Hoće li nemačka politička blokada i francuski protekcionizam spasiti nemačke proizvođače automobila? Malo verovatno, jer Pariz i Berlin slede slične ideološke ciljeve. Sve ukazuje na širenje zelene ekonomije pod kontrolom države. Oko toga postoji saglasnost. Brige privatnog sektora su na drugom mestu.
S obzirom na dramatičnu situaciju, proizvođači automobila bi verovatno prihvatili čak i najbezizlazniji izlaz samo da pokušaju da pobegnu iz silazne spirale. Taj talas je sada stigao i do do sada izuzetno otpornog BMW-a. Samo prošle nedelje Folksvagen je najavio planove za ukidanje 120.000 radnih mesta, Porše mora da eliminiše 5.000 pozicija, a Mercedes se već oprostio od 5.500 zaposlenih.
Sada se pridružuje i BMW, koji je saopštio da će morati da se odrekne 8.000 od ukupno 154.000 zaposlenih. Pritisak za delovanje je ogroman. U drugom kvartalu profit minhenske kompanije pao je čak 35 odsto u odnosu na isti period prošle godine. U glavnom automobilskom poslovanju zarada je pala za 60 odsto.
Smanjenje broja zaposlenih u BMW-u trebalo bi da prođe bez velikih potresa, kroz prirodan odlazak radnika i program dobrovoljnih otpremnina. Kompanija želi da izbegne prinudna otpuštanja u Minhenu.
Program će početi u oktobru i trajati do 2027. godine, a posebno će pogoditi zaposlene van proizvodnje. Očekuje se da će između 30.000 i 40.000 administrativnih radnika BMW-a dobiti ponudu za odlazak iz kompanije. Zauzvrat, BMW želi da proširi garanciju zaposlenja za budućnost: prinudni otkazi u Nemačkoj bi trebalo da budu isključeni čak i ako kompanija zapadne u gubitke.
Ostaje da se vidi da li će ta politika moći da opstane kada pritisak postane još veći. U svakom slučaju, biće ukinuti čitavi slojevi menadžmenta, a odeljenja spojena, između ostalog zato što je BMW zaključio da veštačka inteligencija može povećati operativnu efikasnost.
Programi povećanja efikasnosti u nemačkoj automobilskoj industriji postali su neizbežni. Visoki troškovi energije opterećuju poslovne rezultate kompanija, zajedno sa regulativama iz Brisela i političkom kampanjom protiv motora sa unutrašnjim sagorevanjem, koji i dalje dominira tržištem.
Nemoguće je održati korak sa globalnom konkurencijom iz domaće proizvodne baze. Prema konsultantskoj kući EJ, nemački proizvođači automobila i njihovi dobavljači izgubili su 50.000 radnih mesta za samo godinu dana. Nema znakova preokreta: nemačko udruženje automobilske industrije VDA sada očekuje da će do 2035. godine u sektoru nestati 225.000 radnih mesta, oko 35.000 više nego što se procenjivalo pre samo nekoliko meseci.
A šta radi politika?
Tvrdoglavo se drži ideologije Zelenog dogovora, bez obzira na cenu koju građani plaćaju, dok država, finansirana porezima i dugom, ostaje krajnji poslodavac ako bude potrebno. To je, ukratko, dosadašnji stav političkog rukovodstva Evropske unije.
Evropski korporatizam odavno je prešao granice. Milijarde odlaze od poreskih obveznika ka Briselu i vraćaju se kao klimatski bonusi, kreditne garancije i finansiranje sumnjivih startapova, ulazeći u kanale mašinerije zelene transformacije.
To je možda jedan od najekstremnijih primera politički izazvanog uništavanja kapitala. Pad evropske industrije postaje neizbežan. Teško je zamisliti ekonomiju koja bi dugoročno mogla izdržati pritisak evropskih ideologa.
Zbunjeni i neverujući, političari u Berlinu i Parizu stoje pred ruševinama sopstvenog rada. Pošto politički krugovi funkcionišu pod principom da ne smeju priznati grešku, sada se mobilišu svi resursi kako bi se nastavila postojeća politika.
Na nemačko-francuskom Savetu ministara u Nemačkoj sredinom jula, Emanuel Makron i Fridrih Merc potvrdili su zajedničku industrijsku agendu. Dve vlade su potom naložile pregovaračima da pronađu širi kompromis: Francuska želi jaču zaštitu evropske industrije od strane konkurencije, dok Nemačka pre svega traži izlaz iz krize koja je pogodila automobilsku industriju.
Previše novca odlazi van Evrope: za kineske proizvođače električnih vozila ili proizvođače solarnih panela, briselska mašinerija subvencija predstavlja dobrodošao bonus. Bezbrojne kompanije praktično opstaju zahvaljujući naivnosti evropskih političara.
Zato bi sada nemačko-francuski dogovor trebalo da donese olakšanje u krizi. Berlin bi podržao francuski zahtev za stroži model „Proizvedeno u Evropi“ kada je reč o industrijskom finansiranju.
U središtu strategije nalazi se Zakon o ubrzanju industrije (IAA), koji je Evropska komisija predstavila u martu. On bi trebalo da se primenjuje u javnim nabavkama i programima finansiranja, određujući unapred uslove za kandidate.
Naravno, proizvodi i proizvodni procesi bez emisije CO₂ dobili bi prednost u džungli subvencija.
Subvencije će i dalje prvenstveno odlaziti šampionima dekarbonizacije. Međutim, tu nema ničeg tržišnog. Pomama za subvencijama samo podstiče političke veze i mentalitet lova na državnu pomoć u EU.
Brisel takođe želi da ubuduće određuje koje treće zemlje mogu biti takozvani „pouzdani partneri“. Time birokratija duboko zadire u postojeće lance snabdevanja evropskih kompanija.
„Proizvedeno u Evropi“ predstavlja grubu industrijsku politiku u kojoj birokrate, po nalogu političara, mogu da odbiju dobavljače i izbace ih sa tržišta, bez obzira na posledice po evropske firme.
Berlin je do sada odbijao takvu praksu. Međutim, zbog krize u automobilskom sektoru i francuskih ustupaka, nemačka vlada sada izgleda spremna da podrži strategiju „Proizvedeno u Evropi“.
Druga strana dogovora je sledeća: Francuska pokazuje spremnost da fleksibilnije pristupi zabrani motora sa unutrašnjim sagorevanjem od 2035. godine.
Na kraju će se sve svesti na fleksibilnije pregovore o CO₂ kvotama i drugačije vrednovanje ulaganja u hibridne pogone prilikom obračuna emisija.
Ukratko: ista politika, samo malo drugačije upakovana.
Izlazak iz krize zahteva kraj sadašnje politike. Tehnološka otvorenost za kompanije, konkurencija na slobodnom i deregulisanom jedinstvenom tržištu, to je ono što može pomoći. Politika ne doprinosi rešavanju problema, već suprotno.
Dogovor Pariza i Berlina spolja bi mogao izgledati protekcionistički, ali bi kompanijama kratkoročno mogao dati malo prostora za disanje kroz efikasniju raspodelu subvencija. Time se, međutim, uklanja politički pritisak da se raskine sa pogubnom ideološkom konstrukcijom Zelenog dogovora.
Bez velikog strukturalnog raskida sa sadašnjom ideologijom nema oporavka. Terapija koju Emanuel Makron i Fridrih Merc nameravaju da prepišu evropskoj automobilskoj industriji na kraju će se pokazati kao nova doza istog otrova koji je celu ekonomiju EU pretvorio u ekonomskog invalida.
