Grupa naučnika pod nazivom Panel Malabo Monpelje objavila je u maju izveštaj koji ohrabruje Afriku da razvije „održivu bioekonomiju“ kroz inovativne tehnike kao što je pravljenje mafina i mesa od muva.
Izveštaj pod naslovom Prirodna rešenja: Inovacije i mogućnosti za afričku bioekonomiju je najnoviji deo bizarno uporne pomame ekologa da natera ljude da jedu bube. Talasi mejnstrim medijskih članaka o vrednosti insekata kao „održivog“ izvora proteina pojavljuju se svake godine, obično prožeti pritužbama o količini gasova staklene bašte koje emituje stočarska industrij, kao i gasova koje emituje i sama stoka.
Na primer, Njujork tajms je veličao „Radost kuvanja (insekti)“ u februaru 2022. Časopis Tajm je tačno godinu dana ranije objasnio „Kako ljudi koji jedu insekte mogu pomoći u spasavanju planete“.
Panel Malabo Monpelje je u maju tvrdio da „rastući troškovi hrane, goriva i đubriva, kao i dugoročni uticaji [korona virusa] i klimatskih promena“ čine Afriku savršenom laboratorijom za stvaranje novog vida ekonomije širom kontinenta, „bio-ekonomije“, koja bi navodno hranila svoju rastuću populaciju i stvorila milione radnih mesta.
Neki od ovih predloga su relativno skromni, kao što je razvijanje boljih metoda berbe popularnog voća i povrća, dok bi se drugi mogli pokazati kao teže primenjivi, kao što je ubijanje rojeva jezerskih muva radi „niza jestivih namirnica kao što su krekeri, mafini, vekne od mesa, i kobasice”.
„Što se tiče bioenergije, ljuske i pulpa kafe se pretvaraju u biogas, a voćni otpad se pretvara u bio-alkanol gel koji gori bez dima i čađi. Ovo čini kuvanje u zatvorenom i ekološki prihvatljivijim i manje štetnim po zdravlje, posebno za žene koje snose najveći deo ove odgovornosti“, tvrdi panel.
Koncept „bio-ekonomije“ može biti prilično širok, jer uključuje dobar deo onoga što bi se moglo prozaičnije nazvati poljoprivredom. Strategije bio-ekonomije generalno podstiču korišćenje novih tehnologija, ne žele fosilna goriva i naglašavaju pojam „održivosti“ korišćenjem biljaka i insekata umesto životinjskih proizvoda.
Bogata flora i fauna Afrike čini je popularnim poligonom za testiranje bioekonomskih teorija, posebno nakon pandemije koronavirusa u Vuhanu, koja se naširoko smatra zlatnom šansom za kontrolu i „resetovanje“ postojećih ekonomskih sistema.
Pandemija je takođe izazvala ozbiljne probleme za globalno brodarstvo, koji još uvek nisu u potpunosti rešeni. Bioekonomije su teoretski samodovoljnije jer se potrebne biljke i insekti sakupljaju lokalno.
Rojters je u sredu istakao Južnu Afriku i Ugandu kao primere uspešnih pilot programa bio-ekonomije:
Južna Afrika je, na primer, procenila da je njena bioekonomija doprinela 8% njenog bruto domaćeg proizvoda i stvorila čak 16 miliona radnih mesta između 2007. i 2020. godine – od čega oko 70% u industriji hrane i pića i poljoprivrednom sektoru.
Jedan od njegovih najuspešnijih proizvoda je sveća koja odbija komarce napravljena od ulja autohtone biljke i sada dostupna u velikim prodavnicama širom zemlje.
Uganda je jedna od retkih afričkih zemalja koja je napravila nacionalni plan bio-ekonomije, koji cilja na hranu, poljoprivredu i tradicionalne lekove, dok Namibija sarađuje sa Organizacijom UN za hranu i poljoprivredu na razvoju svoje prve nacionalne strategije za bioekonomiju.
„Održivost i prilagođavanje promenljivoj klimi zahtevaju razumnije korišćenje bioloških i ekoloških resursa. Ovo uključuje način na koji se ovi resursi mogu iskoristiti za generisanje inovativnih proizvoda koji pomažu u ublažavanju klimatskih promena, očuvanju resursa i zaštiti biodiverziteta, istovremeno stvarajući nove i dobro plaćene prilike za zapošljavanje“, rekao je za Rojters kopredsedavajući Panela Malabo Monpelje, Usman Badian.
Međutim, Rojters je negodovao da su čak i ove uspešne priče o bio-ekonomiji obično mali projekti izdvojeni u „zaštićenim područjima bez ikakvih stvarnih ulaganja“, a ne masovne regionalne transformacije u dramatično različite održive ekonomske sisteme.
Podsticaj iza većine ovih bio-ekonomskih eksperimenata u Africi je dugotrajna bojazan u zajednici klimatskih promena da će ogromna i rastuća populacija Afrike zahtevati isti životni standard kao i zapadni svet, trošeći ogromne količine fosilnog goriva u tom procesu.
Neki afrički lideri su to shvatili i pomalo se ljute na pretpostavku da borba protiv klimatskih promena znači da moraju zauvek da žive u siromaštvu sa niskom potrošnjom energije, i da jedu bube.
