Nemačka je naivni pion SAD bez moći da preokrene situaciju

U Nemačkoj vladaju orvelovski uslovi na unutrašnjem planu i Nemce gomila diletanata u ekonomskoj politici vodi u ambis. Kada kancelar Šolc još jednom javno kritikuje dalju eskalaciju protiv Rusije i poziva na zastoj, njegove reči ne drže vodu jer redovno popušta pod pritiscima.

Nemačka još uvek nije shvatila da joj SAD nisu prijatelji, već hladnokrvno teraju ponosnu i veliku (bivšu) industrijsku naciju u propast da bi ostvarili sopstvene ciljeve.

Postoji obrazac za ovo. Nemačka je kontrolisana iz Vašingtona od kraja Drugog svetskog rata. Čvrsto sam uveren da bi Nemačka bila savršeno sposobna da ustane i stane na kraj ovom ludilu. Anglosaksonski planovi ne bi imali šanse bez učešća Nemačke.

Mnogi ljudi koji su indoktrinirani od strane medija i političara ne shvataju sve opipljiviji rizik od trećeg svetskog rata. Upućujem vas na članak „Eskalacija ka trećem svetskom ratu – analiza“. Ova opasnost nije nova i stalno raste. Još u februaru 2023. ukazao sam na ovaj opasan trend u „Mesečari na delu: Treći svetski rat je verovatno već počeo“ i već tada zaključio da je Treći svetski rat već počeo u čisto materijalnom smislu.

Osim toga, više nema važnih glasova u nemačkoj politici ili medijima koji bi mogli da se suprotstave ovom ludilu, jer ih ne objavljuju ni glavni mediji ili su označeni kao ljubitelji Rusije ili nacisti.

Biće potrebna snaga i hrabrost da se preokrene situacija. Poslednji put kada su Nemce psihopate oterale u ambis, nisu našli tu hrabrost i potpuno su uništeni. Tek tada su se probudili i fenomeni poput „Trumerfrauena“ doveli su zemlju nazad u prosperitet.

Ratno huškanje

Kao predstavnik ratnih huškača, treba ukratko napomenuti da je Mari-Agnes Štrak-Cimerman (FDP) pozvala da se aktivira 900.000 rezervista u Nemačkoj. Razlog za poziv su mogući planovi Rusije za napad na Zapad. Mana u ovom planu: Ne postoje ni najmanji dokazi o bilo kakvim planovima napada od strane Rusije. Ovde se dočarava katastrofa koja je zasnovana na izmišljenim opasnostima.

U medicini o zabludi govorimo kada lekar od svog pacijenta čuje da se plaši da ga žena ne otruje, iako dotični nije oženjen.

Odgovor predsednika Putina na pitanje novinara na njegovoj konferenciji za štampu u Sankt Peterburgu pokazuje da je obično odmeren predsednik zaista ljut:

Da li ste potpuno izgubili razum?
Glupi kao sto?
Izmislili su da Rusija hoće da napadne NATO.
Da li ste potpuno izgubili razum?
Dumm wie dieser Tisch?
Ko je smislio ovo?
To je glupost, potpuna glupost.

Bila bi glupost, da nije plan da se samo prevari sopstveno stanovništvo govoreći: „Upomoć, Rusija će uskoro napasti, moramo se hitno naoružati, poslati oružje Ukrajini!“

U stvarnosti, to se radi da bi se očuvao njihov imperijalni položaj i moć, zbog čega je to i učinjeno.

Pogledajte potencijal NATO-a i potencijal Rusije.

Jeste li odlučili, mi smo ludi ili tako nešto?

NATO je pre nekoliko dana najavio i svoje pripreme za raspoređivanje 300.000 američkih vojnika na evropske frontove u slučaju potpunog sukoba sa Rusijom. Spirala ludila se ubrzava.

Poređenjem predsednika Putina sa Hitlerom, Drugi svetski rat se koristi za analizu situacije, iako situacija neprekidnog ratovanja pokazuje upadljive paralele sa događajima koji su se odigrali pre Prvog svetskog rata i koji su pokrenuli rat koji niko zapravo nije želeo i u koji je čovečanstvo gurnuto.

