Дуго очекивани парламентарни избори у Чешкој су завршени. Донели су неколико изненађења, али је главна порука јасна: либерална влада премијера Петра Фијале, на власти од краја 2021, одлази у историју. Иако се не очекује драматичан преокрет попут Орбанове Мађарске или Фицове Словачке, разлог за опрезни оптимизам свакако постоји.
Изборе за доњи дом парламента пажљиво су пратили и у земљи и у иностранству, уз излазност од скоро 70% — трећу највећу у историји независне Чешке. Толика излазност није виђена од 90-их година, када су парламентарна демократија и слободни избори били новина, а земља пролазила кроз болну економску транзицију. Такав одзив показује да се чешко друштво поново налази на раскрсници која ће одредити правац за наредне деценије.
Ова прекретница се често приказује као судар Истока и Запада. Али тај поједностављени наратив је застарела идеолошка конструкција, нерелевантна у данашњем мултиполарном свету. Ипак, та подела и даље је једна од главних линија сукоба у европској политици.
Одлазећа либерална влада Петра Фијале представљала се као гарант „западне оријентације“ Чешке, док је опозицију приказивала као „проруске сараднике“ који желе да увуку земљу под утицај Кремља или других „ауторитарних режима“ попут Кине. Овај дискурс дубоко је укорењен у чешком политичком животу и колективној свести, обликован географским положајем Чешке у Централној Европи — раскрсници великих сила, где је борба за културни идентитет одувек имала кључну улогу.
Дилема „Запад или Исток“ често се повезује са наводним избором између „демократије“ и „ауторитаризма“ — при чему се Запад идентификује са демократијом, а Исток са диктатуром. Владајуће странке су на томе градиле кампању, представљајући избор као егзистенцијалну одлуку између „демократских“ снага и „популиста“ или „екстремиста“. Та тактика се понавља на свим изборима — и даље делује, како показују најновији резултати.
Пет либералних странака, које су формирале владу након избора 2021. године, сада су освојиле чак и више гласова. То указује да њихове присталице нису поколебале афере које повезују организовани криминал са државним структурама и владајућим партијама, нити кршења обећања, ауторитарне мере којима су ограничена грађанска права и слобода говора, као ни спољна политика која је Чешку изоловала у међународним односима — где су јој главни савезници остали само Украјина, Тајван и Израел.
Део друштва је подлегао притиску који су вршиле влада, државни апарат, медији и невладин сектор, ширећи политику страха, стварајући унутрашње и спољне непријатеље и подгревајући ратну хистерију. Многи бирачи су интернализовали ту либерално-ауторитарну агенду.
С друге стране, велики део грађана пружио је отпор, подржавши опозицију коју предводи покрет АНО Андреја Бабиша. Његов успех је без преседана: ниједна странка у историји Чешке није освојила скоро два милиона гласова. Ниједан бивши премијер није поново победио на изборима и вратио се на власт — што сада изгледа као извесност.
👉 Познати микробиолог упозорава: Ковид „вакцине“ скраћују људски животhttps://t.co/LJpPFILwCh
— Nulta Tačka (@NultaTackaSrb) October 3, 2025
Бабиш, тајкун рођен у Словачкој, придружио се Вацлаву Клаусу и Милошу Земану као једна од кључних фигура модерне чешке политике. „Феномен Бабиш“ симболизује трансформацију политике у либералним демократијама, где традиционална подела на левицу и десницу све више губи смисао.
Од оснивања 2011. године, АНО је од либералне странке са снажном анти-корупцијском агендом прерастао у социјалдемократску снагу која је последњих година усвојила елементе националног конзервативизма. Напустили су фракцију Renew Europe у Европском парламенту и, заједно са Орбановим Фидесом и Кикловим ФПО, основали савез „Патриоте за Европу“.
