Mediji najavlju „Apokalipsu“ gljivičnih oboljenja i naravno za sve su krive „klimatske promene“
U februaru, dermatolog iz Njujorka kontaktirao je državno zdravstveno odeljenje u vezi sa dve pacijentkinje, starosti 28 i 47 godina, koje nisu bile u srodstvu, ali su patile od istog problema. Imale su lišaj, ljuskav osip koji je unakazio velike delove tela. Lišaj zvuči kao parazit, ali ga uzrokuje gljivica – i u oba slučaja, gljivica je bila vrsta koja nikada nije zabeležena u SAD. Takođe je bio veoma otporan na lekove, što je zahtevalo lečenje sa nekoliko vrsta antimikotika nedeljama. Nije bilo naznaka gde su pacijenti mogli dobiti infekcije; starija žena je prethodnog leta posetila Bangladeš, ali mlađa, koja je bila trudna i nije putovala, mora da je to pokupila u gradu.
To je izgledalo alarmantno – ali u jednom od najvećih i najmobilnijih gradova na planeti dešavaju se čudne medicinske stvari. Država je prijavila slučajeve Centrima za kontrolu i prevenciju bolesti, a njujorški lekari i neko osoblje CDC-a napisali su rad za nedeljni časopis CDC-a.
Zatim, u martu, neki od istih istražitelja CDC-a su izvestili da je gljivica koju su pratili — Candida auris, izuzetno otporan kvasac na lekove koji napada zdravstvene ustanove i ubija dve trećine ljudi zaraženih njom — porasla na više više od 10.000 slučajeva otkako je identifikovan u SAD 2016. godine, što se utrostručilo za samo dve godine. U aprilu je Ministarstvo zdravlja i socijalnih službi Mičigena požurilo da istraži slučajeve gljivične infekcije zvane blastomikoza usredsređene na fabriku papira, epidemije koja će porasti na 118 ljudi, što je najveća ikada zabeležena. A u maju su američke i meksičke zdravstvene vlasti zajedno oglasile uzbunu zbog slučajeva meningitisa, uzrokovanog gljivicom Fusarium solani, za koju se činilo da se proširila na više od 150 pacijenata na klinici preko kontaminiranih proizvoda za anesteziju. Do sredine avgusta umrlo je 12 ljudi.
Sve te epidemije su različite: po veličini, po patogenu, po lokaciji i ljudima na koje su uticali. Ali ono što ih povezuje je to što su ih sve izazvale gljivice — a za mali kadar istraživača koji prati takve stvari, to je zabrinjavajuće. Stručnjaci dele osećaj, podržan nepotpunim podacima, ali i predosećaj, da se ozbiljne gljivične infekcije javljaju sve češće, pogađaju sve veći broj ljudi, a takođe ih je sve teže lečiti.
„Nemamo dobar nadzor za gljivične infekcije“, priznaje Tom Čiler, lekar za zarazne bolesti i šef ogranka CDC-a za mikotične bolesti. „Tako da je teško dati odgovor u potpunosti zasnovan na podacima. Ali osećaj je definitivno da postoji povećanje.”
Pitanje je: Zašto? Može biti više odgovora. Sve više ljudi živi duže sa hroničnim bolestima, a njihov oslabljen imuni sistem ih čini ranjivima. Ali problem nije samo u tome što su gljivične bolesti češće; Pojavljuju se novi patogeni i postojeći zauzimaju novu teritoriju. Kada stručnjaci pokušavaju da zamisle šta bi moglo da ima tako širok uticaj, nailaze na mogućnost da su problem naravno klimatske promene.
Gljivice žive u okruženju; utiču na nas kada nas sretnu, ali za mnoge su njihovi izvorni domovi vegetacija, raspadajuća biljna materija i prljavština. „Koliko god da je spekulativno, sasvim je moguće da ako imate ekološki organizam sa veoma specifičnom ekološkom nišom, tamo u svetu, potrebna vam je samo vrlo mala promena temperature površine ili temperature vazduha da biste promenili njegovu nišu i omogućili da se razmnožava“, kaže Neil Stone, lekar i istraživač gljivičnih infekcija na Univerzitetskom koledžu u Londonu. „I to je ta uverljivost i nedostatak bilo kakvog alternativnog objašnjenja, što ga čini verodostojnim kao hipoteza“, kaže stručnjak.
