Lažne vesti koje kreira Duboka država kontrolišu Vladini spin doktori

„Mi Amerikanci smo krajnje nevini. Zauvek očajnički želimo da verujemo da nam ovaj put vlada govori istinu“ (Bivši izveštač Njujork Tajmsa Sidni Šanberg)

Hajde da pričamo o lažnim vestima, hoćemo li?

Postoje razne lažne vesti koje zapravo nisu „vest“ koliko su uzbudljive, tabloidne vesti koje širi svako ko ima Tviter nalog, Facebook stranicu i aktivnu maštu. Ove priče se protežu od smešnih i očigledno uvredljivih do satiričnih i politički manipulativnih.

Svako ko ima trunke razuma i ima pristup internetu trebalo bi da bude u stanju da otkrije istinu i laž u ovim pričama uz neko osnovno istraživanje. To što ove priče cvetaju u velikoj meri je zasluga opšte lakovernosti, lenjosti i medijske nepismenosti šire javnosti, koja svojim naučenim poštovanjem „autoriteta“ retko postavlja pitanja, izaziva ili se suočava sa činjenicama.

Zatim, tu je i podložnija vrsta vesti koje kreira jedan od najvećih propagatora lažnih vesti: američka vlada.

Usred pažljivo kurirane apopleksije vlade i korporativnih medija nad lažnim vestima, nećete čuti mnogo o sopstvenoj ulozi vlade u proizvodnji, podmetanju i distribuciji lažnih vesti vođenih propagandom – često uz pomoć korporativnih medija – jer tako igra ne funkcioniše.

Zašto?

Zato što moćnici ne žele da budemo skeptični prema vladinoj poruci ili njenim korporativnim saučesnicima u mejnstrim medijima. Ne žele da budemo pronicljiviji kada su u pitanju informacije koje pribavljamo na mreži. Oni samo žele da budemo nepoverljivi prema nezavisnim ili alternativnim izvorima vesti dok verujemo njima – i njihovim korporativnim kolegama – da proveravaju vesti umesto nas.

Zaista, poslednjih godina, Fejsbuk i Gugl su se zgodno postavili za arbitre istine na internetu kako bi odagnali šta je očigledno laž, neželjena pošta ili lažna pošta.

Ovo ne samo da uspostavlja opasan presedan za potpunu cenzuru od strane korporativnih subjekata poznatih po dosluhu sa vladom, već je to i umešan manevar koji skreće pažnju sa onoga o čemu bi zaista trebalo da govorimo: činjenice da je vlada opasno izmakla kontroli, dok su takozvani mejnstrim mediji, koji bi trebalo da deluju kao bedem protiv vladine propagande, umesto toga postali glasnogovornik najveće svetske korporacije — vlade SAD.

Kao što je novinar veteran Karl Bernštajn, koji je zajedno sa Bobom Vudvordom oduvao laži skandala Votergejt, izvestio u svom opširnom članku Rolling Stone-a iz 1977., „CIA i mediji“:

„Više od 400 američkih novinara… u proteklih dvadeset i pet godina tajno je izvršavalo zadatke za Centralnu obaveštajnu agenciju… Bilo je mnogo saradnje. Novinari su pružali čitav niz tajnih usluga… Novinari su podelili svoje beleške sa CIA-om. Urednici su podelili svoja saznanja. Neki od novinara su bili dobitnici Pulicerove nagrade, ugledni reporteri… U mnogim slučajevima, pokazuju dokumenti CIA, novinari su bili angažovani da obavljaju zadatke za CIA uz saglasnost rukovodstva vodećih američkih novinskih organizacija.

👉 Raskrinkan najveći “fektčeker”- Soroš ipak finansira tužioce koji su udarili na Trampa https://t.co/0KNp6bh3co

— Nulta Tačka (@ProdukcijaNT) April 4, 2023

Bernštajn misli na Operaciju Mockingbird, kampanju CIA-e koja je započela 1950-ih da bi podmetnula obaveštajne izveštaje među novinare u više od 25 velikih novina i televizijskih agencija, koji bi ih potom izvlačili u javnost nesvesni činjenice da su bili hranjeni vladinom propagandom.

