Najopasniji globalni sporazum ikada predložen između SZO, nacionalnih vlada i pojedinaca
Ljudska istorija je priča o zaboravljenim lekcijama. Uprkos katastrofalnom kolapsu evropske demokratije 1930-ih, čini se da je priča o dvadesetom veku – u kome su građani, uplašeni egzistencijalnim pretnjama, pristali na odbacivanje slobode i istine u korist poslušnosti i propagande, dok su despotskim vođama dozvoljavali da prigrabe sve više apsolutističkih moći – opasno je blizu zaborava.
Nigde ovo nije očiglednije nego u odnosu na očiglednu nonšalantnost koja je pozdravila dva međunarodna pravna sporazuma koji trenutno sprovode kroz Svetsku zdravstvenu organizaciju: novi sporazum o pandemiji i amandmane na Međunarodne zdravstvene propise iz 2005. upravno telo SZO, Svetska zdravstvena skupština, u maju sledeće godine.
Kao što su zabrinuti naučnici i pravnici detaljno objasnili, ovi sporazumi prete da suštinski preoblikuju odnos između SZO, nacionalnih vlada i pojedinaca.
Oni bi u međunarodno pravo ugradili nadnacionalni pristup javnom zdravlju odozgo prema dole u kojem bi SZO, delujući u nekim slučajevima po sopstvenom nahođenju jednog pojedinca, svog generalnog direktora, bila ovlašćena da nametne sveobuhvatna, pravno obavezujuća uputstva za države članice i njihove građane, počevši od obaveznih finansijskih doprinosa pojedinačnih država; da zahtevaju proizvodnju i međunarodno deljenje vakcina i drugih zdravstvenih proizvoda; da zahtevaju predaju prava intelektualne svojine; prevladavanje procesa odobrenja nacionalne bezbednosti za vakcine, terapije zasnovane na genima, medicinske uređaje i dijagnostiku; i nametanje nacionalnih, regionalnih i globalnih karantina koje sprečavaju građane da putuju i obavezuju medicinske preglede i tretmane.
Globalni sistem za digitalne ‘zdravstvene sertifikate’ za verifikaciju statusa vakcine ili rezultata testova bi se rutinski uspostavio, a mreža biološkog nadzora čija bi svrha bila da identifikuje viruse i varijante koje izazivaju zabrinutost – i da nadgleda nacionalnu usklađenost sa smernicama politike SZO – bio bi ugrađen i proširen.
Da bi se bilo koja od ovih sveobuhvatnih ovlašćenja prizvala, ne bi postojao zahtev za „stvarnim“ zdravstvenim hitnim stanjem u kojem ljudi trpe merljivu štetu; umesto toga, bilo bi dovoljno da Generalni direktorat, postupajući po svom nahođenju, identifikuje puki „potencijal“ za takav događaj.
👉 Bajden zvanično objavio KANDIDATURU za predsedničke izbore u SAD 2024. https://t.co/iGo8ebGbux
— Nulta Tačka (@ProdukcijaNT) April 25, 2023
Teško je preceniti uticaj ovih predloga na suverenitet država članica, pojedinačna ljudska prava, temeljne principe medicinske etike i dobrobit dece. Kako je trenutno sastavljen, ovi predlozi bi uskratili suverenitet i autonomiju vlade država u pogledu zdravstvene i socijalne politike i, kroz indirektne uticaje prinudnih zatvaranja i karantina, i zato što bi svaka država članica bila obavezna da izdvoji zapanjujućih minimum 5 procenata nacionalnog budžeta za zdravstvo i još neodređeni procenat BDP-a prema prevenciji i odgovoru na pandemiju SZO, takođe u odnosu na kritične aspekte ekonomske politike.
Predložena nova ovlašćenja bi presecala ne samo Univerzalnu deklaraciju o ljudskim pravima već i Konvenciju UN o pravima deteta. Oni bi signalizirali novu prekretnicu u našem razumevanju temeljnih ljudskih prava: ekspresnim amandmanom na IHR briše se član koji trenutno glasi „[s]provođenje ovih uredbi biće uz puno poštovanje dostojanstva, ljudskih prava i osnovnih sloboda osoba“ da ga zameni maglovitom potvrdom da će „[s]provođenje ovih pravilnika biti zasnovano na principima pravičnosti, inkluzivnosti, koherentnosti…“.
