KOLIKO JE OPASNA 4. Industrijska revolucija KLAUSA ŠVABA! Eksploatisanje, kontrola i otimačina

Ideje koje je predložio Klaus Švab, Predsedavajući Svetskog ekonomskog foruma, u njegovoj knjizi Četvrta idustrijska revolucija (4.IR), su već prilično kritikovane iz raznih razloga. Ipak, za neke ljude koji sebe ne smatraju pristalicama globalizacije, one su prilično privlačne. Na kraju krajeva, Švab tvrdi da će digitalne inovacije na bolje promeniti živote, posao i slobodno vreme ljudi.

Tehnologije, kao što su veštačka inteligencija i robotika, kvantno računarstvo u tzv. oblaku i blokčejn, već su deo svakodnevnog života. Koristimo mobilne telefone i aplikacije, pametnu tehnologiju i Internet stvari. On tvrdi da se, u poređenju sa prethodnim industrijskim revolucijama, 4.IR razvija eksponencijalnom brzinom, reorganizujući sisteme proizvodnje, upravljanja i vladanjana, na načine bez presedana.

Međutim, objektivna analiza razloga, koje navodi Klaus Švab, pokazuje da on delimično greši i da se njegov stav uglavnom zasniva na interesu – uspostavljanje kontrole nad društvom i kapitalom, koji stiče nova svojstva.

Među kritičarima koncepta 4.IR je i Nandžala Njabola, koja u svojoj knjizi Digitalna demokratija, analogna politika, analizira narativ kojim je Švab oblikovao svoju ideologiju.

Ona tvrdi da Švabovu 4. IR koristi globalistička elita, kako bi odvukla pažnju sa pokretača nejednakosti i kako bi olakšala tekuće procese eksproprijacije, eksploatacije i isključivanja. Njabola pronicljivo primećuje da je «prava privlačnost ove ideje u tome što je apolitična. Možemo govoriti o razvoju i napretku ne pribegavajući borbi za vlast».

Ovaj odgovor iz Afrike, gde Njabola živi, nije slučajna, zato što taj region, pored Azije i Latinske Amerike, globalisti vide kao zgodan za nove intervencije pod plaštom tehnološke pomoći i 4.IR. Na kraju krajeva, dokazi ukazuju da je širenje digitalnih tehnologija bilo veoma neravnomerno jer se oslanjalo na starije tehnološke inovacije i da se to širenje koristilo za reprodukciju, a ne za transformaciju društvenih nejednakosti.

Istoričar Ijan Mol ide još dalje i postavlja pitanje da li sadašnja digitalna tehnološka inovacija uopšte ima veze sa 4.IR, kao takvom.

On napominje da postoji hegemonističko tumačenje 4.IR, koje prikazuje brzi tehnološki razvoj kao novu, odvažnu industrijsku revoluciju. Međutim, dokaza o takvoj revoluciji nema, u ukupnosti društvenih, političkih, kulturalnih i ekonomskih institucija, kako na lokalnom tako i na globalnom nivou; stoga se mora pažljivo sagledati kako ova ideološka struktura deluje, kako bi pospešila interese društvenih i ekonomskih elita širom sveta.

Ijan Mol tvrdi da okvir «Četvrte industrijske revolucije» podupire neoliberalizam zasnovan na periodu post-vašingtonskog konsenzusa, te zato služi da stalni pad globalizovanog svetskog poretka prikrije narativom o «vrlom novom svetu». Švab je jednostavno napravio neku vrstu ideološkog prevrata sa nizom metafora, koje pripovedaju o izmišljenoj revoluciji.

Elison Gilvald o 4.IR kaže da je to «jedan od najuspešnijih alata za lobiranje i uticaj na politiku našeg vremena… Nacrte svoje politike o 4.IR Svetski ekonomski forum promoviše na godišnjem okupljanju elita u Davosu – ti nacrti se koriste za mnoge države, koje nemaju javne investicije za budućnost, niti su se bavile time kakva će ta budućnost da im bude. … Uz vizije globalnog prosperiteta, upakovanog u futuristička uverenja i fantastične ekonomske prognoze o eksponencijalnom rastu i otvaranju novih radnih mesta, čini se da su spreman putokaz za neizvesnu budućnost. Ali, treba biti na oprezu. Čak i letimičan pogled na ranije industrijske revolucije će pokazati da nisu bile povezane sa interesima radništva ili nižih klasa – bez obzira na veliku dobrobit za društvo od parnih mašina, električne energije i digitalizacije. Industrijske revolucije su povezanije sa napretkom kapitalizma, preko ‚velike‘ tehnologije dana».

U ovom sada slučaju (4.IR – prim.prev.), nove tehnologije deluju u korist soja tehnoloških kapitalista, a ne društava.

Mol piše da koncept 4.IR deluje privlačno, zato što liči na neku formulu:

1. Nabrojte 7 do 15 tehnologija, uglavnom digitalnih, koje izgledaju pametno, čine da se osećamo zaostalima i dovode nas do strahopoštovanja prema budućnosti. Čak i ako se ne radi o inovacijama iz 21. veka, treba ih proglasiti da jesu.

2. Izjavite da postoji jedno lepo i nezabeleženo preplitanje svih tih tehnologija.

3. Pretpostavite da će one dovesti do promena koje će poremetiti i izmeniti svaki deo naših života.

4. Pozovite se na svaku od prethodnih industrijskih revolucija kao na model za sadašnju.

5. Navedite jednu ili dve glavne tehnologije ili izvora energije u prethodnim industrijskim revolucijama. Ukazujte na proverene stvari: parna mašina iz 1.IR; motor sa unutrašnjim sagorevanjem i/ili električna energija iz 2.IR; računari i/ili nuklearna energija iz 3.IR (spomenuli ste Internet u prvoj tački, pa ga ovde izbegavajte).

