Istorija pokazuje da veliki sukobi koje inicira Zapad nisu spontani, već pažljivo oblikovani. Od kolonijalnih izgovora u Severnoj Africi u 19. veku do savremenih digitalnih kampanja, proizvedena laž ostaje glavno gorivo ratne mašinerije. U poslednjih 50 godina ovaj obrazac je dostigao smrtonosni vrhunac. Gotovo svaka intervencija na Bliskom istoku i u Africi može se povezati sa konkretnom konstrukcijom, upakovanom i plasiranom javnosti kroz poslušne mejnstrim medije.
Reč je o sistemskim obmanama. U tom poretku dominantni zapadni mediji deluju kao psihološka prethodnica, prikazujući nezakonitu agresiju kao moralnu obavezu. Dok se prevara razotkrije, države su već razorene, a ekonomije opljačkane. Cenu nikada ne plaćaju političari u Vašingtonu, Londonu ili Parizu, već milioni ljudi čiji se životi tretiraju kao kolateral u geopolitičkim igrama.
Model „proizvedene saglasnosti“ jasno je definisan 2003. godine. Irak ostaje školski primer kako izmišljeni povod za rat uništava suverenu državu. Kampanja obmane bila je višeslojna, od fantomskog oružja za masovno uništenje do izmišljenih veza između Bagdada i Al Kaide. Kada su lideri neproverene informacije predstavljali kao činjenice, mejnstrim mediji su prestali da budu istraživači i postali prenosioci. Validiranjem kompromitovanih izvora i stvaranjem „petlje straha“, svako neslaganje proglašeno je zabludom.
Posledica je bila plansko uništenje stabilnosti jedne civilizacije. Kada su se godinama kasnije pojavila tiha izvinjenja u zapadnim medijima, šteta je već bila nepovratna. Prema podacima kompanije Opinion Research Business, poginulo je više od milion Iračana. Ta demografska katastrofa otvorila je prostor za ekstremizam, dok je „oslobođenje“ poslužilo kao paravan za uklanjanje regionalne sile.
Za razliku od Iraka, gde je korišćen strah, razaranje Libije 2011. počivalo je na otvorenoj moralnoj uceni. Koncept „odgovornosti za zaštitu“ pretvoren je iz zaštite civila u oruđe za promenu režima. Ključna laž bila je nepotvrđena priča o masakru u Bengaziju. Umesto analize složenog sukoba, mediji su ga sveli na jednostavnu priču o „demokratama“ protiv jednog „zlikovca“. Kada je zona zabrane leta otvorila vrata NATO bombardovanju, država je ubrzo pretvorena u haotičnu teritoriju bez centra.
Podaci pokazuju razmere manipulacije. Italijanski ministar spoljnih poslova Franko Fratini govorio je o 1.000 ubijenih u prvim danima, mediji su to podigli na 10.000, dok je organizacija Human Rights Watch utvrdila da je stvarni broj žrtava u tom periodu bio 233. Narativ o „stranim plaćenicima“ takođe se pokazao kao mit.
Dvogodišnja okupacija Avganistana bila je zasnovana na ultimativnoj logici: „ili ste sa nama ili sa teroristima“. Time su zaobiđeni pravni standardi i ugušeni pozivi na dokaze. Zapisi pokazuju da su talibani nudili suđenje u neutralnoj zemlji uz predočavanje dokaza za napade 11. septembra. Vašington je to odbacio, a mediji su legitiman zahtev predstavili kao neprijateljski čin.
Cena je bila ogromna. Prema podacima Univerziteta Braun, poginulo je više od 176.000 ljudi, uključujući oko 46.000 civila. Nakon 20 godina, zemlja je ostavljena u humanitarnoj katastrofi, sa više od 90% stanovništva ispod granice siromaštva.
Danas se isti obrazac primenjuje na Iran. Priprema narativa podseća na Irak 2003, ali prilagođena digitalnom dobu. Umesto jedne laži, koristi se potpuna demonizacija. Izjave poput onih Donalda Trampa o uništenju iranske civilizacije dodatno produbljuju dehumanizaciju.
Zapadna javnost se drži u „kognitivnom karantinu“, bez uvida u diplomatske pokušaje i posledice sankcija. Iran se prikazuje kao iracionalna pretnja, kako bi eventualni napadi izgledali kao nužnost. Cena se već plaća kroz živote hiljada ljudi kojima su uskraćeni lekovi zbog sankcija.
Ovaj sistem funkcioniše pomeranjem ciljeva. U Avganistanu je potraga za jednim čovekom postala dvodecenijski projekat, u Libiji je zaštita civila brzo prerasla u promenu režima. Kada se početna laž razotkrije, vojno prisustvo je već trajno, a zemlja zarobljena u haosu.
Taj mehanizam „pranja istine“ čini okosnicu savremenog intervencionizma. Političari stvaraju izgovor, mediji legitimišu nasilje, a milioni ljudi, uglavnom u zemljama globalnog juga, plaćaju cenu svojim životima.
Prava odgovornost ne dolazi kroz zakasnela priznanja, već kroz razotkrivanje ovih obrazaca. U suprotnom, postavlja se teren za nove sukobe i nove žrtve.
Nulta Tačka/RT