Putin: Ukrajinska kontraofanziva nije “usporila” već je propala https://t.co/9PJqB5bWmq
— Nulta Tačka (@NultaTackaSrb) September 4, 2023
Za ovaj argument, C. auris je vodeći navodni dokaz. Lažni kvasac je prvi put identifikovan 2009. godine kod jednog pacijenta u Japanu, ali je za samo nekoliko godina procvetao na nekoliko kontinenata. Genetske analize su pokazale da se organizam nije širio sa jednog kontinenta na drugi, već se pojavio istovremeno na svakom. Takođe se ponašao upadljivo drugačije od većine kvasaca, dobijajući sposobnost da prelazi sa osobe na osobu i da napreduje na hladnim neorganskim površinama kao što su plastika i metal — dok prikuplja niz faktora otpornosti koji ga štite od skoro svih antifungalnih lekova.
Arturo Kazadeval, lekar i predsednik molekularne mikrobiologije i imunologije na školi javnog zdravlja Džon Hopkins Blumberg, predložio je pre više od jedne decenije da je porast sisara u odnosu na dinosauruse podstaknut inherentnom zaštitom: iznutra, mi smo previše vrući. Većina gljiva cveta na 30 stepeni Celzijusa ili manje, dok se naša telesna temperatura kreće između 36 i 37 stepeni Celzijusa. Dakle, kada je asteroid udario u Zemlju pre 65 miliona godina, izbacivši oblak usitnjene vegetacije i zemlje i gljivica koje bi one sadržavale, dominantni reptili na Zemlji bili su ranjivi, ali rani sisari nisu bili.
Ali Kazadeval je upozorio na sledeću mogućnost: ako bi gljivice povećale svoju termotoleranciju, učeći da žive na višim temperaturama kako se klima zagreva, sisari bi mogli da izgube tu ugrađenu zaštitu — i predložio je da bi čudan uspeh C. auris mogao ukazivati da je to prvi gljivični patogen čija je adaptacija na toplotu omogućila da pronađe novu nišu.
U 14 godina od kada je prvi put primećen, C. auris je izvršio invaziju na zdravstvenu zaštitu u desetinama zemalja. Ali u to vreme, druge gljivične infekcije su takođe porasle. Na vrhuncu pandemije Covida, Indija je iskusila desetine hiljada slučajeva mukormikoze, koja se obično naziva „crna gljiva“, koja je izjedala lica i disajne puteve ljudi koji su postali ranjivi zbog dijabetesa ili uzimanja steroida. U Kaliforniji je dijagnoza kokcidioidomikoze (koja se naziva i dolinska groznica) porasla za 800 procenata između 2000. i 2018. A nove vrste po prvi put pogađaju ljude. U 2018. godini, tim istraživača iz SAD i Kanade identifikovao je četiri osobe, po dve iz svake zemlje, koje su bile zaražene novoidentifikovanim rodom Emergomices. Dvoje od četvorice umrlo. (Gljivica je dobila ime jer „uranja“ u ljudski svet.) Nakon toga, multinacionalni tim je identifikovao pet vrsta u tom novoimenovanom rodu koje izazivaju infekcije širom sveta, a najteže u Africi.
Gljivice su u pokretu. Prošlog aprila, istraživačka grupa sa Medicinskog fakulteta Univerziteta u Vašingtonu u Sent Luisu ispitala je očekivani geografski raspon u SAD onoga što se obično naziva „endemskim gljivama“, onih koje cvetaju samo u određenim oblastima. To su dolinska groznica na suvom jugozapadu SAD; histoplazmoza u vlažnoj dolini reke Ohajo; i blastomikoza, sa rasponom koji se protezao od Velikih jezera niz Misisipi do Nju Orleansa, i sve do obale Virdžinije. Koristeći podatke Medicare-a od više od 45 miliona starijih osoba koji su tražili zdravstvenu zaštitu između 2007. i 2016. godine, grupa je otkrila da je istorijski dokumentovani opseg ovih gljivica u velikoj meri u suprotnosti sa mestom gde one sada zapravo izazivaju infekcije. Otkrili su da je histoplazmoza dijagnostikovana u najmanje jednom okrugu u 94 procenta američkih država; blastomikoza, u 78 procenata; i dolinska groznica kod 69 procenata.