U nekim slučajevima, kao što pokazuje Bernštajn, pripadnici medija su takođe služili kao produžeci nadzornog stanja, a novinari su zapravo obavljali zadatke za CIA.

Rukovodioci CBS-a, Njujork tajmsa i časopisa Tajm takođe su blisko sarađivali sa CIA-om kako bi proverili vesti. Bernštajn piše: „Druge organizacije koje su sarađivale sa CIA-om uključuju Američku radiodifuznu kompaniju, Nacionalnu radiodifuznu kompaniju, Associated Press, United Press International, Reuters, Hearst Newspapers, Scripps-Howard, Newsweek magazin, Mutual Broadcasting System, Miami Herald i stari Saturday Evening Post i New York Herald-Tribune”.

U stvari, u avgustu 1964, vodeće nacionalne novine — uključujući Vašington post i Njujork tajms — ponovile su tvrdnju Lindona Džonsona da je Severni Vijetnam pokrenuo drugu rundu napada na američke razarače u zalivu Tonkin. Takvih napada nije bilo, a šteta je ipak načinjena. Kako Džef Koen i Norman Solomon izveštavaju za Fairness and Accuracy in Reporting, „Izveštavanjem zvaničnih tvrdnji kao apsolutne istine, američko novinarstvo je otvorilo kapije za krvavi rat u Vijetnamu”.

Pređimo napred u rane godine nakon 11. septembra, kada su, uprkos nedostatku bilo kakvih verodostojnih podataka koji podržavaju postojanje oružja za masovno uništenje, mejnstrim mediji skočili u voz da pokrenu ratne bubnjeve protiv Iraka. Kako je to rekao kolumnista Los Anđeles Tajmsa Robin Abkarijan, „naša vlada… je iskoristila svoju ogromnu propovedaonicu za nasilnike da podstakne pse čuvare… Mnogi su bili zavedeni pristupom insajderima administracije ili podložni udarcima koordinisane retorike vlade“.

Džon Volkot, šef vašingtonskog biroa za Knight-Ridder, jednu od jedinih novinskih agencija koja osporava vladino obrazloženje za invaziju na Irak, sugeriše da je razlog za lako prihvatanje lažnih vesti medija to što je „previše novinara, uključujući i neke veoma poznate, predalo njihovu nezavisnost kako bi postali deo vladajuće klase. Novinarstvo je, kao što je moto, govoriti istinu moći, a ne njome se služiti”.

Ako se to dešavalo tada, možete se kladiti da se dešava i danas, samo što je reklasifikovano, preimenovano i skriveno iza slojeva državne tajne, zamagljivanja i spinovanja.

U svom članku „Kako američka vlada pokušava da kontroliše ono što mislite“, Vašington post ističe „Vladine agencije su istorijski imale naviku da prelaze nejasnu granicu između informisanja javnosti i propagande“.

Dakle, bilo da govorite o hladnom ratu, ratu u Vijetnamu, ratu u Zalivu, vladinoj invaziji na Irak zasnovanoj na apsolutnim izmišljotinama, rusko-ukrajinskom ratu ili vladinom ratu protiv terorizma, privatnosti i uzbunjivača, vođen propagandom koju je proizvela jedna korporativna mašina (vlada koju kontroliše korporacija) i data američkom narodu putem još jedne korporativne mašine (mediji pod kontrolom korporacije).

„Prvi put u ljudskoj istoriji postoji usklađena strategija za manipulisanje globalnom percepcijom. A masovni mediji deluju kao njeni popustljivi pomoćnici, ne uspevajući da im se odupru i da ih razotkriju“, piše istraživački novinar Nik Dejvis. „Prava lakoća sa kojom je ova mašina mogla da radi svoj posao odražava pužuću strukturnu slabost koja sada pogađa proizvodnju naših vesti“.

Ali čekajte.

