Klimatska politika zapadnih nacija sprečava modernizaciju i prosperitet u Africi
Pod žarkim kenijskim suncem, starije žene rade na kolenima u crvenkasto-braon glini, odvajajući korov rukama od malih, zelenih izdanaka prosa. Žene su goloruke i bose, a rade od 8 do 17 časova ili do 18 časova. Čišćenje malog polja traje tri dana.
„Kombajn bi mogao da zameni 1.000 ljudi“, rekao je za Epoch Times Jusper Machogu, poljoprivredni inženjer i farmer u Keniji. „Rastuži me kad god vidim mamu kako gazi proso. Imamo žene koje ceo dan kleče i čupaju korov širom farme, a sunčano je. Te mašine bi promenile naše živote.“
Ali farmeri poput gospodina Mačogua ne mogu da dobiju kombajn. Čak i ako bi mogli da priušte jedan od oskudnih plata koje zarađuju prodajom useva, klimatska politika zapadnih nacija sprečava Afrikance da ostvare ono što Zapad već ima – modernizaciju i prosperitet.
U novembru 2023., da bi smanjio emisiju ugljen-dioksida iz upotrebe fosilnih goriva, predsednik Republike Kenije Vilijam Ruto smanjio je subvencije za đubrivo, gorivo i električnu energiju za finansijsku 2023/2024. On je to učinio po nalogu Međunarodnog monetarnog fonda (MMF), finansijske agencije Ujedinjenih nacija (U.N.).
„Dolazim iz zajednice u kojoj ljudi koriste kravlju balegu za đubrenje svojih farmi“, rekao je gospodin Mačogu. „A razlog za to je zato što je prošle godine vlada Kenije odlučila da će poslušati šta im MMF govori. Govorili su im da ukinu subvencije za đubrivo.
„Možete zamisliti kako će to uticati na poljoprivrednike. Đubrivo je poskupelo skoro dva puta. Imamo veoma siromašne ljude ovde. Dakle, ako sam [kupovao] 20 kilograma za svoju farmu, sada sam primoran da kupim 10 kilograma.
Ovo kriju od vas, ljudi moraju da znaju šta se sprema | Mario Zna 272 | Uživo
„Većina ljudi se vratila korišćenju kravljeg izmeta, koji nije dobro azotno đubrivo za njihov usev. Ne možete uporediti ureu, sa 46 posto sadržaja azota, sa kravljim balegom, sa samo četiri posto. To nema smisla.”
Gospodin Mačogu je rekao da se MMF i zapadne nacije koje prihvataju klimatske politike za Afriku bave neokolonijalizmom ili „klimatskim kolonijalizmom“.
I ne razlikuje se od prošlog kolonijalizma, kakav su liberalne elite, poput bivšeg predsednika Baraka Obame, osudile.
„Kolonijalizam je uništio afričku ekonomiju i oduzeo ljudima njihovu sposobnost da kroje sopstvenu sudbinu“, rekao je predsednik Obama dok je bio u Etiopiji 2015. „Na kraju su pokreti za oslobođenje rasli. A pre 50 godina, u velikom naletu samoopredeljenja, Afrikanci su se radovali kada su se strane zastave spuštale, a nacionalne zastave podizale.
Dve godine ranije, 2013., dok je bio u Južnoj Africi, predsednik Obama je upozorio grupu mladih afričkih lidera na posledice postizanja afričkog zapadnog pariteta.
„Ako svi podižu životni standard do te mere da svi imaju automobile, i svi imaju klima-uređaj, svako ima veliku kuću, pa, planeta će proključati“, rekao je, „osim ako ne pronađemo nove načine za proizvodnju energije.
Izveštaj Ujedinjenih nacija zagovara legalizaciju PEDOFILIJE https://t.co/tXY3MTFGWE
— Nulta Tačka (@NultaTackaSrb) April 21, 2024
Novi klimatski kolonijalizam pokreću globalni subjekti kao što su UN, koji kažu da bi Afrika trebalo da ima energiju, ali zbog zabrinutosti zbog klimatskih promena, trebalo bi da se fokusira na vetar i sunce.
Calvin Beisner, osnivač i predsednik Kornvol alijanse, rekao je da je trenutno „najštetnija politika“ da MMF, Svetska banka i agencije kao što je Američka agencija za međunarodni razvoj „odbijaju da daju zajmove ili druga sredstva za ugalj, prirodni gas ili električne proizvodne stanice na bazi nafte u podsaharskoj Africi i delovima Azije i Latinske Amerike.”
To je posebno štetno u Africi, rekao je.
Vijai Jaiaraj, istraživač-saradnik za CO2 koaliciju, rekao je da je odrastao u Indiji i da je bio svedok rasta indijske industrijalizacije – zahvaljujući fosilnim gorivima.
„U smislu ekonomskog razvoja, energija je temeljni kamen“, rekao je on.
„Ako ćete poremetiti način na koji ljudi dobijaju energiju – gde i kakvog kvaliteta dobijaju energiju – to će imati uticaja. Ne samo generalno, u smislu ekonomije i BDP-a, već i na nivou domaćinstava i pojedinca“, rekao je gospodin Jaiaraj za Epoch Times.