To predstavlja proširenje opsega toliko veliko da dovodi u pitanje značenje endemskog – do te mere da Patrick Mazi, docent medicine i prvi autor rada, poziva kliničare da prestanu da razmišljaju o gljivičnim infekcijama kao geografski određenim i da se fokusiraju na simptome umesto toga. „Hajde da priznamo da je sve dinamično i da se menja“, kaže on. „Trebalo bi to da priznamo zbog naših pacijenata“.
Bez uzimanja detaljne istorije tih miliona pacijenata, ne može se dokazati odakle su njihove infekcije nastale. Mogli su biti izloženi unutar istorijskih domova gljivica, a zatim otputovati; jedna analiza je povezala pojavu dolinske groznice na gornjem srednjem zapadu sa zimskom migracijom „snežnih ptica“ na jugozapad. Ali postoji mnogo dokaza da se gljivični patogeni kreću u nova područja, preko životinja i slepih miševa, kao i na vetrovima i dimu od požara.
Bez obzira na to da se gljivice sele, izgleda da se prilagođavaju svojim novim domovima, a promene u temperaturi i obrascima padavina mogu biti deo toga. Pre deset godina, CDC i državni istražitelji pronašli su ljude u istočnoj državi Vašington zaražene Dolinskom groznicom i dokazali da su je dobili ne dok su putovali, već lokalno – na mestu koje se dugo smatralo previše hladnim i suvim da bi ta gljivica preživela. Grupa sa sedištem prvenstveno u UC Berkliju pokazala je da je prenos dolinske groznice u Kaliforniji blisko povezan sa tamošnjim vremenskim prilikama – i da rastući obrazac ekstremne suše prekinute nestalnim padavinama povećava širenje bolesti. I drugi istraživači su identifikovali slučajeve nove blastomikoze u Saskačevanu i Alberti, gurajući mapu gde se ta infekcija javlja dalje na sever i zapad.
Uticaj klimatskih promena na složene fenomene je naravno teško dokazati, ali je sada vrlo poželjan narativ – i istraživači sada mogu da dodaju neke dokaze da potkrepe svoju intuiciju da se gljivice prilagođavaju. U januaru, istraživači sa Univerziteta Djuk su izvestili da kada su podigli temperaturu u laboratoriji u kojoj su uzgajali patogenu gljivicu Criptococcus deneoformans – uzrok četvrt miliona slučajeva meningitisa svake godine – stopa mutacije gljivice se povećala. To je aktiviralo mobilne elemente u genomu gljive, poznate kao transpozoni, omogućavajući im da se kreću unutar DNK i utiču na to kako su njeni geni regulisani. Stopa mutacije bila je pet puta veća kod gljivica uzgajanih na temperaturi ljudskog tela nego na temperaturi inkubatora od 30 stepeni Celzijusa – a kada su istraživači inficirali miševe transformisanim gljivama, stopa mutacije se još više ubrzala.
Istraživači koji obraćaju pažnju na rastuće probleme sa gljivicama ističu završnu tačku o njima: Ne vidimo više slučajeva jer smo postali bolji u njihovom pronalaženju. Testovi i uređaji za otkrivanje gljivica, posebno kod pacijenata, nisu doživeli naglo poboljšanje. U stvari, postizanje bolje dijagnostike bilo je na vrhu liste koju je Svetska zdravstvena organizacija objavila prošle jeseni kada je sastavila svoju prvu rang listu „prioritetnih gljivičnih patogena“ u nadi da će voditi istraživanje.
Više studija je pokazalo da pacijenti mogu da čekaju dve do sedam nedelja da dobiju tačnu dijagnozu, čak i kada su zaraženi gljivicama koje su endemične za mesto gde žive, što bi trebalo da bude poznato lokalnim lekarima. Dakle, razumevanje da gljivice menjaju svoje ponašanje je zaista prilika da se identifikuje koliko bi više ljudi moglo biti u opasnosti nego što se ranije mislilo – i da se izađe pred taj rizik, navode mediji. „Pacijentima se dijagnostikuje bolest van tradicionalnih područja“, kaže Mazi. „Sve ovo su prilike za postizanje boljih rezultata”.
