenog metka
Konvencija UN o genocidu (1948) definiše zločin nad nacionalnim, etničkim, rasnim ili verskim grupama. Ali Rafael Lemkin je uveo i pojam kulturnog genocida – sistematsko uništavanje kulturnog nasleđa.
Danas se ne ubija samo čovek. Briše se i njegova prošlost, identitet, pripadnost. Tehnokrate igraju na duge staze, spremajući svet bez prošlosti, bez korena – bez vremena.
Hronocid je zločin protiv čovečnosti.