Ako masovni mediji – poznatiji kao mejnstrim mediji ili korporativni ili establišment mediji – samo ponavljaju ono što im se daje, ko su glavni umovi unutar vlade odgovorni za ovu propagandu?

Dejvis objašnjava:

Pentagon je sada odredio „informacione operacije“ kao svoju petu „osnovnu nadležnost“ pored kopnenih, morskih, vazdušnih i specijalnih snaga. Od oktobra 2006. godine, svaka brigada, divizija i korpus u američkoj vojsci imaju svoj „psyop“ element koji kreira narativ za lokalne medije. Ova vojna aktivnost povezana je sa kampanjom „javne diplomatije“ Stejt departmenta koja uključuje finansiranje radio stanica i veb sajtova sa vestima.

Ova upotreba propagande prerušene u novinarstvo je ono što novinar Džon Pildžer naziva „nevidljivom vladom… istinskom vladajućom moći naše zemlje“.

Jasno je da mi više nemamo četvrto stanje.

Ne kada se „vesti“ koje dobijamo rutinski proizvode, manipulišu i prave po narudžbi od strane vladinih agenata.

Ne kada šest korporacija kontroliše 90% medija u Americi.

Ne kada su, kako se Dejvis žali, „novinske organizacije koje bi inače mogle da razotkriju istinu i same bile deo zloupotrebe, i zato su ćutale, upuštajući se u komičnu parodiju pogrešnog izveštavanja, skrivajući novi skandal od svojih čitalaca poput viktorijanske dadilje koja pokriva dečje oči od nesreće na ulici”.

„A ne, kao što sam jasno naveo u svojoj knjizi Battlefield America: The War on the American People i u njenom izmišljenom dvojniku Dnevnici Erika Blera, kada su mediji postali propagandisti lažne stvarnosti koju je stvorila američka vlada“.

Na kraju krajeva, kako Glen Grinvald ističe, „Izraz propaganda zvuči melodramatično i preterano, ali štampa koja – bilo iz straha, karijere ili ubeđenja – nekritički recituje lažne vladine tvrdnje i izveštava ih kao činjenice, ili se prema izabranim zvaničnicima odnosi sa poštovanjem kao da su prestolonaslednici, ne može se tačno opisati kao angažovano u bilo kojoj drugoj funkciji”.

Pa gde nas to vodi?

Šta treba – ili možemo – da uradimo?

Završiću rečima upozorenja i savetom Džona Pilgera:

Prave informacije, subverzivne informacije, ostaju najmoćnija moć od svih — i verujem da ne smemo upasti u zamku verovanja da mediji govore u ime javnosti. To nije bilo tačno u staljinističkoj Čehoslovačkoj i nije tačno za Sjedinjene Države. Za sve godine koliko sam bio novinar, nikada nisam znao da je javna svest rasla tako brzo kao što raste danas… ali ova rastuća kritička svest javnosti je utoliko značajnija kada uzmete u obzir čiste razmere indoktrinacije, mitologiju superiornog načina života i trenutno proizvedenog stanja straha.

Javnosti treba istina, a novinari treba da budu agenti istine, a ne dvorjani moći. Verujem da je moguća peta vlast, proizvod narodnog pokreta, koji nadgleda, dekonstruiše i suprotstavlja se korporativnim medijima. Na svakom univerzitetu, na svakom medijskom fakultetu, u svakoj redakciji, nastavnici novinarstva, sami novinari treba da se zapitaju o ulozi koju sada igraju u krvoproliću u ime lažne objektivnosti. Takav pokret unutar medija mogao bi da najavi perestrojku kakvu do sada nismo poznavali. Ovo je sve moguće. Ćutanje se može prekinuti… U Sjedinjenim Državama čudesno slobodni buntovni duhovi nastanjuju mrežu… Najbolji izveštaji… pojavljuju se na vebu… i građani novinari.

Izazov za nas ostale je da podignemo ovo potčinjeno znanje iz podzemlja i prenesemo ga običnim ljudima. Moramo da požurimo. Liberalna demokratija se kreće ka obliku korporativne diktature.

Nulta Tačka/InfoWars