Ovaj rat je samo zastao između 1918. i 1939. i ponovo se razbuktao u Evropi 21 godinu kasnije. Mnogo je znakova da su sukobi u Ukrajini i na Bliskom istoku uvertira u veliku katastrofu. Eskalacija je moto – svi na Zapadu se slažu oko toga; mirovna konferencija u Švajcarskoj, bez Rusije kao zaraćene strane i sa „mirovnim ciljevima“ koji su groteskni, služi samo kao smokvin list da agresivni Zapad može da kaže da je sve pokušano kada izbije veliki sukob. Ova konferencija neće uspeti i osmišljena je za to. Švajcarsko savezno veće izgleda nije shvatilo ovo; nekadašnja neutralna zemlja ponaša se jednako naivno kao Nemačka i, uz pomoć švajcarskih medija, brzo je postala podli ratni huškač pod maskom „neutralnosti“, termina koji je degenerisao u besmislenu etiketu.

Nema obrazovanja i istorijske svesti od strane vlasti

Osim toga, nemačkom rukovodstvu nedostaje obrazovanje. Ako ne razumete istoriju i strategiju Hegemona, u lošem ste položaju, jer nedostatak istorijske svesti vodi do pogrešnih odluka u sadašnjosti.

Glavni cilj hegemona se nije promenio u poslednjih 120 godina. Pomalo je iznenađujuće da mnogi ljudi i danas veruju da je Nemačka bila jedina odgovorna za Prvi svetski rat. Čak i tada, na međunarodnom nivou su učinjeni svi mogući napori da se spreče Nemci da se usredsrede na mir i prosperitet na duži rok i sa svom svojom društvenom moći.

Nemačka je ekonomski postajala prejaka za tadašnjeg hegemona Veliku Britaniju. Izgradnja železničke pruge Berlin-Bagdad, na primer, ugrozila je Britansko carstvo ne samo industrijski, već i u pogledu trgovinskih puteva. Ako razumete Makinderovu teoriju Hartlenda, koja je Britansku imperiju videla u opasnosti još 1905, i internalizujete strategiju Bžešinskog i Fridmana, Prvi svetski rat i današnje tenzije imaju mnogo više smisla. Međutim, za to je potreban minimum znanja i obrazovanja, što nemačkoj vladi očigledno nedostaje. Na ovu temu upućujem vas na članak Karla Ekštajna „Anglosaksonska geopolitička strategija – nepromenjena 120 godina“. Vratićemo se na ovu temu u nastavku.

Vratite moć hrabrošću, tvrdoglavošću i disciplinom

Ekonomsko čudo posle Drugog svetskog rata bilo je impresivno dostignuće Nemaca posle Drugog svetskog rata. Upornim radom i veštom ekonomskom politikom Nemačka se vratila u svetski vrh. Maršalov plan pokrenut 1947. svakako je pomogao, ali su Nemci svoj uspon ostvarili prvenstveno sopstvenim naporima. Odlučan, tvrdoglav i vešt. Ludvig Erhard, prvi ministar ekonomije nakon rata, predstavljao je ispravnu politiku. Imao je hrabrosti da ukine racionalizaciju i kontrolu cena još 1948; Britanci, koji su ipak pobedili u ratu – iako kao mlađi partner SAD – nisu napustili poslednje propise o racionalizaciji sve do 1954. Ako politika i biznis donesu ispravne odluke, Nemačka cveta. Do pre nekoliko godina, Nemačka je bila vodeći svetski izvoznik.

To je pozitivna strana ovog odlučnog marširanja i tvrdoglavosti, koje je bilo neophodno da bi se uhvatio korak sa napredkom nakon najveće ratne katastrofe čovečanstva do sada.

