Kako je došao vikend pre dva dana, među Irancima u zemlji i dijaspori zavladao je napet osećaj zebnje, dok su se širom Irana širile glasine o mogućem skorom američkom vojnom udaru.
„Stalno sam čekao da se desi. Nisam mogao da spavam do jutra. Budio sam se i naprezao sluh da čujem bilo kakav zvuk eksplozija. Videćemo šta će biti večeras“, rekao je Milad*, 43-godišnji inženjer koji živi u prestonici Teheranu. Šohreh, 68-godišnja žena, svakog jutra ide u park blizu svog doma u istočnom Teheranu radi grupnih vežbi. Kada se vratila kući ujutru 31. januara, rekla je: „Danas su svi moji prijatelji govorili da će se udar dogoditi večeras.“
Šohreh, koja se protivi stranom napadu na Iran, rekla je da su ljudi vidno uznemireni. „Neki misle da bi, ako SAD udare, sve moglo da se reši“, rekla je. „Zbog dugotrajnih problema i nasilja, ljudi postaju očajni. Više nisu sigurni šta je u njihovom interesu, a šta protiv njih.“
Tokom protekle sedmice, dok je Vašington ponovo pojačao ratnu retoriku prema Iranu, mogućnost sukoba postala je stvarna i prisutna briga za građane. Premeštanje velike američke vojne flote na Bliski istok nije samo dovelo do novih višemilijarderskih sporazuma o naoružanju sa Saudijskom Arabijom i Izraelom, već je kod Iranaca izazvalo zbunjenost, psihološki pritisak i strah od neizvesne budućnosti.
Iransko društvo je i dalje potreseno događajima nakon nasilnog suzbijanja protesta koji su izbili 28. decembra u teheranskom bazaru zbog ekonomske krize i brzo se proširili na druge gradove.
Prema zvaničnim izvorima, tokom tih događaja poginulo je 3.117 ljudi, uglavnom pripadnika bezbednosnih snaga. Organizacije za ljudska prava van Irana iznose veće procene, navodeći da bi broj mogao biti i veći od 6.500, uglavnom civila. Međunarodna istraga koja bi potvrdila ove podatke još nije sprovedena.
„Zapečatite prozore“
Arzu, 32-godišnja državna službenica koja kritički gleda na vlast, opisala je tihu, ali stalnu zabrinutost među ljudima. Mnogi izbegavaju da govore o najtežim aspektima rata, koji su im još sveži nakon prošlogodišnjeg sukoba sa Izraelom, i pokušavaju da ostanu pribrani. Ipak, svi čekaju prvi znak eskalacije.
„Moj komšija iz zgrade preko puta zapečatio je prozore“, rekla je Arzu. „Rekao je: ‘Zapečatite prozore. Kada počne bombardovanje, neće biti razlike između vlasti i opozicije.’“
Ispod prividnog mira, koji društvo možda održava kako bi se izborilo sa psihološkim pritiskom, stalno se nameće pitanje: šta učiniti ako rat počne? Društvene mreže, koje su ponovo postale dostupne nakon troonedeljnog prekida interneta tokom gušenja protesta, sada su prepune saveta kako preživeti raketne napade i bombardovanje.
Saveti uključuju: obezbediti hranu i vodu za deset dana, držati pribor za prvu pomoć pri ruci, spakovati lična dokumenta za brzu evakuaciju, održavati prolaze slobodnim, izaći na otvoren prostor pri zvuku eksplozije, leći uz zid. Desetine sličnih preporuka kruže platformama na persijskom jeziku.
Izvori mnogih ovih saveta nisu jasni. Takođe nije poznato da li su iza njih iste automatizovane mreže koje su bile aktivne tokom ranijih sukoba. Ipak, njihov uticaj na ljude je očigledan.
Arzu kaže da je videla te poruke i da je „za svaki slučaj“ kod kuće obezbedila deset flaša vode i nekoliko konzervi hrane.
Amin, 75-godišnji penzioner koji boluje od bolesti bubrega, rekao je da je prošle nedelje kupio tromesečne zalihe lekova. „Možda je deo ovoga medijsko preuveličavanje“, rekao je, „ali sam ipak kupio osnovne stvari iz opreza. Niko ne zna šta će se desiti sutra.“
Amin, koji je preživeo osmogodišnji rat Irana i Iraka, kao i prošlogodišnji dvanaestodnevni sukob, rekao je da ga duboko rastužuje pomisao da se njegova zemlja ponovo nalazi na ivici rata.
Iako kritičan prema vlastima još od revolucije 1979. godine, rekao je: „Nemam iluzija o ovom sistemu, ali isto tako ne podnosim rat. Rat uništava sve što je ljudima preostalo.“
Ovi strahovi nisu ograničeni samo na one koji žive u Iranu. Deli ih i iranska dijaspora, koja broji oko četiri miliona ljudi. Mnogi strahuju od novog prekida interneta, kakav se desio tokom ranijih kriza, što bi ih odvojilo od porodica, ali i za bezbednost svojih najbližih.
Fateme, koja živi u Finskoj sa mužem i sinom, brine za svoje stare roditelje u Teheranu. Tokom rata sa Izraelom nisu mogli da napuste grad zbog nedostatka prevoza.
„Zamolila sam roditelje da napuste Teheran pre nego što izbije novi rat“, rekla je. „Rekli su da nemaju gde da odu, što je istina. Zato sam zamolila blisku prijateljicu da ih obiđe i kupi osnovne namirnice i lekove.“
Osećaj neizvesnosti
Širom Irana gradovi za sada ostaju mirni. Nema dugih redova na benzinskim pumpama. Prodavnice rade. Ljudi idu na posao kao i obično. Rano ujutru deca čekaju školske autobuse ispred svojih kuća.
Ipak, osećaj zabrinutosti je prisutan. Soruš, 27-godišnji student, tokom prethodnog sukoba se sa porodicom preselio u severni Iran kako bi izbegao raketne napade. Kaže da iako panika nije ista kao ranije, strah od novog rata prožima svakodnevne razgovore.
„Nije kao kolektivna panika tokom dvanaestodnevnog rata“, rekao je. „Ljudi su sada psihološki spremniji. Tada nismo znali kako rat izgleda. Sada imamo jasnu sliku.“
Soruš smatra da su životi Iranaca postali predmet kalkulacija političkih lidera i velikih sila. Pomenuo je kladioničarsku platformu Polymarket, gde su neki ljudi ulagali novac na mogućnost američkog udara 31. januara.
„Naši životi i smrti postali su zabava za druge“, rekao je. „Igra.“
Saba, 41-godišnja majka, govorila je o strahu za budućnost svoje dece i o frustraciji zbog opšte situacije, kako u zemlji, tako i na međunarodnoj sceni.
„Težak je osećaj“, rekla je. „Obični ljudi su ti koji uvek plaćaju najveću cenu.“
*Imena su promenjena iz bezbednosnih razloga.
