Кинески научници су недавно користили 39-годишњег „мождано мртвог“ човека као живог домаћина за ксенотрансплантацију — уградили су му плућно крило генетски модификоване свиње.
Истраживачи из Кине су у магазину Nature Medicine навели да је човек током експеримента био хемодинамички стабилан:
„Током постоперативног периода, динамички физиолошки и хемодинамички параметри остали су стабилни, што указује на физиолошку стабилност и хомеостазу примаоца током периода посматрања од 216 сати.“
Према медијским извештајима, човек је живео још девет дана, производећи антитела против страних органа, пре него што је преминуо:
„Међутим, 24 сата након трансплантације, плућа су показала знаке накупљања течности и оштећења, вероватно као последицу упале изазване трансплантацијом. И поред агресивне имуносупресивне терапије, орган је постепено био нападнут антителима, што је временом довело до значајног оштећења.“
Ово што читамо делује као орвелијански новоговор.
Како „мртав“ човек може да буде жив?
Како може да има стабилне виталне функције?
Како може да производи антитела?
И најзад, како може поново да „умре“ након девет дана?
Одговор је једноставан: „мождана смрт“ није права смрт.
Ти људи имају откуцаје срца, удишу кисеоник и издишу угљен-диоксид, варе храну, избацују отпадне материје, боре се против инфекција и одбацују стране органе. То је све што бисмо очекивали од тешко повређених пацијената у коми.
Нема ниједног доказа да је њихова душа напустила тело.
🇺🇸 Фармацеутске компаније у паници: Кенеди тражи да лекари уче о правилној исхрани и превенцију болестиhttps://t.co/y7muSPHZV9
— Nulta Tačka (@NultaTackaSrb) August 31, 2025
Али ови неуролошки оштећени пацијенти су правно проглашени мртвима — како би се легално могли користити за вађење органа. И управо зато што су они живи и стабилни, али без правне заштите, лекари их годинама користе као експерименталне „домаћине“ за ксенотрансплантације.
Историјски гледано, ксенотрансплантација — односно уграђивање органа животиња у људе — редовно је пропадала због одбацивања органа.
У 2022. години, један Американац постао је први човек коме је уграђено срце генетски модификоване свиње. Донор-свињи су били избрисани неки гени, а додати људски, како би срце било мање „страно“. Дејвид Бенет је живео 45 дана, пре него што је умро од вируса из свиње који је „путовао“ са срцем.
У августу 2023. године, двојица „мождано мртвих“ мушкараца били су тест субјекти у истраживањима на Универзитету Алабама и у Њујоршком институту Langone Transplant Institute, када су им у абдомен уграђени генетски модификовани бубрези свиња. Са „сагласношћу породице“, пацијенти су били на апаратима током целог експеримента.
Један од тих људи, практично као лабораторијски пацов, био је одржаван у животу више од месец дана — све ради праћења рада органа. На крају, оба човека су „жртвована“ ради патолошке анализе органа.
Медицински етичар Џоел Зивот изјавио је:
„Правилност оваквих поступака резултат је низа моралних избора о којима нико не говори — укључујући и питања мождане смрти, људских експеримената, сагласности, расподеле ресурса и права животиња.“
Он упозорава да је појам „мождане смрти“ практично претворио људе у изворе ресурса — органа који имају „тржишну вредност“.
Тешко је поверовати да је овакав експеримент добио сагласност не само од породица, већ и од етичких комитета и болничких одбора. Када је Председнички савет за биоетику у САД 2008. писао документ о дефинисању смрти, „мождану смрт“ су правдали аргументом да је даље одржавање живота тих људи — „непоштовање према мртвима“.
Али сада је и тај минимум поштовања — очигледно — бачен кроз прозор.
А експерименти се настављају.
У марту 2024. кинески научници су уградили јетру генетски модификоване свиње у „мождано мртвог“ човека. Фирма Clonorgan Biotechnology из Ченгдуа користила је технологију уређивања гена да избрише три свињска антигена и дода три људска протеина.
Вођа тима До Кефенг изјавио је да су функције људске јетре толико сложене да свињска јетра не може у потпуности да је замени — али да овај експеримент даје „теоријску основу и податке“ за будућу примену ксенотрансплантације.
После 10 дана, експеримент је прекинут — а пацијент је жртвован ради даље анализе органа.
Да ли ћемо коначно рећи: доста је?
Или су наша надања у „медицински напредак“ толико велика, да смо спремни да газимо све моралне границе?
„Мождана смрт“ није смрт — већ правна фикција.
Ови људи су живи, и заслужују да буду третирани као људска бића.
А не као експерименталне животиње у лабораторији.
Нулта Тачка/ИнфоВорс
