Готово сваке недеље у Великој Британији, Холандији, Француској и Немачкој јавност уздрма неки шокантан злочин који је починио илегални мигрант — често особа која већ ужива неку врсту државне подршке или је раније хапшена због истог дела.
До скоро су европски политичари и медији такве вести или игнорисали, или оптуживали оне који су тражили строжу контролу граница, више полицијске заштите и оштрије казне за „расизам“ и „ксенофобију“.
Али то је било — до скоро.
У Британији су сада масовни протести против лабуристичке политике „отворених граница“ и великодушних социјалних давања за мигранте који улазе илегално, без икаквог доказа да су политички прогнани.
Званичници Грчке, који се такође гуше под налетом илегалне миграције, сада као модел наводе безбедносну политику председника Доналда Трампа, засновану на чврстој контроли границе.
Већина данашњих миграната у Европи долази из претежно муслиманских земаља Блиског истока и Северне Африке. Ипак, многи од њих делују огорченији на своје нове, либералне домаћине него на диктатуре од којих су побегли.
Миграциона политика Европе једноставно не функционише у мултиетничкој демократији.
Превише миграната стиже пребрзо, без довољне разноликости, познавања језика, вештина или основне упућености у културу и обичаје земаља у које долазе. Многи улазе са сепаратистичким верским и културним вредностима које директно противрече ономе што Европа јесте.
Али не постоји европски план за грађанско образовање миграната, који би их упознао са законима, правилима и културом друштва у ком траже уточиште.
🇺🇸 Фармацеутске компаније у паници: Кенеди тражи да лекари уче о правилној исхрани и превенцију болестиhttps://t.co/y7muSPHZV9
— Nulta Tačka (@NultaTackaSrb) August 31, 2025
Није онда чудо што следи гетоизација, огорченост и гласне осуде земаља које их примају, уз критике да су „изопачене и безбожне“.
До сада су слаби војни буџети, задуживање, социјализам и некадашња економска снага Европе прикривали дубоке изазове које носи масовна илегална миграција.
Или, како је некадашња канцеларка Немачке Ангела Меркел једном рекла, поводом огромног прилива миграната: „Wir schaffen das“ („Ми то можемо“).
Али, наравно, није могла.
Није имала никакав план како да интегрише, прилагоди и културолошки образује милионе илегалних миграната. Данас око 15% становништва Немачке има страно држављанство.
На жалост, економије Европе — скупе, бирократизоване и препуне државне контроле — стагнирају.
Огромна социјална давања, у комбинацији са смањујућим и старећим домаћим становништвом (стопа наталитета испод 1,4), коначно успоравају привредни раст.
Садашњи немачки канцелар Фридрих Мерц сажето је описао проблем:
„Оваква социјална држава више није финансијски одржива.“
Али што се социјализам више укорењује, поп-култура све више тражи бесплатне бенефиције које све мање пореских обвезника може да обезбеди.
Сједињене Државе, с друге стране, крећу у супротном смеру — сузбијају илегалну миграцију, дерегулишу економију и користе високотехнолошке иновације у области вештачке интелигенције, роботике, криптовалута и генетског инжењеринга.
Често се догађа да најталентованији и најнезадовољнији Европљани мигрирају у САД у потрази за већом слободом и могућностима — што још више слаби европску науку и развој.
Уз то, Европа је усвојила самодеструктивну енергетску политику у циљу постизања „нулте емисије“, субвенционишући неефикасну соларну и енергију ветра, док је занемарила или угасила далеко јефтиније изворе попут гаса, нуклеарки и угља.
У међувремену, Кина — која се нимало не брине за свој угљенични отисак — са осмехом извози соларне панеле и турбине на ветар самоуништавајућем Западу.
А сама Кина гради по две термоелектране на угаљ месечно и реализује највеће и еколошки најдеструктивније хидроелектране на свету.
Није чудо што је просечна цена струје у Европи виша чак и од оне у посрнулој Калифорнији. Потрошачи често не могу да приуште грејање или хлађење, док предузећа не могу да се такмиче са конкурентима из иностранства који користе далеко јефтинију енергију.
Председник Трамп је изјавио да је поредак успостављен после Другог светског рата сада „окамењен“ и да САД више неће трпети огромне трговинске дефиците са земљама ЕУ. Уместо тога, САД ће захтевати симетричне царине, што додатно подрива европску привредну добит.
Прошли су и дани када је Европа могла да се разоружава и да рачуна на Америку да је брани.
У паници, НАТО — деценијама у заостатку — сада обећава да ће коначно трошити минимум 2% БДП-а на одбрану, а неке чланице повећавају тај проценат чак и на 5%, више него што троше САД.
Нико не зна одакле ће Европа финансирати толико наоружавање.
Да би уопште имала шансу, морала би да отвори своје економије, усвоји рационалне енергетске политике, обезбеди границе, оконча илегалну миграцију, смањи социјалну државу, подстакне наталитет и одбаци концепт мултикултурализма у корист интеграције и прилагођавања.
Ускоро ћемо сазнати — да ли Европа има снаге да прогута ту горку пилулу, или ће наставити да болује од своје, сада већ хроничне, цивилизацијске болести.