Odredbe koje zahtevaju – posebno – SZO da razvije brze regulatorne smernice za „brzo“ odobrenje širokog spektra zdravstvenih proizvoda uključujući vakcine, terapije zasnovane na genima, medicinske uređaje i dijagnostiku prete, po mišljenju pravnika, „dugo vođenim standardima medicinskog prava koji imaju za cilj da obezbede bezbednost i efikasnost medicinskih proizvoda“, i trebalo bi da budu od posebne brige za roditelje.
Zaista, ništa u ovim dokumentima ne bi obavezalo SZO da razlikuje svoje obavezujuće smernice za njihov uticaj na decu, omogućavajući na taj način neselektivne mere uključujući masovno testiranje, izolaciju, ograničenja putovanja i vakcinaciju – potencijalno za ispitivane i eksperimentalne proizvode koji se brzo dobijaju do ubrzanog odobrenja – nalog za zdravu pedijatrijsku populaciju na osnovu stvarne ili „potencijalne” zdravstvene vanredne situacije koju je jednostrano proglasio Generalni direktorat.
Kao da ovo nije dovoljno zabrinjavajuće, ono što ga čini još većim je to što je, kako piše Tomas Fazi, „SZO u velikoj meri pala pod kontrolu privatnog kapitala i drugih stečenih interesa. Kako on i drugi objašnjavaju, evoluirajuća struktura finansiranja organizacije, a posebno uticaj korporativnih organizacija koje se fokusiraju na rešenja za reagovanje na pandemiju (pretežno, vakcine), odvratili su SZO od svoje prvobitne etike promovisanja demokratskog, holističkog pristupa javnosti, zdravlja i ka korporativnim pristupima zasnovanim na robi koji „generišu profit za svoje privatne i korporativne sponzore“ (Dejvid Bel). Preko 80 odsto budžeta SZO sada je „specifično“ finansiranje putem dobrovoljnih priloga koji se obično izdvajaju za specifične projekte ili bolesti na način koji finansijer odredi.
Čas istorije
„Istorija može da pouči i treba da upozori“, navodi se u prologu knjige Timotija Snajdera, O tiraniji: Dvadeset lekcija iz dvadesetog veka. Kada bismo samo imali nameru da budemo poučeni, izvukli bi pouke o tome koliko nas je autoritarizam pandemije tiranije već odveo daleko i o tome kako, ako se planovi SZO nastave, pandemija Covida može biti tek početak.
„Predhodna poslušnost je politička tragedija“, upozorava prva lekcija, i zaista bi se sada činilo da je dobrovoljna poslušnost koju su građani sveta davali tako nepažljivo 2020-22 – da nose maske, da budu zaključani, da prihvate nove vakcine. Sve ove mere, i više, sada su ugrađene u predloge kao potencijalno obavezne direktive, obavezujuće za sve države članice, a samim tim i za pojedinačne građane.
„Odbranite institucije“, savetuje Lekcija dva, jer „institucije ne štite same sebe“, što je otrežnjujući podsetnik u svetlu samoimenovanja SZO u ovim predlozima kao „autoriteta za vođenje i koordinaciju međunarodnih odgovora javnog zdravlja:“ a oznaka koja bi tu organizaciju izričito uzdigla iznad nacionalnih ministarstava zdravlja i izabranih, suverenih parlamenata.
Treća lekcija, „Čuvajte se jednopartijske države“, podseća nas da „partije koje su prepravljale države i potiskivale rivale nisu bile svemoćne od samog početka“. SZO se ne maskira u političku stranku, i niti će to morati nakon što se odredi za ekskluzivnog globalnog kontrolora ne samo identifikacije pandemija i potencijalnih pandemija, već i dizajna i izvršenja odgovora na pandemiju, a istovremeno sebi daje ogromnu zdravstvenu zaštitu nadzorne mreže i globalne radne snage – delimično finansirane od strane poreskih obveznika nacija nad kojima će se implementirati – srazmerno njegovom novom vrhovnom statusu.
Sećanje na profesionalnu etiku – Peta lekcija – bio bi mudar savet 2020. godine, ali bismo mogli mnogo da žalimo zbog napuštanja medicinske etike sa naše tačke gledišta 2023. („da su lekari prihvatili pravilo da nema operacije bez pristanka“, žali Sinder u vezi tiraniji 20. veka) predlozi SZO bi obezbedili da takva odstupanja od temeljnih stubova medicinske etike – informisanog pristanka, nepoštovanja ljudskog dostojanstva, telesne autonomije, slobode od eksperimentisanja, čak – mogu postati prihvaćena norma, a ne izuzetak.