Tvrdoglavost i preterano samopouzdanje vode u pakao

Međutim, sa istom tvrdoglavošću, Nemci su uspeli i svoju zemlju – i mnoge druge – da odvedu u apokalipsu i nisu uspeli da je zaustave čak ni kada je bilo koji hladnokrvni posmatrač mogao da vidi, a ne da nagađa – katastrofu dugo pre sloma.

Posle velikih vojnih uspeha koji su kulminirali pobedom nad Francuskom 1940. godine, nemačko vojno rukovodstvo pod Adolfom Hitlerom odlučilo je da osvoji Sovjetski Savez. Mnogi generali koji su preživeli rat i pisali svoje memoare posle rata su se upisali u heroje i tvrdili da je samo Hitler želeo ovu kampanju – upozoravali su i protivili se.

To nije istina. Komanda nemačke vojske i većina nemačkog naroda – posebno posle francuske kampanje 1940. godine – bili su u takvoj pomami od pobede da su verovali da su nepobedivi i da treba da nastave.

Logističari su bili jedini koji su zaista upozoravali i s pravom tvrdili da snabdevanje trupa može da se nosi sa tako ogromnom kampanjom samo nekoliko nedelja. Skoro četiri miliona vojnika izvršilo je invaziju na Sovjetski Savez, tri miliona Nemaca i mnogo Rumuna, Italijana i drugih savezničkih jedinica. Hitler je bio ubeđen da je sve što treba da urade bilo da razbiju vrata i cela trula konstrukcija će se srušiti. Međutim, razočaranje je došlo vrlo brzo.

Biografije velikih nemačkih generala su ulepšane marketinške brošure i nikako nisu pogodne za analizu zasnovanu na činjenicama. Namerno je izostavljeno sve ono zbog čega gospoda nisu izgledala dobro. Na primer, ova gospoda su bila veoma dobro obaveštena o tome šta se dešava sa Jevrejima i drugim delovima civilnog stanovništva iza linije fronta, jer je genocid zahtevao koordinaciju između „Einsatztruppen-a” i borbenih trupa. Megalomanija, u kojoj mnogi generali ni po čemu nisu bili drugi posle Adolfa Hitlera, takođe je izmenjena u biografijama.

Međutim, ako prelistate ratne dnevnike vojnog vrha, naći ćete istinu. Čitao sam ratni dnevnik načelnika Generalštaba armije general-pukovnika Franca Haldera. Ona otkriva istinu, zapisanu direktno na dan dotičnih događaja. Autor nije verovao da će ovi zapisi ikada biti objavljeni i stoga ovi zapisi treba da budu ocenjeni znatno više po poštenju od ulepšanih biografija.

Čitajući ovo delo, čudno je što načelniku Generalštaba očigledno nedostaje tačna analiza. Zabeležio je fragmente informacija, mnoge brojke i pojedinačne izveštaje. Kako bi se rat mogao voditi na osnovu takvih informacija, ne znam.

Štaviše, pogrešna priroda sveukupne ocene na Istočnom frontu je više nego zapanjujuća i potvrđuje utisak o nedostatku nadzora, koji bi bio od suštinskog značaja za uspeh ratovanja na različitim frontovima.

3. jula 1941, manje od dve nedelje nakon početka „Barbarose“, velike nemačke ofanzive na Rusiju, Halder je izvestio da će Rusija verovatno biti gotova za dve nedelje, da bi nešto više od mesec dana kasnije, 11. avgusta, izvestio da „kolos“ Rusija je bila potcenjena. Do leta 1941. san o brzoj pobedi je već bio gotov i teškoće na koje su upozoravali logističari već su se ostvarivale. U oktobru su Nemci ponovo bili uvereni u pobedu pre ofanzive „tajfuna” – konačnog napredovanja na Moskvu – i objavili su poraz Sovjetskog Saveza. Stvari su ispale drugačije. Samo nekoliko motociklističkih patrola stiglo je do Himkija, predgrađa Moskve, koje se danas nalazi na obilaznici MKAD, dobrih 20 kilometara od Kremlja.

