KOLAPS SISTEMA NE ZNAČI PROPAST VEĆ REŠENJE PROBLEMA- Stav- Čarls Hju Smit
Ako je jedan mogući rezultat trenutnog sistema kolaps, shvatanje da sam sistem mora da se promeni nije propast, već rešavanje problema.
Autor: Charles Hugh Smith
Oni od nas koji raspravljamo o kolapsu generalno se odbacuju kao nesrećni ljudi, što je ekvivalent ljudima koji ceo dan gledaju video zapise sudara vozila na kontrolnoj kameri, uživajući u katastrofi. Zašto bismo trošili toliko truda na raspravu o kolapsu ako ne čeznemo za tim?
Oni koji nas sve odbacuju kao propalice koji se nadaju kolapsu vraćaju se nazad: da, neki žude za kolapsom kao filmom katastrofe iz stvarnog života, ali oni koji raspravljaju o kolapsu u smislu sistema pokušavaju ga izbeći, a ne uživati u njemu.
Ako je sistem ranjiv ispod površinske stabilnosti, onda je jedini način da se izbegnu negativne posledice razumeti te ranjivosti/slabosti i razraditi sistemske promene koje smanjuju te rizike.
Nije analiza ranjivosti ta koja uzrokuje kolaps, već odbijanje sagledavanja ranjivosti jer se to smatra negativnim. Zašto ne biste bili optimisti i jednostavno prihvatili koncenzus da je status quo neotporan na ozbiljne poremećaje? Optimizam u mogućnost da se uradi sve što je potrebno da se prevaziđe bilo koje mrlje.
UPOZORENJE, TEHNOKRATIJA JE TU! DIGITALNI ID JE POSTAVLJEN DA KONTROLIŠE VAŠE ŽIVOTEhttps://t.co/Fo2Vf69THA
— Nulta Tačka (@ProdukcijaNT) November 29, 2021
Problem je sklonost čovečanstva da brka optimizam sa magičnim razmišljanjem. Ova konfuzija je posebno vidljiva u svakoj raspravi o energiji. Status quo smatra da svaki problem ima tehnološko rešenje, a sumnja u ovaj optimizam odbacuje se kao odvratno: „zašto ne možete biti pozitivni?“
Smatrati se optimistom u smislu da se vidi rešenja koja su nadohvat ruke ako promenimo definiciju problema kako bismo omogućili nova rešenja. Biti praktičan, pragmatični optimista se uči iz životnog iskustva, razumevajući da sistematska rešenja zahtevaju teške transformacije i koje uglavnom zahtevaju veliki trud i žrtve. U mnogim slučajevima, ovaj proces je uglavnom niz neuspeha i razočaranja koji su suštinski delovi strme krivulje učenja.
Ali malo od ove osnovne svesti je vidljivo u medijskim opisima „rešenja“.
Stoga se svaki napredak u laboratoriji negde odmah reklamira kao globalno rešenje: gorivo bazirano na algama, modularni nuklearni reaktori, novi dizajni baterija, itd., u beskrajnom obilju tehnologija koje 1) nisu ni u fazi prototipa 2) ne mogu se skalirati 3) ograničeni na specifične namene 4) zahtevaju izgradnju nove infrastrukture 5) troše ogromne resurse za izgradnju, uključujući ugalj 6) nisu obnovljivi jer se moraju zamijeniti svakih 10-15 godina 7) nisu isplativi kada se uključe eksternalije 8) su suštinski nepraktične zbog složenosti, zavisnosti od retkih minerala itd.
Sav taj „optimizam“ je zapravo 95% magično razmišljanje, jer se praktična stvarnost iz stvarnog sveta odbacuje ili sakriva: „Oh, oni će sve to shvatiti.“
Drugim rečima, uložite dovoljno novca i talenta na problem („otišli smo na Mesec, pa sve je moguće!“) i on će uvek biti rešen na veći i bolji način. Ovo nije optimizam, ovo je magično razmišljanje koje se predstavlja kao optimizam. Pravi optimizam je oprezan i nepredviđen, hipersvestan da su rešenja lanac zavisnosti koji postižu isplativu stabilnost samo ako se celi lanac okolnosti i napretka složi kako treba.
Postoji još jedan izvor zbunjujućeg optimizma i magičnog razmišljanja: biti previše uspešan predugo. Bivši izvršni direktor Intela, Andy Grove, raspravljao je o tome u svojoj knjizi Only the Paranoid Survive: jednom kada organizacija računa da je uspela i ima sve što je potrebno da nastavi sa postizanjem uspeha bez ikakvih sistemskih promena, tada je osuđena na propadanje i eventualni kolaps.
