Negativne posledice zaključavanja postaju mejnstrim: To je bio neuspeh

To je promena vredna pažnje.

New York Magazine sadrži članak pod nazivom „Lokdauni u vezi sa virusom COVID-19 bili su ogroman eksperiment. To je bio neuspeh.” Autori su dva vrsna novinara, Džo Nosera i Betani Meklin, koji su napisali i novu knjigu pod nazivom Veliki promašaj, koju nisam pročitao, ali nameravam. Uspon knjige i teze je izuzetno važan, samo da bi se dodatno otupio uticaj Predosećanja Majkla Luisa, koji je izašao 2021. godine sa ciljem da se valorizuju apsolutno najgori zagovornici toga.

Zabrinutost je u to vreme bila da će Luisova knjiga, poput The Big Short, postati veliki film koji će kodifikovati zaključavanje kao pravi način za suočavanje sa zaraznim bolestima. Čini se da se to ne dešava, a pametno naslovljena knjiga Nocere i Meklina kao da uverava da se to nikada neće dogoditi. Hvala Bogu. Ovo je napredak. Budite zahvalni kada to vidimo. To je takođe ogromna zasluga svima onima koji su gurali Nocera/Meklinovu tezu od proleća 2020.

Zaključavanje je uvek bilo nemoguće sredstvo za upravljanje pandemijom. To smo znali od pre jednog veka. Čak nije bilo ni sporno. Pravovjerje u javnom zdravstvu opstalo je čak i do nekoliko nedelja pre nego što su započele blokade.

Niotkuda, ustaljena mudrost je potpuno izokrenuta. Odjednom, kao pravo od Orvela, blokade su postale „mere ublažavanja zdravog razuma“. U međuvremenu, ovu zemlju i većinu drugih zemalja širom sveta mučila je luda birokratija rešena da ovlada mikrobnim carstvom maltretirajući ljude i uništavajući njihove poslove, škole, crkve i živote.

Ako ništa drugo, ova era za ovu generaciju dokazuje zadivljujuću sposobnost ljudskog uma da preduzima krajnje sulude političke eksperimente velikih razmera bez i najmanjeg dokaza da bi oni ikada mogli da uspeju, čak i dok gaze sve utvrđene norme prava i sloboda.

Ovo je otkrovenje, bar za mene. Nikada u životu nismo videli ništa slično. Govoreći lično, ova stvarnost je potpuno razbila pogled na svet za koji nisam znao da postoji: naime, iskreno sam verovao da je čovečanstvo na putu, čak i neizbežnom, ka većem znanju, učenju i zagrljaju slobode. Posle marta 2020, ja i svi smo otkrili drugačije. To je bilo i intelektualno i psihološki traumatično za mene i za milione drugih.

Još uvek otkrivamo kako i zašto se sve ovo dogodilo. Da bismo to uradili, potreban nam je barem konsenzus da je ovo bila strašna greška. Čak ni tri i po godine kasnije, to nismo imali. Naravno, veoma je teško pronaći branioce zaključavanja. Uglavnom su isparili. Čak i oni koji su tada povukli obarač i branili ih, svi poriču da su imali ikakve veze sa njima. Moj favorit: nikada nismo imali pravo zaključavanje.

Bez obzira na to, sama pojava Nocera/Meklin članka nas vodi prilično daleko tamo gde treba da budemo bar za sada. Da, kasni 42 meseca, ali napredujemo gde god možemo.

Samo nekoliko citata iz članka:

Jedna od velikih misterija pandemije je zašto je toliko zemalja sledilo primer Kine. Posebno u SAD i Ujedinjenom Kraljevstvu, blokade su se pretvorile od toga da se smatraju nečim što bi samo autoritarna vlada pokušala do primera „praćenja nauke“. Ali nikada nije stajala nikakva nauka iza zatvaranja – nikada nije sprovedena nijedna studija da bi se izmerila njihova efikasnost u zaustavljanju pandemije. Kada ste došli do toga, zaključavanja su bila nešto više od ogromnog eksperimenta.

Japan može da ZATRUJE ceo svet upozorava Kina https://t.co/VfUieMQxj1

— Nulta Tačka (@NultaTackaSrb) November 3, 2023

Nažalost, ne postoji nedostatak neuspeha politike koji bi se mogli uzeti u obzir. U našoj novoj knjizi „Veliki neuspeh“ obrađujemo mnoge od njih. Ali ono što se nazire kao i bilo šta drugo, i ostaje potrebno potpuno obračunavanje u javnom razgovoru, jeste odluka da se prihvate blokade. Iako je razumno razmišljati o toj politici (u svim njenim brojnim oblicima, u različitim sektorima društva) kao o eksperimentu u hodu, to zahteva od nas da donesemo zaključak o rezultatima. Iz raznih razloga, uključujući duboke političke podele u zemlji, složenost problema i strašne ljudske posledice COVID-a, to se sporo dešava. Ali vreme je da bude jasno u vezi sa činjenicom da su zaključavanja u bilo koju svrhu osim sprečavanja preopterećenja bolnica u kratkom roku bila greška koju ne bi trebalo ponoviti. Iako ovo nije konačan obračun o tome kako je šteta od karantina nadmašila koristi, to je barem pokušaj da se taj razgovor podstakne napred dok SAD, nadamo se, počinju da usmeravaju najbolje prakse javnog zdravlja na nešto što je bliže viziji koju je izneo (David) Henderson.