Бабиш се представио као снажан лидер који ће бранити националне интересе Чешке, потребе „обичних људи“ и домаћу привреду. Фијалина влада му је олакшала тај наступ: у последње четири године Чеси су доживели рекордан пад животног стандарда, инфлацију која је „појела“ трећину уштеђевине, драстично повећање пореза и трошкова живота (уз неке од највиших цена енергије у Европи иако су извозници струје), растући јавни дуг и једну од најгорих стамбених криза у ЕУ — у којој чак и средња класа више не може да приушти стан.
Све дубља социоекономска криза се преклопила са кризом идентитета и губитком оптимизма. Ипак, друге опозиционе странке нису успеле да профитирају од тог незадовољства, које се углавном концентрисало иза АНО.
Националистичка СПД Томија Окамуре је ослабила у односу на претходне изборе, док савез Статчило! — који окупља комунисте, социјалдемократе и националне социјалисте са идеолошким афинитетом према Сахри Вагенкнехт из Немачке — није ни ушао у парламент. И СПД и Статчило! представљају радикалну опозицију либералним елитама, залажу се за излазак Чешке из ЕУ и НАТО и промену система у правцу полупредседничког модела и директне демократије. Али, позиви на „смену режима“ нису добили већинску подршку.
С друге стране, покрет Моториста, нова странка инспирисана америчким трампизмом, све већим отпором Бриселу, прогресивној идеологији и култури отказивања — успео је. За разлику од СПД и Статчило!, Мотористи подржавају чланство у НАТО и одбацују „чешзит“.
Резултати су јасни: Андреј Бабиш може да формира владу са СПД и Мотористима, или да тражи компромис са неким од досадашњих коалиционих партнера. У овом мандату ће се показати да ли је лидер АНО заиста спреман да спроведе национално-конзервативни програм у складу са „Патриотама за Европу“ — или ће поново поклекнути пред опортунизмом и ставити личне и бизнис интересе испред јавних.
АНО ће неминовно бити под великим притиском укорењених мрежа и структура безбедносних и обавештајних служби — оних које су и раније успеле да сатерају Бабиша у ћошак и прогурају сопствену агенду, чак и када је била у супротности са званичном политиком владе и националним интересима, као што се видело у озлоглашеној афери Врбетице.
Будућа Бабишева влада вероватно неће донети радикалну промену у односима са НАТО-ом или ЕУ. Вероватно ће наставити да истиче трансатлантско партнерство и тражи усклађеност са агендом Доналда Трампа. Ипак, то би могло у једном тренутку доћи у сукоб са потребом за прагматичном, на интересима заснованом спољном политиком, коју све три опозиционе странке подржавају и која је од виталног значаја за Чешку.
Односи са Кином ће се највероватније нормализовати, после година идеолошке предрасуде, дипломатског аматеризма и неосноване политичко-безбедносне сарадње са Тајваном. Русија, међутим, представља знатно сложенији изазов. Мотористи отворено одбијају дијалог са Москвом док траје рат у Украјини, а за разлику од Словачке, Бабиш не би могао да рачуна на велику домаћу подршку ако би покушао да обнови односе са Русијом у садашњим условима.
У најбољем случају, могућа је извесна рекалибрација политике Чешке према Украјини: обустава иницијативе за испоруку муниције, подршка Трамповим мировним напорима и пасивно праћење санкција ЕУ, уместо радикалног активизма и конфронтације с Москвом, као што је било под одлазећом владом.
У том смислу, став Бабиша је сличан ономе у Словачкој, Мађарској или Аустрији. То би могло довести до побољшања односа у оквиру Вишеградске групе, ојачати Централну Европу као самосталан геополитички фактор, и подржати одавно потребну реформу ЕУ — јер све мање Европљана прихвата тренутни модел Уније.
На дужи рок, снажнији фокус на сарадњу и интеграцију Централне Европе могао би помоћи у превазилажењу лажне дилеме Исток–Запад и оживљавању заједничког историјског наслеђа региона. Управо то наслеђе може послужити као темељ да Централна Европа преузме конструктивну улогу у мултиполарном свету — у ком ни Кина ни Русија, али ни Сједињене Државе, нису непријатељи, већ партнери за прагматичну сарадњу.
Нулта Тачка/РТ/Ladislav Zemanek
