Ko je bolji u vaspitanju VAŠEG DETETA, VI ili DRŽAVA?
Belgijski političar Konor Ruso i njegova socijaldemokratska partija Vooruit žele da zahtevaju od roditelja da svoju decu šalju u jaslice i vrtiće. Još uvek ima političara koji misle na decu. I logika je jasna: prvih šest godina života su odlučujuće za budući život deteta. To se ne može prepustiti roditeljima. Država mora da preuzme odgovornost i uloži novac. Nekoliko milijardi je dovoljno da se posao završi.
Niko ne zna odakle će doći taj novac. Ali ako je potrebno, može se obaviti dodatna štampa. To je zapravo način da se stanovništvo natera da plaća više porez, a da oni toga nisu ni svesni. Građani danas plaćaju jedva 53 odsto poreza. Malo više lojalnosti državi je dobrodošlo. Štaviše, to je za njihovo dobro i dobrobit njihovih potomaka. Građani nedovoljno shvataju koliko je važno da im deca budu dobro vaspitana. Kao što ne shvataju da to sami ne mogu da urade i da država to mora da uradi umesto njih.
A ako inflacija dovede do kolapsa finansijskog sistema, rešenje je već pri ruci: uvođenje CBDC-a — digitalne valute centralnih banaka. Ovo će biti povezano sa digitalnim pasošem i sistemom socijalnih kredita. Na taj način će država vaspitavati ne samo dete — već i roditelje — po sistemu kažnjavanja i nagrađivanja koji je Pavlov testirao na psima.
Naravno, Pavlov je zaključio da njegov sistem nagrađivanja i kažnjavanja zaista funkcioniše samo ako poznajete karakter pojedinog psa. Svaki pas na kraju reaguje na svoj način na nagrade i kazne. Možemo se zapitati da li će država u svom državnom obrazovanju uzeti u obzir i individualni karakter dece u obdaništu. Ta šansa je mala. Konor Ruso smatra da svako dete treba da dobije jednake mogućnosti, a samim tim i jednako obrazovanje. Nebitno je da li dete ima koristi od toga ili ne.
Država mora da garantuje kvalitet obrazovanja i stoga će morati da ga prati i vrednuje. Kao što država ne može verovati roditeljima i prepustiti im težak posao roditeljstva, tako ne može poveriti ni posao brige o deci pružaocima usluga brige o deci. Zbog toga će morati da budu podvrgnuti strogim protokolima, kako i priliči dobroj birokratiji. A te protokole će osmisliti stručnjaci koji su naučno utvrdili koje tehnike kondicioniranja vode do najbolje prilagođenog malog Novog građanina.
Tokom krize sa korona virusom, ti stručnjaci — ne isti, naravno, jer postoje stručnjaci za svaki deo vašeg privatnog života — takođe su preuzeli kontrolu nad vašim zdravljem i zdravljem vaše dece. Kao što sada ne znate kako da odgajate svoje dete, tada niste znali kako da brinete o svom zdravlju i zdravlju svog potomstva.
Svi smo bili pozvani da vakcinišemo sebe i decu, posebno da se baka i deka ne bi zarazili. Tu i tamo, retki kritički nastrojeni naučnici sugerišu da vakcina ne može da spreči infekcije, delom zato što koronavirusi brzo mutiraju. Ljudi nisu slušali takve gluposti – ovi naučnici su izbačeni sa Tvitera i lišeni posla.
👉 Naučnici otkrivaju da će ishrana po standardima Svetskog Ekonomskog Foruma uništiti čovečanstvo https://t.co/C0vvyGqZK9
— Nulta Tačka (@ProdukcijaNT) May 14, 2023
A oni koji su odbili da se vakcinišu tretirani su kao građani drugog reda. Više nisu smeli da idu u restoran ili pozorište. U nekim zemljama im je zabranjeno da se kreću javnim prevozom. Francuski predsednik Makron smatrao je da od njihovih života treba napraviti pakao. Totalitarne vođe su toliko ubeđene da je njihova logika jedina ispravna – ona koja će na kraju navodno dovesti do raja – da su sva osnovna načela čovečanstva izbačena u potrazi za tom logikom.
Nažalost, totalitarna logika, kao i kroz istoriju, nije uspela. Veliki čuvar američkog javnog zdravlja, Entoni Fauči, sada kaže skoro istu stvar kao i ti kritičari – da virus prebrzo mutira da bi se razvila vakcina koja štiti od infekcije na dugoročnoj osnovi. Stručnjaci to nazivaju progresivnom prirodom nauke. Očigledno, nauka ovih dana veoma brzo napreduje. Skoro jednako brzo kao cena akcija Pfizera tokom iste godine.
Šanse su da je i stručnost u vaspitanju dece u toku. Kada roditelji primete da njihov mali Novi građanin kroz državno vaspitanje nije tako srećan i savršen kao što je protokol obećavao, jedina uteha će im biti to što su svoje dete dobrovoljno dali državi i dali su doprinos napretku nauke.
Problem sa ovom vrstom „nauke“ je u tome što ona ne prepoznaje da su obrazovanje i zdravlje fenomeni koji se prvenstveno bave individualnošću – jedinstvenim karakteristikama osobe kao subjekta. Literatura o placebo i nocebo efektima sama po sebi treba da bude dovoljna da odagna svaku sumnju: subjektivna procena tretmana određuje njegove terapeutske efekte. Na isti način, srž dobrog vaspitanja fokusira se na individualnost deteta. Vaspitač mora da vidi dete u njegovoj posebnosti — on mora da voli dete zbog njegove jedinstvenosti. Bez te ljubavi obrazovanje postaje indoktrinacija.
Obrazovanje zasnovano na protokolu neizbežno propada. Iako će Veliki stručnjaci za roditeljstvo svoj neuspeh verovatno objasniti na drugačiji način. Na kraju krajeva, i dalje će biti krivi roditelji. A Veliko državno obrazovanje bi zapravo trebalo da počne još ranije, po mogućnosti u Hakslijevoj sobi za flaširanje.
A ako vam ljubav prema detetu da hrabrosti da pozovete državu na odgovornost, videćete da zapravo nemate gde da odete. Hana Arent je ovo primetila o birokratiji pre 50 godina:
U potpuno razvijenoj birokratiji ne ostaje niko sa kim se može raspravljati, kome se može zameriti, na koga se može vršiti pritisak. Birokratija je oblik vladavine u kome su svi lišeni političke slobode, moći da deluju; jer vladavina “Nikoga” nije ne-vladavina, a gde su svi podjednako nemoćni, imamo tiraniju bez tiranina.
— Hana Arent, O nasilju
Treba biti oprezan sa idejom o idealnom državnom obrazovanju. Ako država mora da zaštiti decu od roditelja, roditelji moraju da zaštite svoju decu od države.