Kada uspeh postane podrazumevani, onda se svi teški delovi uspeha, prinesene žrtve, neuspesi, kockanja koja se nisu isplatila i kockanja koja jesu, nestanu i sve što preostaje je sunčano uverenje da će neko negde uspeti naići na rešenje koje se povećava kako bi rešilo problem za sve nas: „imamo vrhunske ljude koji rade na tome – vrhunski ljudi!“
U međuvremenu, u stvarnom svetu, potrebno je 20 godina za odobrenje i izgradnju novog mosta, 20 godina za odobrenje i izgradnju nove linije podzemne železnice i 20 godina za odobrenje nove deponije.
Trebali bismo napraviti iskorak u obnovljivu budućnost bez neto-ugljenika za 20 godina, a ne možemo čak ni izgraditi jedan prototip nuklearnog reaktora novog dizajna za 20 godina, čak iako bi nam trebale stotine novih reaktora da zamenimo značajan deo potrošnje ugljovodonika.
Ali ako se usudite da ukažete na ovu bolno vidljivu razliku između poteškoća u stvarnom svetu u izradi jednog prototipa za manje od 20 godina i tvrdnje da ćemo za 20 godina napustiti ugljovodonike, onda ste zagovornik koji izvlači gorko zadovoljstvo obarajući optimiste radeći na bezbolnim tehno-rešenjima bez žrtava.
Suština magičnog razmišljanja je verovanje da će dugi lanac zavisnosti između ideje/laboratorijskog eksperimenta i rešenja koje je isplativo i koje se povećava da služi svima uvek doći na svoje mesto jer je uvek došlo na svoje mesto u prošlosti, pa postoji nema razloga za sumnju da će svi delovi opet leći na svoje mesto u budućnosti.
Ovo je magično razmišljanje jer nema nikakvog interesa za ograničenja iz stvarnog sveta ugrađena u svaku kariku u dugom lancu. Ako spomenete bilo koje od ovih ograničenja, magično razmišljajući „optimista“ se odmah iznervira i optužuje vas da ste ogorčeni zagovornik. Ideja da možda postoje ograničenja u stvarnom svetu koja „vrhunski ljudi“ ne mogu savladati odbacuje se kao negativna.
SLUČAJNOST?! JUŽNA AFRIKA ODBILA POŠILJKU VAKCINA OD PFIZERA I J&J- SZO POSLE DVA DANA “OTKRIVA” NOVI SMRTONOSNI “OMICRON” SOJ U TOJ ZEMLJI!https://t.co/4nVPM3b4YL
— Nulta Tačka (@ProdukcijaNT) November 28, 2021
Mogućnost da bi moglo postojati sistemska ograničenja se nekontrolisano odbacuje jer „sve je moguće ako u to uložimo dovoljno novca i talenta“. Uvek će postojati rešenje/zamena koja će biti pristupačna i bez žrtava.
Da su svi prethodni primjeri ovoga bili omogućeni našom eksploatacijom bogatstva ugljikovodika koje je najlakše izvući, zanemaruje se kao fusnota.
Ovo nas sve čini frustriranim. Oni od nas koji smo utemeljeni u stvarnom svetu su frustrirani što ako navedemo bilo kakva ograničenja u stvarnom svetu, na primer, ta čudesna neiskorištena ležišta rude koja će sva ova nova tehno-čuda učiniti jeftinima, brzima i lakima daleko od popločavanja autoputeva, daleko od velikih rečnih ili plavih luka, daleko od postrojenja za preradu i daleko od izvora miliona litara dizel goriva koje će biti potrebno na licu mesta za vađenje rude, onda smo ogorčeni zagovornici koji ne mogu podneti optimizam i lak uspeh, dok su magično razmišljajući „optimisti“ frustrirani što ne prihvatamo tehnokratsku religiju da će „vrhunski ljudi“ i cunami novca rešiti svaki problem.
Primetno je da „vrhunski ljudi“ (stvarni stručnjaci sa dugim iskustvom) nikada nisu ti koji promovišu neku novu tehnologiju kao bezbolno pristupačno rešenje, osim ako nisu plaćeni za posebne interese. Zatim hvale nuklearne reaktore kao rešenje bez pominjanja problema šta učiniti sa otpadom, da nazovu jedno ograničenje koje „optimisti“ neizbežno zanemaruju.
U stvarnom svetu, teži deo je postići da svaka karika dugog lanca zavisnosti radi pouzdano i po ceni koja je održiva/pristupačna. Uspeh ne dolazi iz bezbrižnog odbacivanja ograničenja kao zaostajanja, već iz prihvatanja većine potencijalnih rešenja neće uspeti zbog problema za koje ne postoji isplativ, praktičan, skalabilan popravak.
Na sistemskom nivou, ovo zahteva pitanje da li se sam sistem mora mijenjati ako želimo drugačiji rezultat. Ako je jedan mogući rezultat trenutnog sistema kolaps, shvatanje da sam sistem mora da se promeni nije propast, već rešavanje problema.