Француска председника Емануела Макрона, самозваног „шефа егоманијака“, налази се негде између „спирале политичке кризе“ (Фајненшел тајмс), „великих проблема“ (Економист) и потпуног слома. Поново.
Само недељу дана након што је, у режиму акутне кризе, састављена нова, мада крхка, влада, земља се спрема за масовне протесте против мера штедње и талас штрајкова. Јавне финансије су „подмукло“ нестабилне, а буџет за 2026. – питање без одговора. У Паризу метро једва функционише, а трећина наставника је у штрајку.
Претходни протестни покрет под слоганом „Блокирајмо све“ није баш успео у потпуности, али је окупио дупло више људи него што је власт очекивала. Француска, као и Британија, кубури са истом болешћу: дотрајали, непопуларни, „центристички“ режими који преживљавају на апаратима.
Французи би рекли: „Што више се ствари мењају, то више остају исте“. А посебно после две Макронове безобзирне и егоистичне одлуке из 2024: прво, расписао је ванредне парламентарне изборе, па потом – игнорисао резултате.
Да је поштовао изборну вољу коју је сам тражио, морао би да препусти формирање владе левичарском блоку (који има највише укупних гласова) или десничарском Националном окупљању (РН) који има највише гласова као појединачна странка. Али човек са огромним егом и све мањом базом подршке, јасно одбачен од већине народа, одлучио је да зна боље.
Од тада, Макрон покушава да влада против скупштине. Проблем је што парламент то не прихвата.
После, како ју је назвао левичарски канал Л’Иманите, „парламентарног харакирија“ последњег премијера кратког века, ево нас поново. Потпуни застој у центру, а на улицама познати француски фолклор: канте у пламену, полицијски пендреци и сузавац. Макрон, и даље непопуларан, покушава и пети пут за мање од две године да наметне новог премијера – Себастијена Лекорњуа (нема потребе да памтите име) – који нема већину и не може изгурати буџет какав бивши банкар жели: за богате мед, за све остале – штедња и казна.
🇳🇱 Холандски парламент усвојио предлог за класификацију Антифе као терористичке организацијеhttps://t.co/fiuKrWxxDX
— Nulta Tačka (@NultaTackaSrb) September 19, 2025
Али Макрон ни не расписује нове изборе, ни не подноси оставку. Па се „петља пропасти“ наставља. Али овог пута можда је ствар и гора – можда ова криза није само „још једна“, већ сигнал тектонског политичког потреса.
Историјска поређења су све учесталија. Британски Спектатор подсећа да је и Велика француска револуција 1789. почела – дужничком кризом. У Француској, новинар Фредерик Тадеји се подсећа Битке код Валмија. Фајненшел тајмс опет и опет спомиње – 1958.
Те године се срушила Четврта република, а де Гол је створио Пету. Макрон, арогантни наследник без покрића, сада руши и њу.
Између 1948. и 1958, Француска је мењала владу сваких шест месеци. Де Гол је то хтео да заустави. Данас, захваљујући мешавини Макроновог нарцизма и неспособности – нестабилност се враћа.
У међувремену, „макроналипса“(Макрон + апокалипса) производи масовно незадовољство. Друштвене неједнакости расту, а председников стил – ауторитаран и манипулативан. Није ни чудо што Жан-Лик Меланшон и ЛФИ позивају на Шесту републику – нови политички систем.
А шта следи? Још две године Макроновог егоманијачког путовања? Још једна криза за другом?
Или је Пета република – Де Голова творевина – постала нови Ансијен режим, лоша успомена која остаје после револуције?
Марин Ле Пен је у једном у праву: Макрон своју опструкцију продаје као „стабилност“, али управо ту „стабилност“ – председника без подршке који намеће владе без већине – Французи више не желе. Они траже праву промену.
А коју промену? Ако гледамо ко добија гласове – левица (ЛФИ) и десница (РН) – онда је то крај неолибералне штедње и повратак националног суверенитета.
Левица и десница не виде исто питање миграције или економске политике, али су уједињени у одбојности према центру. И Европској унији. И НАТО-у – о чему се још шапуће, али незадовољство расте.
Криза „макроније“ делује као још једна буџетска драма, али у ствари је много више: геополитичко питање, питање националног идентитета, суверенитета и места Француске у свету.
Ако жели да преживи, Француска ће морати да раскине везу с бирократском ЕУ, дистанцира се од НАТО-а, и сети се правог Шарла де Гола – човека отпора, не банкарске марионете. Он је знао да Европа иде од Гибралтара до Урала – а не само до Кијева – и да западна Европа треба Русију као противтежу Америци.
Французи то све више схватају. А Макрон? Он је само фигура прошлости која још не зна да је готова.
Нулта Тачка/РТ/Tarik Cyril Amar
