Naučnici otkrili da nema promene u stopi globalnog zagrevanja još od 1970: Sve je laž i manipulacija
Senzacionalni naučni rad doveo je u pitanje alarmističke tvrdnje o rastu globalnih temperatura.
Upravo objavljeni rezultati u časopisu Nature pokazuju „ograničene dokaze“ za porast zagrevanja. „U većini vremenskih serija površinskih temperatura nije otkrivena nikakva promena u stopi zagrevanja nakon 1970-ih, uprkos rekordnim temperaturama zabeleženim 2023. godine“, navodi se u radu.
Napisan od strane međunarodne grupe matematičara i naučnika, malo je verovatno da će biti priznat u mejnstrim medijima, gde vlada opšta histerija zbog anomalnog iskustva iz 2023. Kao što smo videli, stalne dezinformacije se objavljuju kako bi se uplašila šira javnost od strane medija koji skoro svakodnevno predviđaju Armagedon i podstiču ljude da „upadnu u klimatsku zamku“.
U nauci, jedna lasta ne čini leto, a u nauci o klimi, nemoguće je pokazati trend biranjem kratkih vremenskih perioda ili pojedinačnih događaja. Ovaj rad je izuzetan doprinos nauci o klimi jer se bavi dugoročnim statističkim pregledom i izaziva uzbunjivače senzacionalista koji traže naslovnice na BBC-u. Međuvladin panel za klimatske promene (IPCC) jeste pristrasno telo, ali razume važnost dugoročnih klimatskih trendova, izjavljujući – na veliku žalost aktivista koji promovišu „Net Zero“ – da može naći malo ili nimalo ljudskog uticaja u većini ekstremnih vremenskih događaja u prošlosti ili u verovatnoj bliskoj budućnosti. Međutim, ovi nalazi, zajedno sa radom o trendu zagrevanja, nisu zgodni za one koji promovišu nedokazanu tvrdnju da ljudi kontrolišu klimatski termostat koristeći ugljovodonike.
Rad je visoko tehnički i matematički nastrojeni čitaoci mogu proučiti kompletan tekst u publikaciji otvorenog pristupa. U radu se napominje da globalni skupovi podataka o temperaturi fluktuiraju zbog kratkoročne varijabilnosti, što često stvara pojavu skokova i usporavanja zagrevanja. Važno je uzeti u obzir nasumični šum uzrokovan prirodnim varijacijama kada se istražuju nedavne pauze u temperaturi i novije „navodno ubrzanje zagrevanja“, dodaje se. U stvari, postoji nekoliko uverljivih objašnjenja za nedavni skok, pri čemu je pažnja usmerena na masivni podmorski vulkan Hunga Tonga, koji je dodao 13% dodatne vodene pare u stratosferu, jak El Ninjo, pa čak i smanjenje atmosferskih čestica izazvanih nedavnim promenama u gorivu za brodove. Matematičari su koristili nekoliko „tačaka promene“ i otkriveno je da „nalet zagrevanja nije mogao biti pouzdano detektovan u bilo koje vreme posle 1970. godine“.
Dok je fokus bio na tome da li je došlo do kontinuiranog ubrzanja stope globalnog zagrevanja, prepoznato je koliko su anomalije površinskih temperatura bile neobične 2023. godine. Zaista jesu, i široko se raspravljalo o tome kako to pokazuje da se klima „ruši“, ili u rečima šefa UN-a Antonija Gutereša, da planeta „ključa“. Prošlogodišnja histerija bila je korisna za kratkoročni alarmizam, ali doprinosi uništavanju ustaljene nauke o CO2. Ako je CO2 izazvan čovekom odgovoran za porast temperatura, zašto je temperatura pauzirala od 1998. do 2012. kada su atmosferski nivoi tog gasa bili u porastu? Da li se uzbuna u medijima poput BBC-ja primenjuje samo kada temperature porastu nekoliko meseci?
Jedan od ključnih zaključaka rada proizlazi iz analize dve vremenske serije – 1970-2023 i 2013-2023. Ovo naravno uključuje rane 1970-te kada su strahovi od globalnog hlađenja bili prisutni i kada su prosečne temperature padale. Procenjeno je da su temperaturni trendovi 0,019°C godišnje za prvi vremenski segment i 0,029°C za drugi, koji uključuje skok od prošle godine. Ovaj nagib od 0,029°C „nije daleko ispod“ povećanja koje bi ukazivalo na promenu trenda zagrevanja u nedavnoj prošlosti. To je zbog kratkoročne varijabilnosti u globalnim bazama podataka poput UK Met Office HadCRUT od 1970. godine i „neizvesnosti“ tačke promene iz 2012. godine. Ova neizvesnost potiče iz spekulacija o tome da li je 2012. godina i kraj pauze označila važnu promenu u dužim vremenskim serijama. „Zapis HadCRUT jednostavno nije dovoljno dugačak da bi se skok mogao statistički otkriti u ovom trenutku“, primećuju autori.
Cliff Mass, profesor atmosferskih nauka na Univerzitetu u Vašingtonu, ima zlatno pravilo vremenskih ekstrema: „Što je ekstremniji vremenski rekord, veći je doprinos prirodne varijabilnosti, a manji doprinos globalnog zagrevanja izazvanog ljudskim faktorom.“
Matematičari su koristili statističke tehnike promene tačke, dizajnirane da identifikuju strukturne promene tokom vremena. Korišćena su četiri rekorda globalne srednje površinske temperature tokom perioda 1850-2023, uključujući HadCRUT. Ovo, naravno, predstavlja problem jer postoje značajni dokazi da ovi skupovi podataka podstiču trend zagrevanja svojim nepažljivim tretiranjem efekata urbanih toplota – činjenica da se urbana područja zagrevaju zbog kontinuiranog razvoja. Pored toga, vrše se značajna retrospektivna prilagođavanja koja često hlade prošlost i zagrevaju blisku sadašnjost kako bi se povećao „trend“. Uprkos tome što je Met Office opširno pisao o ‘pauzi’ u periodu 1998-2012, sada je uklonio tu pauzu iz svog zapisa dodajući 30% retrospektivnog zagrevanja. Možda Met Office nije morao da brine, jer su matematičari primetili da pauza „nije neobična“ s obzirom na nivo kratkoročne varijabilnosti prisutne u podacima. Ali ovi skupovi podataka su najbolji koje imamo, i niko ne sumnja da je planeta blago zagrejana tokom poslednjih 200 godina od završetka Malog ledenog doba. U nedostatku boljih podataka, korišćenje ovih baza podataka za naučnu analizu je pošteno, iako bi se moglo sugerisati da je ukupno zagrevanje verovatno manje nego što se predlaže u ovom radu.