Klimatski kolonijalizam
G. Mačogu je kritikovao UN-ove ciljeve održivog razvoja za Afriku za 2023. godinu, za koje je rekao da su razvijeni nakon što su zaposleni u UN-u otišli u Afriku da proučavaju probleme sa kojima se ovaj kontinent suočava. Iz te ekspedicije, zaposleni u UN došli su do 17 „rešenja“.
„Rekli su da je jedan od problema klimatske promene“, rekao je gospodin Mačogu. „Za mene to nema smisla jer dolazim iz Afrike. Imamo daleko veće probleme—ljudi koji spavaju gladni, veoma siromašni ljudi su oko mene. Više sam zabrinut zbog toga nego što ću ikada biti zabrinut zbog klimatskih promena.
„Svako rešenje afričkih problema je usredsređeno na klimatske promene. [UN poručuju Africi] „Ako nameravate da okončate siromaštvo, hajde da ga okončamo na način da ne utičemo na našu klimu. Ako ćete imati čistu vodu, uradimo to na način koji neće biti previše loš za klimu.“
Rekao je da moderna civilizacija ima „četiri stuba civilizacije“ — čelik, cement, plastiku i đubrivo.
„Bez fosilnih goriva, ne možemo proizvesti ova četiri stuba civilizacije. Bez fosilnih goriva, nemamo energiju. Moramo imati fosilna goriva. Tako je Zapad pobedio siromaštvo.“
Trenutni zvanični stav Programa UN za životnu sredinu (UNEP) u vezi sa Afrikom je da joj pomogne da postigne modernizaciju, ali da to učini pod strogim ekološkim smernicama.
Konkretno, to uključuje povećanje pristupa i oslanjanja na energiju vetra i sunca, podsticanje zemalja na kontinentu da se okupe i razgovaraju o tome šta je uspelo, a šta nije, „davanje prioriteta smanjenju emisija usled degradacije zemljišta“ i razvoj sveobuhvatnog okvira za „Razvoj niske emisije.”
Gospodin Mačogu je rekao da se, laički rečeno, politika UN svodi na „nema fosilnih goriva za Afriku“, što nužno znači nikakav ekonomski napredak. Nasuprot tome, neograničen pristup fosilnim gorivima mogao bi pomoći da se Afrika izvuče iz siromaštva.
„Dozvolite mi da govorim u ime Afrike jer se 60 odsto Afrikanaca oslanja na poljoprivredu za život“, rekao je gospodin Mačogu. „Potrebna su nam fosilna goriva za poljoprivredne mašine. Uprkos činjenici da UN, MMF, Svetska banka i sve ove ekološke organizacije kažu da su solarna energija i vetar za Afriku, mi ne možemo da elektrifikujemo poljoprivredu – da jesmo elektrifikovali, to bi bio mali procenat.
„Trenutno je naš pristup poljoprivrednim mašinama veoma nizak. Mislim da oko četiri ili pet procenata [Afrikanaca ima pristup], što je veoma malo u poređenju sa mestima kao što su 75 procenata u Kini, 45 procenata u Indiji i 95 procenata u SAD. Skoro sve u američkoj poljoprivredi rade mašine. Dakle, pristup poljoprivrednim mašinama bi zaista promenio naše živote jer bi pojačao i proširio naše mogućnosti.”
Osim što su potrebna fosilna goriva za mašine i pristup kreditima za njihovu kupovinu, gospodin Mačogu je rekao da bi prošireno navodnjavanje, zahvaljujući fosilnim gorivima, koristilo Africi.
„Afrika nije sva zelena“, rekao je. „Imamo i druga mesta koja su veoma suva. Dakle, jedan od najlakših načina da to okončamo je navodnjavanje naše zemlje, a mi ćemo navodnjavati naše zemlje koristeći cevi od fosilnih goriva.“
Držeći žutu plastičnu kantu i okrećući se ka okolnim usevama, gospodin Mačogu je rekao da većina Afrikanaca dobija vodu za useve tako što je vuče iz bunara. Što je vaš usev udaljeniji od bunara, to je rad zahtevniji i dugotrajniji.
Na kraju, gospodin Mačogu je objasnio da je upotreba uree, đubriva napravljenog od amonijaka i tečnog ugljen-dioksida, znatno niža u Africi, delimično zahvaljujući spoljnom pritisku entiteta kao što je MMF.
„Mi lično koristimo 40 kilograma azotnog đubriva za jedan hektar naše zemlje“, rekao je on o svojoj farmi. „Imamo i druge ljude koji koriste 20 kilograma. U drugim mestima, poput Etiopije, ljudi koriste 16 kilograma po hektaru.
„Idite na mesto kao što su SAD, Zapad – koji kaže da Afrika ne bi trebalo da ima pristup fosilnim gorivima – i koristi 120 kilograma [azotnog đubriva] po hektaru. Evropa koristi 160–170 kilograma po hektaru, Indija 250 kilograma po hektaru, a Kina 360 kilograma po hektaru.
