Амерички председник Доналд Трамп изјавио је у суботу да ће се састати са руским лидером Владимиром Путином тек када услови потенцијалног споразума буду јасни. Москва се слаже да такав састанак мора бити пажљиво припремљен, али две стране под тим подразумевају сасвим различите ствари.
За Вашингтон, циљ је тренутни прекид непријатељстава — где год да се воде. Тек након проглашења примирја, Сједињене Државе би дозволиле другима, пре свега западним Европљанима, да преузму вођство у решавању кризе. Москва, међутим, инсистира на томе да се прво морају отклонити корени сукоба. Према речима руских званичника, то захтева свеобухватан и унапред договорен пакет мера, а не на брзину склопљено примирје.
Амерички приступ је разумљив: Русија тренутно има иницијативу на бојишту, а наставак борби јој даје снажнију позицију у преговорима. Прекидање рата би „замрзло“ тренутни однос снага и ослабило ту предност. Истовремено, Трампов тим показује мало интересовања за дугорочно војно присуство у Европи. Њихов став је једноставан: нека Европљани сами брину о својој безбедности и нека више не одвлаче пажњу Вашингтона од важнијих глобалних питања.
Из московске перспективе, овај став одражава дугорочни ток европске еволуције после Хладног рата — ток који је почивао на уверењу да ће се атлантизам бесконачно ширити ка истоку. Кремљ сматра да управо та логика, настала после 1991. године, сада мора да се преиспита.
Вреди подсетити да се ширење НАТО-а после распада Совјетског Савеза није пре свега заснивало на војним, већ на политичким мотивима. За Запад је пријем нових чланица био начин да апсорбује и контролише некадашње земље источног блока, проширујући домет западног „царства“ под заставом либералне демократије. За нове чланице, пак, улазак у алијансу био је израз вере у нови поредак и истовремено средство њиховог политичког усмеравања.
🚨BOMBSHELL: We’ll never be free until these criminals are locked up!
The Clintons, Blair, Soros & others – tied to millions of victims – still walk free, flying to p*do islands, plotting global control.
Without justice, we’re doomed.
WATCH and SHARE NOW! pic.twitter.com/8Z7nDw0dYs
— Mario ZNA (@MarioBojic) October 27, 2025
То не значи да је војно планирање било небитно — већ да је било у другом плану. Москва је своје примедбе заснивала не на непосредној опасности, већ на потенцијалној претњи коју је такво ширење створило. Та упозорења су, међутим, западни лидери годинама игнорисали.
Од 2022. године, ситуација се потпуно променила. Проширење НАТО-а и његова нова војна доктрина сада имају чисто стратешки карактер директног сучељавања са Русијом. Алијанса је одбацила своју ширу политичку мисију и вратила се првобитној улози — војном обуздавању Москве. Пријем Финске и Шведске, на пример, суштински се разликује од уласка Хрватске или Словачке, а евентуално чланство Украјине означило би још опаснију ескалацију.
Тренутни сукоб је ове противречности изнео на површину. Запад више не може да занемари руске забринутости, али се истовремено сукоб продубљује. Оно што је некад било предмет академских расправа о европској безбедности, сада су питања рата и мира.
Таква стварност одређује и изгледе за преговоре. Одлуке на бојном пољу данас су кључне, што чини непосредно примирје мало вероватним. Историјски корени сукоба поново су у средишту — не као теоријска позадина, већ као основ сваког могућег договора. Без њиховог решавања, ниједно примирје неће бити трајно.
Овај несклад између војног притиска и политичког дијалога носи ризик да се све претвори у директан сукоб Русије и НАТО-а. Много тога ће зависити од односа између западне Европе и Сједињених Држава — и од тога колико ће Вашингтон желети да управља догађајима на европском тлу.
Перспективе су, дакле, суморне. Америчка жеља за брзим преговорима делује нереално. Руски захтев за дубоким, структурним споразумом остаје далеки циљ. Улози расту — и овај сукоб више се не може свести само на питања територије.
Нулта Тачка/РТ/Аутор: Фјодор Лукјанов
