Mislite da je inflacija slučajna – Klaus Švab je sa vladama širom sveta dogovorio izazivanje gladi kako bi se uvela KONTROLA POTROŠNJE i CBDC

Više zapadnih vlada nedavno je potpisalo sporazum Svetskog Ekonomskog Foruma koji ih primorava da počnu sa racionalizacijom zaliha hrane i zamene tradicionalne valute za CBDC (digitalnu valutu) počevši od sledeće godine.

Prema novinaru Brendonu Smitu, porast inflacije namerno orkestrira elita kako bi ubrzala svoju agendu za 2030.

Infovars.com izveštava: Istina je da bankarski oligarsi i političke vlasti uživaju u talasu plime inflacije jer je to savršena prilika da se uspostavi dalekosežna socijalistička kontrola nad resursima.

U većini slučajeva centralni bankari su glavni krivci za stvaranje inflatornog događaja, a reč „kreacija“ je najbolje primenljiva jer je skoro nemoguće da dođe do otvorene inflacije bez nje. Iako ponuda novca nije jedini faktor kada se radi o inflaciji ona je najvažniji. Više novca koji juri manje resursa izaziva nestabilnost na strani ponude i cene rastu.

Centralne banke imaju niz izgovora zašto „trebaju“ da prikažu više dolara ili pezosa ili funti ili maraka, ali nema sumnje da znaju kakav će biti krajnji rezultat.

Desilo se previše puta da ne znaju…

Ovi inflacioni događaji pokreću predvidljiv skup domina u društvu, kao iu ekonomiji i finansijama. Nagli skokovi cena, smanjena štednja, rastuće siromaštvo, rastući kriminal i rastuće kamatne stope – Ovo je zatim praćeno u većini slučajeva neuspelim povećanjem stopa, više inflacije, zatim još povećanja, smanjenjem stranih ulaganja u dug, depoima u stranoj valuti (uzrokujući veću inflaciju) , smanjenje potrošnje i gubitak radnih mesta.

ILON MASK počinje da testira moždane čipove na ljudima dok se nižu svedočenja o ISPITIVANJU Neuralinka na životinjama koje su umrle https://t.co/ULMXWN2fk9

— Nulta Tačka (@NultaTackaSrb) September 23, 2023

Ovaj isti obrazac je bio svedok od Vajmarske Nemačke 1920-ih do Amerike 1970-ih do Jugoslavije iz 1990-ih do Argentine i Venecuele iz 2000-ih i šire. Ali šta se dalje dešava? U svakom slučaju, trend prvo dovodi do kontrole cena kod proizvođača i distributera, koje na kraju ne uspevaju. Zatim dolazi vladino racioniranje i potpuno preuzimanje potrepština, uključujući snabdevanje hranom.

Mislite da se to ne može dogoditi u SAD? Već jeste. Ričard Nikson je 1971. godine izdao izvršnu naredbu 11615 (prema Zakonu o ekonomskoj stabilizaciji koji je uspostavljen 1970.); naredba je zahtevala 90-dnevno zamrzavanje plata i cena kako bi se sprečila inflacija. To je bila izuzetno retka akcija van svetskog rata i zgodno se odigrala tokom izbornog ciklusa. Imajte na umu da se prava inflatorna kriza još nije dogodila, ali je kontrola cena dala tržištima kratkoročni podsticaj i dala Niksonu pobedu na izborima.

1973. godine, kontrola je vraćena tokom arapskog naftnog embarga. Oni nisu uspeli i doveli su do dugoročne inflacije cena gasa. Džerald Ford je tada pozvao američke kompanije da uvedu kontrolu cena u okviru svoje kampanje „Ubij inflaciju odmah“; bio je predmet ismevanja i čak ga je ismevao mladi Džo Bajden (koji sada lažno tvrdi da je rešio sopstveni problem inflacije svojim beskorisnim Zakonom o smanjenju inflacije).

Konačno, Džimi Karter je uveo „smernice“ (kontrole) o cenama i platama koje su nagrađivale preduzeća koja su podigla cene ispod određenog procenta. Bilo koja preduzeća koja su podigla cene iznad procenta i ostvarila profit pre oporezivanja iznad prethodne dve godine biće kažnjena. Ni u kom slučaju firma ne bi mogla povećati svoj dolarski profit za više od 6,5 procenata osim ako se višak ne može pripisati povećanom jediničnom obimu prodaje. Ovaj plan, naravno, takođe nije uspeo da zaustavi inflaciju.

Na kraju, Fed je morao da podigne stope do oko 20% u periodu 1980-1981 da bi zaustavio eksponencijalnu inflaciju, što je dovelo do značajnih gubitaka u poslovanju i visoke nezaposlenosti.