Ovde ćete primetiti živu ogradu: „u bilo koju svrhu osim za sprečavanje opterećenja bolnica.“ Drugi način da to kažem: zaključavanje je u redu za racionalizaciju zdravstvene zaštite. Ima razloga da se izričito ne slažemo. Bolnice su divlje preuveličavale koliko su preplavljene. Postojale su dve bolnice u njujorškim opštinama koje su imale veliki promet, ali to je bilo zbog neophodnosti ugovora o hitnoj pomoći. Ostale su uglavnom bile prazne kao i širom zemlje. To je bilo zbog blokada koje su medicinske usluge ograničavale samo na Covid čak i na mestima gde nije bilo širenja u zajednici, plus strah javnosti od napuštanja kuće.

(Razgovarao sam prošle nedelje sa šefom kompanije koja prodaje respiratore i dijagnostičku opremu bolnicama u Njujorku. Rekao je da u prvim mesecima izolacije nikada nije video bolnice tako prazne. Ovo mi je bila potvrda onoga što smo već znali.)

Cela ova tema zahteva ozbiljno raspakivanje. Koliko ja znam, još uvek ne znamo odakle su doneti ukazi o zatvaranju bolnica širom zemlje. To je sam po sebi istraživački projekat. Drugim rečima, pravljenje izuzetka za bolnice koje su „preplavljene“ je veoma opasno: ono samo podstiče one koji su zaključani sledeći put da imaju izveštavanje na način koji je povoljan za više zatvaranja. Upravo to se dogodilo u Velikoj Britaniji, gde je glavno, pa čak i jedino opravdanje za zatvaranje bilo racionalizacija zdravstvenih usluga.

Dakle, ovaj uslov je zapravo opasan u svakom pogledu.

Sada se moramo pozabaviti još jednim delom ovog članka koji je daleko od tačnog. Citiram:

Kako se Sjedinjene Države sve više udaljavaju od pandemije COVID-a, perspektiva o tome šta je funkcionisalo, a šta nije, postaje ne samo jasnija, već i oštrija. Operacija Warp Speed ističe se kao izuzetan uspeh u politici. A kada su vakcine postale dostupne, većina država je uradila dobar posao da ih brzo dovede do najugroženijih, posebno starijih štićenika staračkih domova.

Perspektiva je ono što bismo mogli nazvati egzogenom teorijom vakcina. Ideja je da blokade i maskiranje i ceo aparat za kontrolu bolesti postoje u odvojenom sistemu ideološke konfuzije, dok je vakcina došla spolja da interveniše, ali inače nije bila deo aparata za planiranje.

Sigurno sam jednom delio ovo mišljenje. Što se tiče vakcine 2020. godine, za koju se priča da će se pojaviti u bilo kom trenutku, mene gotovo ništa ne zanima. Pretpostavio sam da bi to bilo beskorisno jer je moje čitanje o ovoj temi pokazalo da je koronavirus u klasi patogena protiv kojih se ne može vakcinisati.

Osim toga, postoji stvarna opasnost povezana sa pokušajem vakcinacije za izlaz iz pandemije. Možete stvoriti uslove koji još više podstiču mutacije i uvesti izglede za ono što se zove izvorni antigenski greh. Ono što nisam očekivao je da će vakcina biti zaista duboko opasna, a još manje da će biti obavezna.

Što više istraživanja radimo, ova teorija egzogene intervencije je manje verovatna. Od samog početka, vakcina je bila planirana i veliki deo celokupne kontrole pandemije. I razmislite o ovom pitanju. Da li bi bilo moguće pokrenuti odobrenje za hitnu upotrebu, izuzeti proizvođače od bilo kakvih obaveza/odgovornosti, zadržati patente, izvući poreska sredstva za razvoj, plus pogurati bezbrojne institucije da izdaju naloge u odsustvu vanrednog stanja u državi, ludnice, demoralizacije i panike širom stanovništva? Postavio sam ovo pitanje mnogim ljudima, a odgovor je uvek: nema šanse.

Ne postoji svet u kome bi Warp Speed zavladao bez zaključavanja. Svi su oni deo istog sistema i politike. Dakle, da, čudno je našim autorima da vakcinu izoluju kao dobru u kontekstu svega ostalog što nazivaju lošim. Hitni slučajevi izazivaju loše aktere i loše postupke. Svi su jedan plan.

U ovom trenutku, većina nas je postala umorna od medija i poruka iz mejnstrim izvora. Tako da je lako staviti oznaku na ovaj važan članak u New York Magazinu: ograničeno druženje. Priznajmo neuspeh gde je moguće, priznajmo greške i katastrofe na tom putu, čak i dok se šunjamo u odobravajuću i usputnu opasku o stvari koja je na kraju najvažniji deo cele epohe, a to je sama vakcina. Na taj način, ljudi će biti zadovoljni da postoji neka odgovornost, čak i dok se najveći i najodgovorniji od svih njih izvlači bez ogrebotine.

Nema potrebe da se ovde beleži bezbroj i sada nadaleko poznat neuspeh vakcine. U svakom slučaju, među onima koji i dalje žele da tvrde da je to veliki uspeh, njihova poruka nije duga na ovom svetu. Dokazi su previše neodoljivi i osećaju se u svakom delu društva širom sveta.

Ono što imamo sa ovom knjigom i člankom je važan korak. To je samo jedan korak. Zaključavanje je potpuno srušilo protokole javnog zdravlja, ustaljeni zakon i samu slobodu širom sveta. Uništili su bezbroj institucija, izazvali neverovatnu ekonomsku i kulturnu krizu, demoralisali čitavu populaciju i izgradili levijatan komandovanja i kontrole koji ne samo da se ne povlači, već raste. Za potpuno odbacivanje metoda i ludila naše epohe biće potrebno mnogo više.

Nulta Tačka/InfoWars