Dakle, Švab nenametljivo usađuje ispravnost čitavog koncepta. Dok to čini «Švab uspešno iskorišćava našu unutrašnju tehnološku racionalnost. On objavljuje nezabeleženu brzinu, veličinu i obim 4. IR. Stopa promene je, kaže on, pre eksponencijalna, nego linearna; spajanje mnogobrojnih tehnologija je šire i dublje nego ikada ranije; a, sistemski uticaj je sada potpun, obuhvata čitavo društvo i globalnu ekonomiju. Stoga on tvrdi da se ‘prekidi i inovacije […] dešavaju brže nego ikada ranije‘.»

Švab istovremeno odbacuje veliki deo našeg istorijskog iskustva po ovom pitanju. On piše da je «veoma svestan da neki naučnici i profesionalci na događaje na koje ukazujem, gledaju prosto kao na deo treće industrijske revolucije».

Ali, Mol nudi i uvide nekih srtručnjaka, koje Švab ignoriše. Evo dva primera. Ovo je prilog španskog sociologa Manuela Kastelsa, koji je istakao da kritična uloga umreženih informacionih i komunikacionih tehnologija jeste i mač sa dve oštrice: u nekim zemljama se ekonomski rast ubrzava usvajanjem digitalnih ekonomskih sistema, ali one u kojima to ne uspeva, bivaju krajnje marginalizovane; «njihovo zaostajanje postaje kumulativno». Kastels opširno piše o onome što on naziva «drugom stranom informatičkog doba: nejednakost, siromaštvo, siromaštvo i isključivanje iz društva», a sve to je sada rastuće nasleđe globalizovane informacione ekonomije.

Za razliku od Švaba, Kastels nije pokušavao da ideologizuje ili politizuje sociološke podatke. A, njegovo praktično istraživanje ne ukazuje na temeljnu digitalnu transformaciju društva savremenog doba.

Drugi stručnjak, koga Švab ignoriše je Džeremi Rifkin. Do 2016. godine, kada je Švab predložio njegov koncept 4.IR, Rifkin je već istraživao radna mesta na kojima je robotika preuzela strateške i upravljačke uloge u ekonomskoj proizvodnji. Primetna je razlika između autora. Rifkin ne veruje da dramatične promene u informaciono-komunikacijskim tehnologijama čine 4.IR.

Rifkin je 2016. godine tvrdio da je Svetski ekonomski forum ‘pucao u prazno‘ svojom intervencijom, maskiranom kao 4.IR. On je osporio Švabovu tvrdnju da je stapanje fizičkih sistema, bioloških procesa i digitalnih tehnologija kvalitativno nova pojava:

Sâma priroda digitalizacije […] je u njenoj sposobnosti da vizuelne, slušne, fizičke i biološke sisteme, komunikacije, svede na puke informacije, koje se zatim mogu presložiti u ogromne interaktivne mreže koje na mnogo načina deluju kao složeni ekosistemi. Drugim rečima, upravo nam priroda međusobne povezanosti digitalnih tehnologija omogućava da prevaziđemo granice i ‘zamuti granice između fizičkog, digitalnog i biološkog sveta‘. Princip rada digitalizacije je ‘.međusobna povezanost i umrežavanje‘. To je ono što digitalizacija čini već decenijama, uz rastuću sofisticiranost. Upravo to određuje sâmu arhitekturu Treće industrijske revolucije.

Studija o ‘tehnologijama‘ koje se često proglašavaju za ključne preplićuće inovacije 4. IR, kao što su veštačka inteligencija, učenje mašina, robotika i Internet stvari, pokazuje da one nisu u rangu uslova za postojanje savremen tehnološke ‘revolucije‘.

Mol zaključuje da Švabova Četvrta industrijska revolucija nije ništa drugo nego mit. Društveni kontekst sveta je i dalje isti kao u Trećoj industrijskoj revoluciji i ne očekuju se neke velike promene. Nema ničeg ni sličnog još jednoj industrijskoj revoluciji, koja bi se dogodila posle Treće. Švabov vrli novi svet jednostavno ne postoji.

Na kraju krajeva, nisu samo tehnološke promene ono što je osobenost revolucija. Pre će biti da ih pokreću promene u radnim procesima, temeljne promene o tome šta je radno mesto, zaokreti u društvenim odnosima i globano društveno-ekonomsko restruktuiranje.

Naravno da tehnološke inovacije mogu biti dobre za radnike i za društvo u celini. One mogu smanjiti potrebu za teškim radom, mogu poboljšati uslove i osloboditi ljudsko vreme za druge smislene aktivnosti.

Ali, problem je u tome što je globalizovana kapitalistička klasa monopolizovala plodove tehnoloških inovacija. Digitalne platforme rada finansiraju uglavnom fondovi rizičnog kapitala sa globalnog Severa, dok se preduzeća stvaraju na globalnom Jugu, bez da fondovi ulažu u imovinu, zapošljavaju ljude ili plaćaju poreze. Ovo je samo još jedan pokušaj da se tržišta obuhvate novom tehnologijom, koristeći prednosti otvorenih granica, da se stekne profit, a da nema odgovornosti.

Zato je narativ Četvrte industrijske revolucije više težnja, nego stvarnost. To su težnje bogate klase koja je uvidela krizu zapadnog ekonomskog sistema i želi da pronađe sigurnu luku u drugim regionima. Zato ostatak sveta, imajući istorijsko iskustvo sa zapadnim kapitalizmom, Četvrtu industrijsku revoluciju vidi kao nepoželjnu anti-utopiju.

NultaTačka/SrbinInfo/BorbaZaVeru