Postavljen je spomenik „Spomenik braniocima Moskve“. Hoće li spomen-obeležje uroditi plodom?

Moskva ne samo da je preživela, Rusi su prvi put krenuli u ofanzivu. Adolf Hitler je 8. decembra 1941. izdao direktivu br. 39 i ofanziva je zaustavljena.

Kada je Vilhelma Kajtela, šefa Vrhovne komande Vermahta, sovjetski tužilac major Jona Timofejevič Nikičenko na prvom suđenju za ratne zločine u Nirnbergu pitao kada je mislio da je rat protiv Rusije izgubljen, Kajtel je odgovorio jednom rečju: „Moskva“.

Nastavak rata iako vojno poražen

Nemačka strategija: bori se do kraja

Posle poraza pred Moskvom, nemački Vermaht je bio toliko oslabljen, čak i po mišljenju nemačkih generala, da pobeda protiv Sovjetskog Saveza više nije bila zamisliva. Ipak, rat se nastavio još skoro tri i po godine. U istorijskim knjigama, poraz Vermahta se vezuje za kasnije izgubljene bitke: Staljingrad (1942), Kursk (1943), Bagration (1944) i čak Berlin (1945). Najviše gubitaka su obe strane pretrpele posle 1941. godine, ali pri procenjivanju ratova u Koreji treba imati u vidu činjenicu da je Vermaht ipak uspeo da nastavi sa nanošenjem štete skoro tri i po godine uprkos strateškom porazu pred Moskvom. Vijetnam, Avganistan, Irak i na kraju Ukrajina i Gaza. Ovi sukobi su se vodili i vode uprkos spoznaji agresora da je vojna pobeda bila i nemoguća. Zašto?

Verovatno postoji nekoliko razloga zašto Nemci nisu prekinuli operaciju u Rusiji 1941. Prvo, nacisti su proglasili cilj da istrebe Sovjete, koje su videli kao podljude. U tome su bili prilično uspešni, jer su uspeli da ubiju oko 15 miliona civila. Drugo, primirje sa Staljinom bi bilo teško, jer bi stradala vojna reputacija Vermahta, genocid nad stanovništvom postao bi poznat širom sveta i, nakon primirja, ojačana Rusija bi stajala na granicama Nemačke. Zbog toga je bilo mnogo razloga da nacisti ne traže mir sa Staljinom. Važno je napomenuti da Nemci ovom strategijom nisu stekli nikakvu prednost, već su izazvali svoj pad.

Strategija SAD: izgubite vojno – pobedite strateški

Amerikanci takođe nastavljaju da vode izgubljene ratove, ali postižu strateške ciljeve koji idu u prilog njihovoj geopolitičkoj strategiji.

Od Drugog svetskog rata primećeno je da su SAD takođe dugo nastavile vojne sukobe uprkos redovnim vojnim porazima. Međutim, oni to čine tako što uspevaju da sopstvene gubitke zadrže na veoma niskom nivou, pošto su njihovi sistemi naoružanja donedavno bili znatno superiorniji od njihovih slabih protivnika, imali su vazdušnu superiornost i redovno su slali treće strane u vatru kao proksije.

Razlozi za ovu strategiju su višeslojni: prvo, rat je ogroman posao za SAD – tačnije za vojno-industrijski kompleks. Drugo, glavni cilj ovih ratova je da oslabe strateške protivnike; ovo se može postići čak i ako je neko na kraju vojno poražen.

Pošto sam sada u Iranu i proučavam njegovu istoriju, iransko-irački rat je odličan primer ove strategije, u koju su SAD uspele da se čak i vojno ne umešaju; Irak je korišćen kao proksi. Rat je trajao osam godina. Iako su Iranci na kraju vojno nadvladali, bili su potpuno iskrvarili finansijski, vojno i u pogledu stanovništva. U ovom sukobu su stradali mnogi dobro obrazovani ljudi, koji su tada nestali za obnovu. Amerikanci su uspeli da uspon Irana nezavisnog od SAD posle šaha učine nemogućim dugoročno i do danas – cilj postignut.

