MOŽDANI IMPLANTI SU STVARNOST! KOREJSKI NAUČNICI STVORILI SU NEURONSKI INTERFEJS SPOSOBAN ZA DALJINSKU ISPORUKU LEKOVA U MOZAK
Naučnici u Južnoj Koreji stvorili su novi izdržljivi neuronski interfejs koji može meriti moždane signale direktno u samom mozgu.
Interfejs je toliko napredan da se čak može koristiti za isporuku lekova na određenom mestu kako bi se osiguralo da interfejs nije odgovoran za izazivanje upale.
Iako su potencijalne primene za poboljšanje života ljudi vrlo obećavajuće, tehnologija ima i zabrinjavajuće implikacije.
Precizno merenje moždane aktivnosti bio je suštinski deo boljeg razumevanja načina na koji mozak funkcioniše i kako na njega utiče bolest. Do sada se aktivnost mozga generalno merila postavljanjem elektroda na skalp (obično se naziva elektroencefalografija (EEG)).
Naravno, istraživači su odavno znali da bi dobijanje signala direktno iz mozga gotovo sigurno bilo preciznije i da bi moglo uneti revoluciju u naše razumevanje mozga, ali stvaranje neuronskih interfejsa za to, do sada se pokazalo izuzetno teškim.
Na primer, materijali koji se koriste za izradu mikroskopskih elektroda koji dolaze u kontakt sa neuronima, kao i oni svih konektora, morali bi biti fleksibilni, ali dovoljno izdržljivi da izdrže relativno teško okruženje u telu. Prethodni pokušaji razvoja dugotrajnih interfejsa mozga nisu uspeli zbog prirodnih bioloških odgovora tela, poput upale, koji vremenom smanjuju električne performanse elektroda.
Južnokorejski tim, objavljujući svoje istraživanje u Microsystems&Nanoengineering, odlučio je da istraži postoji li neki način lokalnog davanja lekova za smanjenje upale na mestu gde se elektrode susreću s mozgom.
Za razliku od postojećih krutih uređaja, njihov dizajn ima fleksibilnu strukturu u kojoj se niz mikroiglica koristi za prikupljanje više neuronskih signala preko područja, a tanke metalne provodne linije prenose ove signale do spoljnog kola.
Određujući aspekt ovog dizajna je način na koji on uključuje kanale koji mogu prenositi tečnosti u ravni paralelnoj sa provodnim linijama. Ovi kanali, izgrađeni strateškim slaganjem i mikro mašinskom obradom više polimernih slojeva, povezani su sa malim rezervoarom (koji sadrži lekove za primenu) i mogu da nose stalan protok tečnosti prema mikroiglicama.
Tim je testirao svoj pristup kroz eksperimente na interfejsu na mozgu živih pacova. Nakon implantacije interfejsa, izmerili su koncentraciju leka u tkivu oko igala.
Profesorka Sohee Kim, koja je vodila studiju, rekla je: „Fleksibilnost i funkcionalnosti našeg uređaja pomoći će mu da bude kompatibilniji sa biološkim tkivima i smanji štetne efekte, a sve to doprinosi povećanju životnog veka neuronskog interfejsa”.
Još jedan od učesnika objašnjava potencijalnu upotrebu ove nove neuronske tehnologije, koja uključuje omogućavanje „paralizovanim ljudima da pokreću robotske ruke ili noge koristeći svoje misli, i za lečenje neuroloških bolesti korišćenjem električne i/ili hemijske stimulacije godinama“.
U isto vreme, potencijalna zabrinutost u vezi sa implantabilnom tehnologijom koja može davati lekove bez znanja korisnika, trebalo bi da bude očigledna.
Nedavno je takođe pisano o sličnoj tehnologiji razvijenoj na Univerzitetu u Drezdenu. Tamošnji naučnici stvorili su „biokompatibilnu implantabilnu AI platformu“ koja bi mogla otvoriti put praćenju zdravlja ljudi u realnom vremenu.
Jasno je da, dok se granice medicine nastavljaju širiti na sve invazivniji način, verovatno će doći u pitanje šta znači biti čovek, imati slobodnu volju i imati pravo na autonomiju i privatnost.
Predviđanja autora naučne fantastike poput Philip K Dick-a iz dana u dan izgledaju sve više i više verovatna.
