NE POSTOJI SLUČAJNOST! ISTINA O COVID NARATIVU!
Možda je prisiljavanje ljudi da veruju vašim lažima, čak i nakon što priznate da lažete, najčistiji oblik moći…
„Njihova filozofija prećutno je negirala ne samo valjanost iskustva, već i samo postojanje spoljašnje stvarnosti. Jeres otpadništva je bila zdrav razum.” – Džordž Orvel, 1984
Narativ o „pandemiji Covid“ je sulud. To je u ovom trenutku odavno utvrđeno, ne moramo da ulazimo u to kako i zašto.
Pravila su besmislena i proizvoljna, poruke kontradiktorne, same premise besmislene.
Svakog dana u svet se lansira neko novo ludilo, i dok mnogi od nas prevrću očima, podižu ton ili se samo smeju… mnogi to prihvataju, verujte, dozvoljavaju da se nastavi.
Uzmite trenutnu situaciju u Kanadi, gde je vlada nametnula obaveznu vakcinacije zdravstvenim radnicima, što znači da je samo u Britanskoj Kolumbiji preko 3000 bolničkog osoblja bilo na neplaćenom odsustvu do 1. novembra.
Kako su lokalne samouprave odgovorile na nedostatak osoblja?
Oni traže da rade vakcinisani zaposleni koji su bili pozitivni na Covid.
Bez obzira na to verujete li da test išta znači, njima to znače. U stvarnosti nam pokušavaju prodati svaki dan, pozitivan test, koji znači da nosite „opasnu bolest“.
Stoga traže od ljudi koji navodno nose „smrtonosni virus“, umesto da dopuštaju savršeno zdravim nevakcinisanim ljudima da se jednostavno vrate posao.
Ovo je ludilo.
Ali može li išta savršenije ilustrovati prioritete onih koji vode igru?
Već znamo da se ne radi o virusu, ne radi se o zaštiti zdravstvene službe i ne radi se o spašavanju života. Ljudi koji vode “pandemiju” svaki dan to priznaju svojim delima, pa čak i rečima.
Umesto toga, čini se da se radi o sprovođenju pravila koja nemaju nikakvog smisla, koja zahtevaju usklađenost po cenu razuma, povlačeći proizvoljne linije u pesku i zahtevaju da ih ljudi poštuju, terajući ljude da veruju „činjenicama“ koje su dokazivo neistinite.
Ali zašto? Zašto je priča o Covid-u iracionalna i kontradiktorna? Zašto nam se s jedne strane kaže da se plašimo, a s druge da nema čega da se plašimo?
Zašto je „pandemija“ tako potpuno luda?
Mogli biste tvrditi da je to jednostavna slučajnost. Nusproizvod višestruko fokusiranog evoluirajućeg narativa, priče koju priča hiljadu autora odjednom, od kojih se svaki bavi pokrivanjem svog malog plana. Automobil sa više vozača koji se bore oko jednog volana.
Verovatno ima istine u tome.
Ali takođe je tačno da se kontrola, prava kontrola, može postići samo lažima.
U kliničkoj psihologiji, jedan od dijagnostičkih znakova psihopata je da izgovaraju složene laži, kompulsivno. Mnogo puta će lagati čak i ako bi istina bila korisnija.
Niko ne zna zašto to rade, ali ja imam teoriju, a ona se odnosi na nagomilane grupe malih pacovskih umova koji vode kanalizaciju moći koliko i bilo koja individualna monstruoznost.
Ako želite da kontrolišete ljude, morate ih lagati, to je jedini način da garantujete da imate moć.
Nikada ne možete naterati ljude da poštuju pravila koja imaju smisla, jer oni se možda povinuju razumu, a ne vašoj sili.
Prava moć leži u tome da se ljudi plaše nečega što ne postoji i da se napuste razum u ime zaštite sebe od izmišljene pretnje.
Da biste garantovali da imate kontrolu, morate naterati ljude da vide stvari koje ne postoje, naterati ljude da žive u stvarnosti koju gradite oko njih i prisiliti ljude da slede proizvoljna, kontradiktorna pravila koja se menjaju iz dana u dan.
Da biste istinski testirali njihovu lojalnost, njihovu hipnozu, mogli biste im čak reći da se više nema čega bojati, ali svejedno moraju slediti pravila.
Možda je to poenta. Možda priča ne bi trebala biti verodostojna. Možda pravila nisu zamišljena da imaju smisla, već da se poštuju.
Možda što su propisi kontradiktorniji i nelogičniji, to se više ceni vaša usklađenost.
Možda, ako možete naterati osobu da napusti svoje prosuđivanje u korist vaše vlastite, imate potpunu kontrolu nad njihovom stvarnošću.
Počeli smo sa Orvelovim citatom, pa da završimo s jednim takođe:
Moć je u cepanju ljudskih umova na komade i ponovnom sastavljanju u nove oblike po vlastitom izboru.
Nije li to ono što sada vidimo? Šta vidimo od početka?
Ljudi koji su slomljeni u strahu od nečega za šta su rekli da nije zastrašujuće, slede pravila za koja im je rečeno da nisu neophodna, uzimanje „lekova“ za koje kažu da ne deluje.
Možda je prisiljavanje ljudi da veruju vašim lažima, čak i kada priznajete da lažete, najčistiji izraz moći.