Da li strategija SAD funkcioniše u Ukrajini?

Po mom mišljenju, vojni poraz NATO-a u Ukrajini je činjenica od septembra 2023. O tome smo već razgovarali prošlog septembra u „Ukrajina je vojno završena“. Od tada, ruske teritorijalne dobiti su se stalno povećavale i već nekoliko nedelja, Rusi su otvorili novi front sa severa kod Harkova, što je dovelo do toga da se front još jednom produži, još više razređujući ukrajinske snage. Rusi ne moraju da pokreću veliku ofanzivu – i to do danas nisu učinili – već umesto toga iscrpljuju ukrajinske snage na liniji fronta koja se stalno produžava malim napredovanjem. Ukrajinski gubici dnevno se stalno povećavaju i odavno su prošli tačku u kojoj su ovi gubici još uvek bili nadoknadivi. Oružje koje u Ukrajinu stiže sa Zapada neće rešiti problem – ne postoji samo nedostatak vojnika, već pre svega nedostatak volje ukrajinskog stanovništva da ide u smrt za SAD. Štaviše, predsednik Zelenski vlada bez pravnog osnova od maja. On nije dozvolio održavanje bilo kakvih izbora jer bi izgibio izbore. Sama ova činjenica onemogućava pregovore sa legalističkim Rusima.

Činjenice su na stolu; da li vam se sviđaju ili ne, nije bitno. Rusija će u ovom sukobu vojno pobediti.

Ruski narod je jedinstven, vojna i civilna infrastruktura funkcionišu, privreda cveta.

Ovog puta SAD promašuju svoju metu – ili ne?

SAD su doživele neuspeh protiv Rusije na nekoliko načina: prvo, promašile su svoju vojnu metu i ovaj neuspeh narušava prestiž Amerike kao najveće vojne sile. Drugo, rat sankcijama Rusiji je bio potpuni neuspeh. Zapad je bio oslabljen, a Rusija ojačana. Brojke MMF-a govore mnogo. Nemačka čak nije ni na listi.

SAD nisu uspele da oslabe Rusiju. Međutim, američka strategija je mnogo ciničnija. Vratimo se Makinderu: hajde da pričamo o Džordžu Fridmanu, sadašnjem šefu američke geostrategije, nasledniku Makindera i Bžesinskog, da tako kažem:

„Primarni interes Sjedinjenih Država kroz prošli vek – odnosno Prvi svetski rat, Drugi svetski rat i Hladni rat – bio je odnos između Nemačke i Rusije, jer ujedinjeni, te dve zemlje bi bile jedina sila koja bi mogla da nam preti – i zato moramo da se pobrinemo da se to ne dogodi.”

Džordž Fridman

Stoga je cilj sprečiti Nemačku da se udruži sa Rusijom. Ako nije moguće oslabiti Rusiju kao glavnog protivnika, postoji opcija da se savez spreči pretvaranjem Nemačke i Rusije u neprijatelje i/ili uništavanjem Nemačke. Danas je Nemačka neprijateljski raspoložena prema Rusiji i masovno oslabljena ovim sukobom. Vojni sukob sa Rusijom bi verovatno još jednom uništio Nemačku. SAD su dakle na „pravom“ putu – po treći put posle 1918. i 1945. godine.

Preokret Nemačke je malo verovatan

Nemačko stanovništvo je izgubilo svoj put

Kao i pre 80 godina, Nemci su izgubili put. Duša naroda je zatrovana medijskom propagandom mržnje, a stanovništvo je pogrešno informisano o sopstvenoj ekonomskoj i vojnoj situaciji – Drugi svetski rat šalje pozdrave. Tek nakon poštenog razgovora sa nemačkim narodom mogao bi da proceni situaciju i izvrši pritisak na vladu, čiji su članovi nesposobni, ali majstorski ostvaruju svoje lične interese.

Oni na vlasti žele da zadrže svoju poziciju i svoj životni standard

U samoj vlasti postoji potpuna nesposobnost. Ne moram ni da raspravljam o ovome u ovom trenutku, jer je tako očigledno.