Problem je jednostavan , kontrola cena dovodi do podsticaja za izgubljeni profit što dovodi do manje proizvodnje. Manja proizvodnja dovodi do manje ponude, a manja ponuda dovodi do rasta cena. Ovo je povrh osnovnog raka koji je stvaranje fiat novca. Političari će se retko, ako i ikada, baviti stvarnim uzrokom inflatorne krize: vladom i centralnim bankama. Umesto toga, oni pokušavaju da okrive slobodna tržišta, „pohlepne” kompanije i uzimanje profita u vremenima nevolje.

Hrabra političarka iz EU poručila gobalistima: “Idite dođavola” https://t.co/j5UtInpc1U

— Nulta Tačka (@NultaTackaSrb) September 23, 2023

Nažalost, obrazac se danas ponovo ponavlja jer javnosti sada postaje jasno da povećanje kamatnih stopa centralne banke nema značajan efekat i da javnost i dalje plaća između 25%-50% više na većinu robe koju kupuju u poređenju sa do pre tri godine. Kako inflacija raste, mnoge levičarske vlade sada otvoreno razgovaraju o kontroli cena.

Nedavno je Kanađanin Džastin Trudo naredio velikim trgovačkim lancima u zemlji da smanje cene, istovremeno ih upozoravajući da ostvaruju veći profit, insinuirajući da su oni uzrok inflacije. U Kanadi, profitne marže među prodavcima su zapravo ravne zbog rastućih troškova. Ako se posmatra samo sirovi profit bez uzimanja u obzir inflacije troškova proizvođača, kao i transporta, distribucije i plata, onda bi moglo izgledati kao da ove kompanije izvlače novac. Nema dokaza koji podržavaju ovu tvrdnju.

Ono što Trudo radi je da se pretvara da je glup dok se upušta u veoma pametnu strategiju žrtvenog jarca. Vlada i centralni bankari su ti koji su osnovni uzrok inflacije, ali okrivljujući pojedinačne poslovne sektore on postavlja scenu za kontrolu cena koju sprovodi vlada. Kada ovi propadnu i stvore krizu u snabdevanju, on će tada uvesti racionalizaciju, a kada vlada uslovljava javnost da prihvati racionalizaciju, elite tada kontroliše pristup celokupnog stanovništva hrani i potrepštinama.

Neki ljudi mogu reći „Pa to je Kanada, a šta je sa SAD?“ Ista agenda je u toku u Americi, ali se sprovodi na nivou grada i države. Na primer, socijalistički gradonačelnik Čikaga, Brendon Džonson, upravo je najavio plan za grad (koristeći državne i savezne poreske fondove) da izgradi vladine prodavnice prehrambenih proizvoda u „pustinjama sa hranom“. To su mesta gde je kombinacija inflacije i krađe u prodavnicama primorala trgovce da napuste određene delove grada.

Program iz Čikaga bi uključivao mere kontrole cena i za ove institucije postoji velika mogućnost da u budućnosti koriste racionalizaciju. Slični projekti se razmatraju i u drugim gradovima širom zemlje. Drugim rečima, levičarski gradovi plaše preduzeća dok planiraju da zamene „osnovne usluge“ operacijama koje vodi vlada.

Pisao sam o neizbežnosti  racionalizacije nakon kontrole cena prošle godine u svom članku „Zamka stagflacije će dovesti do univerzalnog osnovnog prihoda i racionisanja hrane“. Racionalizacija generalno dolazi kada kontrola cena ne uspe.

Prošlo je dosta vremena otkako se SAD nisu suočile sa ovakvim uslovima, ali ćemo verovatno u bliskoj budućnosti. Ovog puta verujem da ako se establišmentu daju moć racionalizacije, nikada ga više neće pustiti.

Racionalizacija bi se takođe mogla koristiti da se javnost namami da prihvati univerzalni osnovni prihod (UBI) i digitalne valute Centralne banke (CBDC). Centri za hranu pod kontrolom vlade mogu lako da ograniče kupovinu robe na ograničenu listu artikala, a takođe zahtevaju plaćanje korišćenjem određenih metoda (kao što su digitalne valute). U kratkom vremenskom periodu, gotovina bi bila uklonjena jer će trgovci, pod pritiskom vlade, odbijati da je prihvate.

Teško je reći šta će budućnost doneti u političkom smislu, s obzirom da naredna predsednička kampanja liči na potpuni cirkus. Istorijski gledano, međutim, i demokratski i republikanski predsednici su u prošlosti pokušavali da kontrolišu cene. Mora se izvršiti pritisak javnosti (najmanje na državnom nivou) da se to spreči. Koliko god zgodno izgledalo okriviti proizvođače i distributere, stvarna pretnja dolazi od vlada i banaka. Ne možemo dozvoliti da ljudi koji su izazvali krizu takođe imaju koristi od toga dajući im još više moći.

NultaTačka/BrandonSmith