Međunarodni sud pravde (ICJ), glavni sud UN u Hagu, doneo je u sredu kontroverzno mišljenje: države imaju pravnu obavezu da se bore protiv klimatskih promena, a njihovo ignorisanje predstavlja „nezakonit čin“, što može dovesti i do odštete od strane drugih država, piše Wall Street Journal.
Sud, koji se bavi sporovima među državama, odgovorio je na dva ključne pravna pitanja zadata od strane UN:
Šta zemlje moraju da učine prema međunarodnom pravu da zaštite okolinu od gasova sa efektom staklene bašte sada i za buduće generacije?
Koje su posledice po one države čije emisije već nanose štetu, posebno po male ostrvske države koje su klimatski najugroženije?
Predsednik ICJ, Juiđi Ivasava, izjavio je da su klimatske promene “hitna i egzistencijalna pretnja” i da države koje ne ispune svoje obaveze čine “međunarodni nezakonit čin”.
Vreme je za istinu! Spremni su na sve | Mario Zna | EP. 344
Sud je dodao da takvi nezakoniti činovi mogu dovesti do: restitutacije(ispravka štete), kompenzacije i moralne satisfakcije — ali samo ako je jasno i neposredno dokazano da su emisije uzrokovale konkretnu štetu.
Takođe, sud je naglasio da klimatske promene mogu “značajno narušiti uživanje određenih ljudskih prava, uključujući i pravo na život.”
ŠTA UKLJUČUJE ODLUKA ICJ?
U procesu su učestvovale stotine država i organizacija, a milionske stranice dostavljale su konkretne dokaze.
Na današnjem protestu ispred suda, demonstranti su uzvikivali: „Nema više odlaganja, klimatska pravda odmah!“
Presuda bi mogla da promeni pravila igre za klimatsku pravdu i tužbe širom sveta, da utiče na nacionalne sudove i ubrza javnu debatu.
🧠 Najnovija studija otkrila: „Pandemija“ ubrzala starenje mozga za pola godine – čak i kod onih koji nisu „pali“ na manipulacijehttps://t.co/Jc627E0ggK
— Nulta Tačka (@NultaTackaSrb) July 22, 2025
Presuda Međunarodnog suda pravde, iako istorijska po simbolici, otvara ozbiljna pitanja o praktičnoj primeni i političkoj instrumentalizaciji međunarodnog prava. Iako sud tvrdi da države imaju „pravnu obavezu“ da zaustave klimatske promene, odluka je samo savetodavna i pravno neobavezujuća, što je čini više političkom porukom nego mehanizmom pravde.
Uz to, mogućnost da se pojedine države pozivaju na „klimatsku odštetu“ protiv velikih zagađivača može prerasti u geopolitičko sredstvo pritiska, dok istovremeno zanemaruje dublje uzroke neefikasnosti globalnih klimatskih dogovora — od korupcije do nedostatka tehničkih kapaciteta u siromašnim zemljama. Umesto univerzalne pravde, svet sada rizikuje da se suoči s novim oblikom pravnog klimatskog rata.