Iz američke perspektive, vladina postava je dobar izbor: Šolc, Habek, Berbok i kako god da se zovu.

Zbog neobrazovanosti i karakternih slabosti, takvi ljudi ne bi imali nikakve šanse da dobiju radno mesto u slobodnoj ekonomiji koje bi im omogućilo toliki novac, letove privatnim avionima, putovanja u limuzinama i noćenje u najboljim hotelima u zemlji i svetu. Ne mogu da se setim nijednog vlasnika preduzeća koji bi zaposlio gospođu Berbok kao zaposlenog u bilo kojoj kompaniji za bilo koju funkciju.

Ovi političari to jako dobro znaju i čine sve što mogu da nastave da vode ovaj život. Stoga se poštuju uputstva iz Brisela ili Vašingtona kako bi se garantovala sigurnost njihovog posla. Oni žele da budu ponovo izabrani ili dobiju novu funkciju zbog svoje „lojalnosti“ Vašingtonu, što im obezbeđuje životni standard. Trenutno se čak spekuliše da bi gospođa Berbok mogla da postane naslednica Ursule fon der Lajen u Briselu. Stoga se može isključiti da bi se sadašnja vlast odlučila na zaokret – to im zabranjuju sopstveni interesi.

Novi izbori neće doneti nikakvu promenu

Ni narod, ni aktuelna vlast zato neće hteti niti moći da naprave preokret. Da li bi novi izbori promenili situaciju?

I ja sam krajnje pesimističan po tom pitanju. Jedine političke grupe koje bi se mogle usuditi da preispitaju Rusiju su AFD i alijansa Sare Vagenkneht. Vlasti su toga svesne i koriste sva sredstva koja su im na raspolaganju, sa ili bez pravnog osnova, da unište AFD i ismeju Vagenknehta.

Bez da ulazimo u pravne analize, optužbe na račun AFD-a su već same po sebi apsurdne. AFD je optužena za desničarski ekstremizam, a njeni članovi su označeni kao nacisti. Čak se i nemačka kancelarija za zaštitu ustava bavi ovim pitanjima. Situacija je, dakle, sledeća: Ratni huškači od CDU/CSU do Zelenih, odnosno s leva na desno, pozivaju AFD, koja je uz Alijansu Sare Vagenkneht jedina stranka za pregovore sa Rusijom i protiv rata i žele da je zabrane. Stalno ih etiketiraju i izgleda da je istorija zaboravljena.

Možete naslutiti da u Nemačkoj ima ljudi koji se protive ratnom huškanju vlade i medija i izlaze na ulice, ali čak i da AFD postigne briljantan rezultat, to neće doneti preokret.

Iako su ovo dobri rezultati na poslednjih izborima u poređenju sa izborima 2021. (AFD: 10,3%, Savez Sara Vagenkneht je tek formiran), oni neće biti dovoljni da se odnos snaga u Bundestagu okrene ka miru.

Što je još gore, CDU/CSU će verovatno pobediti na izborima, a Fridrih Merc, koga SAD više ne moraju da kupuju, jer se to već desilo pre mnogo godina zbog njegovog mandata u Blekroku, će na osnovu današnjih podataka postati sledeći savezni kancelar. Više pro-SAD i stoga više za rat nije moguće. U zavisnosti od ishoda izbora, biće ili koalicija sa SPD-om ili druga trostranačka koalicija sa Zelenima. Mnogo toga bi trebalo da se promeni da bi se sprečio ovakav ishod.

Utišavaju se glasovi upozorenja

U Nemačkoj zato nedostaju unutrašnje snage koje bi donele preokret. Glasove koji se tome protive sistem (vlast i mediji) već sistematski utišava. Paralele između postupaka onih koji su danas na vlasti i 1930-ih su zapanjujuće i zabrinjavajuće. Od 1933. pa nadalje, korišćen je sličan pristup, prvo nežno, a zatim sve oštrije prema novinarima koji su postavljali pitanja, sve dok konačno odredište nije bilo ubistvo ili koncentracioni logor. Činjenica da je Skotu Riteru pre nekoliko dana uskraćena dozvola da napusti sopstvenu zemlju pokazuje da su ilegalne prakse već stvarnost u SAD i da će uskoro postati realnost i u Nemačkoj.