Čuvajte se, upozorava Sinder, „iznenadne katastrofe koja zahteva kraj kontrole i ravnoteže; … imajte pažnju za fatalne pojmove vanrednog stanja i izuzetka.” Pozicionirani kao neophodan sledeći korak za postizanje globalne koordinacije i saradnje u javnom zdravlju, predlozi SZO bi uspostavili stalnu, globalnu infrastrukturu za nadzor i birokratiju čiji će razlog postojanja biti traženje i suzbijanje vanrednih zdravstvenih situacija.
Finansiranje ove mreže će poticati od privatnih i korporativnih interesa koji mogu finansijski dobiti od odgovora zasnovanih na vakcinama koje predviđaju, tako da će mogućnosti za privatno iskorišćavanje kriza javnog zdravlja biti ogromne. I, proširivanjem i iznošenjem na vreme okolnosti u kojima bi ta ovlašćenja mogla da se aktiviraju – više nije potrebna „stvarna” vanredna situacija u javnom zdravstvu, već samo „potencijal” za takav događaj, možemo očekivati pretnju vanrednog stanja, hitnog stanja da postane polutrajna karakteristika modernog života.
„Verujte u istinu“ kaže deseta lekcija – jer „napustiti činjenice znači napustiti slobodu“, koja je zaista prikladna za našu orvelovsku eru dvostrukog mišljenja, njeni slogani su dali status religije i ideologije koja se predstavljala kao integritet: „Budite sigurni, budite pametni, budite ljubazni“ (Dr. Tedros Adhanom Ghebreiesus, generalni direktor SZO, 2020). Šta bi Orvel rekao, pita se, o Jedinici za borbu protiv dezinformacija Ujedinjenog Kraljevstva i američkom Ministarstvu istine, ili o predlozima koji ne samo da dozvoljavaju, već i zahtevaju od SZO da izgradi institucionalne kapacitete za sprečavanje širenja dezinformacija – i tako ih prestavlja kao jedini izvor istine o pandemiji?
Šta bi Hana Arent rekla o upadu države u privatne živote pojedinaca i porodica u periodu 2020-2022 i o produženim periodima izolacije koji su usledili i – kroz usvajanje prisilne izolacije i segregacije kao sredstava poštovanja javnog zdravlja – uzdizanje takvog uništavanja privatnog života globalno prihvaćenoj normi? „Preuzmite odgovornost za lice sveta“, kaže Snajder u četvrtoj lekciji. Može li postojati moćniji simbol vidljivih manifestacija lojalnosti društva svojoj novoj normalnosti od maskiranih lica sveta 2020-1?
„Večna budnost je cena slobode“ je citat koji nije ništa manje istinit jer je pogrešno pripisan Džefersonu, ali nakon što je tri godine živeo među ostacima propalog autoritarizma Covida. Možda smo sada previše blizu da bismo razumeli koliko smo daleko od liberalne demokratije.
Čak i kada bi se neko svesrdno složio sa fokusom SZO na spremnost za pandemiju i izazvanim intervencionističkim odgovorima, davanje takvih širokih ovlašćenja nadnacionalnoj organizaciji (a kamoli jednom pojedincu u njoj) bilo bi zapanjujuće. Da se, kao što je odgovor na pandemiju tako brutalno ilustrovao, profitno optimizovana verzija većeg dobra kojoj teži SZO često u sukobu sa zdravljem i dobrobiti dece, postavlja nas da počinimo groteskno zlodelo protiv naše dece i mladih.
Snajderova najvažnija lekcija bi mogla da bude „da se istakneš – u trenutku kada treba da daš primer, čarolija statusa kvo je prekinuta“. Na primer Ujedinjeno Kraljevstvo je dovoljno opsednuto nacionalnim suverenitetom da se povuče iz EU – poster za demokratiju u poređenju sa neizabranom SZO; sigurno bi bilo nezamislivo sada mahati predlozima kojima bi Ujedinjeno Kraljevstvo ustupilo svoj suverenitet nad ključnim nacionalnim zdravstvenim, socijalnim i ekonomskim politikama SZO. Ai ako tako kaže agenda, onda je prihvatjivo.
