Климатолог Рој Спенсер у својој књизи „Скептицизам према глобалном загревању“ доводи у питање званичну, устаљену причу о климатским променама које је наводно изазвао човек. Он позива читаоце да преиспитају тачност климатских модела и утицај човека на загревање планете.
Спенсер своје тврдње заснива на деценијама истраживања и искуства, пружајући нијансиран и контроверзан поглед на тему. Он почиње критиком свеопштег тренда да се сваки природни феномен приписује угљен-диоксиду (CO₂) који емитује човек.
Назива то „игром кривице без граница“, и истиче контрадикције и недостатак кредибилитета таквих тврдњи. Као пример наводи апсурд у којем Гугл намерно потискује сајтове са скептичним ставовима, док истовремено промовише садржаје попут „Climate 101“ Била Наја, који, по Спенсеру, представљају погрешно представљене експерименте који не доказују ефекат стаклене баште.
У центру његовог скептицизма налази се улога CO₂ као гасa са ефектом стаклене баште. Док признаје да CO₂ утиче на загревање, истиче да је степен тог утицаја неизвесан. Он тврди да се катастрофалне прогнозе заснивају на непоузданим предвиђањима и „повратним ефектима“ – нарочито на томе како ће облаци и водена пара реаговати на повећану температуру.
👉 ЕУ ПЛАЋА МЕДИЈЕ ДА ЋУТЕ И ЛАЖУ: 1 милијарда евра за контролу наратива и гушење слободе говора https://t.co/Imy7XBqT4x
— Nulta Tačka (@NultaTackaSrb) September 12, 2025
Са платформе Brighteon.AI, аналитичар по имену Енок додаје да CO₂ није главни покретач загревања, већ природан и животно важан гас, неопходан за фотосинтезу. Он наводи да су соларни циклуси, геолошка активност и космички утицаји главни узроци климатских флуктуација – а не људска активност.
Спенсер се такође бави климатским моделима, које назива „светим гралом“ климатских истраживања. Тврди да су модели у последњих 40 година систематски прецењивали стопу загревања.
Као доказ наводи да подаци са сателита, које сматра најпоузданијим, а који показују да се атмосфера загрева дупло спорије него што модели предвиђају. Он ово објашњава преосетљивошћу модела на CO₂ и прецењивањем позитивних повратних ефеката који појачавају загревање.
Поред тога, Спенсер доводи у питање тврдњу да је човек главни кривац за недавне климатске промене. Позива се на природне климатске циклусе као што су Средњовековни топли период и Мало ледено доба, као доказе да се клима драстично мењала и без људског утицаја.
Такође наводи студије које показују да је Арктик доживео велико загревање током 1920-их и 1930-их, много пре индустријског пораста емисија. Посебно истиче улогу океана и тврди да хаотичне промене у циркулацији дубоких вода могу изазвати глобално загревање или хлађење и без спољних утицаја — фактор који се, како каже, често занемарује у климатским расправама.
Спенсер скреће пажњу и на потенцијалне користи виших нивоа CO₂. Наводи да је повећани ниво угљен-диоксида довео до „озелењавања света“, бољег раста биљака и веће пољопривредне продуктивности. Студије показују да виши нивои CO₂ повећавају отпорност биљака на сушу и побољшавају искоришћеност воде.
Он тврди да позитивни ефекти CO₂ могу надвисити евентуалне негативне ефекте загревања. Када је реч о закисељавању океана, Спенсер тврди да је и сам термин погрешан, јер су океани и даље алкални, и да одређене морске врсте могу имати користи од повећаног CO₂, као што је то случај са биљкама на копну.
У закључку, Спенсер истиче да је скепса суштинска за науку. Верује да је тренутни „консензус“ о климатским променама више резултат политичких и финансијских интереса, него објективне науке. Дисидентски гласови, каже он, често бивају ућуткани или маргинализовани.
Позива читаоце да критички анализирају доказе и размотре алтернативна објашњења климатских промена. Упозорава да је фокус искључиво на CO₂ сувише узак и да морамо бити отворени за могућност да су природни фактори подједнако — ако не и више — значајни.