Opasni predstojeći pozivi za buđenje

Dolazeći finansijski kolaps kao poziv za buđenje

Zanimljivo je u ovom kontekstu da se čini da niko ne brine o nestabilnosti na zapadnim finansijskim tržištima. Situacija je veoma slična unutrašnjoj i geopolitičkoj situaciji. Ljudi misle da imaju sve pod kontrolom, iako stvarnost govori drugim jezikom. Ceo sistem bi mogao da se sruši svakog dana i taj dan će doći. Takav kolaps mogao bi da bude poziv na buđenje koji bi primorao na ponovnu procenu celokupne situacije ili će dovesti do potpune eskalacije.

Udar Rusije na NATO kao poziv za buđenje

Rat protiv Rusije je već počeo, Rusija još nije kinetički reagovala protiv NATO-a. Zapadni političari često blefiraju i povlače crvene linije u pesku, koje se pomeraju kada se pređu. Zapad ne priznaje da Rusi deluju drugačije: oni su sistematični, jasni i ne blefiraju: rade drugačije. Eskalacija upotrebe dalekometnog oružja protiv ciljeva u Rusiji uopšte se ne dopada Rusima i predsednik Putin je najavio posledice. Ove posledice će doći. Ovo bi moglo uključivati udar na NATO objekte izvan Ukrajine, uključujući i Nemačku; pogledajte naše komentare o tome u „Posledice presretnutog razgovora nemačkog vazduhoplovstva znače rat“. Brbljanje o ruskom nuklearnom napadu na Zapadu odvlači pažnju od ove konvencionalne opasnosti.

Ovo takođe može biti poziv za buđenje. Zapad očigledno nije smatrao da NATO neće imati adekvatan odgovor na ovakav udar Rusije. Ako Rusi dođu do zaključka da će takav udar biti praćen apatijom, to će doći i poslužiti kao znak za buđenje. Ipak, to je opasna igra.

Zaključak

Očigledno je da Nemačka pogrešno procenjuje situaciju pretnje i njene šanse i da je u potpunosti kontrolišu SAD. Nekompetentna i pogrešna procena situacije nije ništa novo – kao što pokazuje poređenje sa dnevnikom Franca Haldera – i što duže prolazi da se istorija neće ponoviti, to treba kritičnije proceniti. Kajtelova izjava potvrđuje da je Nemačka savršeno sposobna da uđe u katastrofu širom otvorenih očiju. U ovom kontekstu, sposobnost Nemaca da se izvuku čak i iz najveće propasti je mala uteha. Šanse da Nemačka postigne preokret su minimalne.

Masovni događaji poput Olimpijskih igara svakako bi bili dragoceni katalizatori da se dođe do zaključka da se cela stvar može preispitati u mirnom obračunu sportskog događaja sa „neprijateljima“. Međutim, Olimpijski komitet je toga svestan i čini sve da se spreči ovakav ishod. Rene Zitlau je o tome izvestio u svom članku „Sport je nastavak diplomatije drugim sredstvima“.

Da bi se sprečio globalni rat, bio bi potreban poziv za buđenje ratne vrste, kao što je kolaps finansijskog sistema ili vojni odgovor Rusije. Međutim, nemoguće je proceniti da li bi ovakvi događaji doveli do refleksije ili eskalacije.

Po mom mišljenju, međutim, glavnu odgovornost za ovu situaciju snose vodeći mediji na Zapadu. Objektivno izveštavanje u poslednjih 10 godina bi onemogućilo ovakav razvoj događaja u politici i među ljudima.

Četvrti stalež se izrodio u mit.

Nulta Tačka//Peter Hansler/ZeroHedge