Nova publikacija u naučnom časopisu Oncotarget ponovo je pokrenula raspravu o bezbednosti mRNA vakcina protiv COVID-19.
Toksikološkinja i molekularna biološkinja Janci Lindsay i njeni koautori opisuju moguću vezu između mRNA vakcinacije i pojave određenih oblika raka krvi.
Paralelno s tim, autori su objavili drugi rad u kojem objašnjavaju da je njihovo istraživanje godinama ometala sistematska cenzura unutar industrije naučnog izdavaštva.
Studija pod naslovom „Istraživanje potencijalne veze između vakcinacije protiv COVID-19 sa mRNA i raka“ strukturirana je kao prikaz slučaja u kombinaciji sa pregledom literature.
Fokusira se na slučaj mlade, prethodno zdrave žene koja je razvila akutnu limfoblastnu leukemiju (ALL) i limfoblastni limfom (LBL) nakon što je primila drugu dozu vakcine Pfizer/BioNTech.Autori citiraju postojeću naučnu literaturu koja ukazuje na to da se modifikovani mRNA materijal, upakovan u takozvane lipidne nanočestice, može širiti po telu više nego što se prvobitno pretpostavljalo.
Prema toj literaturi, mogao bi dosegnuti i koštanu srž i druge organe koji stvaraju krv.
U svojoj analizi, Lindsay i njeni kolege raspravljaju o nekoliko bioloških mehanizama koji bi potencijalno mogli biti uključeni u onkološke procese.
To uključuje poremećaje u imunološkoj regulaciji, supresiju T-ćelija, promene u odgovoru na interferon, inhibiciju apoptoze (programirane ćelijske smrti) i povećanu proizvodnju TGF-β, faktora rasta povezanog sa agresivnim razvojem tumora.
Nadalje, autori ukazuju na izveštaje o kontaminaciji plazmidnom DNK u mRNA vakcinama, uključujući sekvence SV40 promotora, koji se koristi u procesu proizvodnje.
Prema autorima, ovi nalazi zaslužuju posebnu pažnju jer mRNA vakcine ne deluju samo kao klasične vakcine, već pokazuju i svojstva proizvoda genske terapije.
U tom kontekstu, oni se pozivaju na postojeće smernice, između ostalih FDA i EMA, koje se bave teoretskim rizicima poput integracije DNK i genotoksičnosti.
U svojim zaključcima, Lindsay i njeni koautori zalažu se za opsežnija istraživanja kako bi se bolje razumele potencijalne dugoročne posledice mRNA tehnologije.
To je posebno potrebno s obzirom na brzo širenje mRNA platformi na druga vakcina i medicinske primene.
Put do objave barem je jednako izuzetan kao i sadržaj studije. U drugom radu pod naslovom „Cenzura u nauci“ autori opisuju istoriju objavljivanja koju sami nazivaju izuzetnom i zabrinjavajućom.
Između 2024. i 2025. rukopis je poslat u šesnaest časopisa, a odbijen od strane isto toliko časopisa – često bez ikakvog suštinskog pregleda.
Samo su tri časopisa zapravo prosledila rukopis recenzentima.Studija je dva puta prihvaćena od strane časopisa Current Proteomics nakon postupka recenzije, ali je svaki put povučena pre objave.
To nije bilo zbog novih naučnih prigovora, već zbog zaključaka koji su smatrani „kontroverznim“. Kao rezultat toga, Lindsay je dala ostavku na mesto u uredničkom odboru časopisa.
Središnja kritika koju su autori primili od raznih uredničkih odbora bila je da mRNA vakcine ne mogu uzrokovati rak jer ne prodiru u ćelijsko jezgro i ne integriraju se u ljudski genom.
Prema autorima, ovaj argument je previše pojednostavljen, jer je razvoj raka složen proces u kojem, između ostalog, ulogu igra i hronična upala.Lindsay i njeni kolege naglašavaju da je otvoreni naučni diskurs neophodan.
Sistematsko isključivanje suprotnih hipoteza dovodi do iskrivljene slike naučnog konsenzusa i sprečava rano prepoznavanje potencijalnih rizika.
Objavljivanje u Oncotargetu stoga ne označava kraj, već početak šire rasprave – ne samo o mogućim dugoročnim posledicama mRNA tehnologije, već i o tome kako se nauka nosi sa neizvesnošću, kontroverzama i neslaganjima u vremenima društvenog i političkog pritiska.
