Nemačke elite pozivaju na „zaštitni zid“ kako bi sprečili da AfD dođe na vlast nakon pobede na izborima
Koalicioni sistem vlasti koji je zajednički evropskim nacijama je navodno osmišljen da spreči formiranje autoritarnih režima razvodnjavanjem moći među većim brojem partija. Ali, kao što je poslednja decenija pokazala, to je samo omogućilo povećanje socijalističke kontrole u EU pod progresivnim i globalističkim političarima. Većina stranaka ne predstavlja volju javnosti, ali se dogovaraju da formiraju birokratske kartele koji konzervativce čuvaju od procesa.
Većina Evropljana ne podržava otvorenu imigraciju iz trećeg sveta, ne podržavaju opresivnu kontrolu ugljenika i ne podržavaju širenje ratova sa istočnim zemljama poput Rusije. Sve su to politike koje EU naprednjaci ionako pokušavaju da nametnu javnosti. To se zove tiranija.
Daleko od zaustavljanja autoritarnosti, koalicione stranke su normalizovale levičarsku oligarhiju. Ali ljudi Evrope (i Ujedinjenog Kraljevstva) više ne ćute.
U Nemačkoj je konzervativna stranka AfD odnela svoju najveću pobedu od osnivanja stranke 2013. Pokret je obezbedio izbornu pobedu u državi Tiringija sa velikom razlikom i veoma blizu drugog u Saksoniji. AfD u velikoj meri podržavaju mlađi birači (18-24) koji su umorni od nemačkog socijalističkog statusa kvo visokih poreza, visoke inflacije i rastućeg kriminala.
Ishod je zapanjio nemačke levičare koji su sada zabrinuti da će budući državni izbori i nacionalni izbori 2025. imati sličan rezultat.
Izbori u svim nemačkim državama su izuzetno važni. Ne samo da su oni jedni od najmoćnijih subnacionalnih tela u Evropi, oni takođe imaju uticaj na saveznom nivou preko Bundesrata – nemačkog gornjeg doma. Osnivanje AFD-a bilo je direktan odgovor na Nemačku i politiku masovne imigracije EU, pozivajući milione migranata iz trećeg sveta i islamskih fundamentalista na zapad bez ikakvog procesa provere.
Hoće li muškarci izumreti? Naučnici kažu da Y hromozomi nestaju https://t.co/vXa4G36jyI
— Nulta Tačka (@NultaTackaSrb) September 2, 2024
Progresivni i globalistički lideri širom Evrope nastavljaju da se pretvaraju kao da zabrinutost oko imigracije ima marginalna manjina, a onda se ponašaju šokirani kada stranke poput AfD-a pobede na izborima. Olaf Šolc, nemački kancelar i poslanik Socijaldemokratske partije levog centra (SPD), tvrdi da se konzervativcima ne može dozvoliti da drže vlast u Nemačkoj bez obzira na odluke birača. On je ove nedelje izjavio:
„Naša zemlja ne može i ne sme da se navikne na ovo… AfD šteti Nemačkoj. To slabi ekonomiju, deli društvo i ruši ugled naše zemlje…“
Kancelarka nije uspela da objasni kako bi AfD mogao da „slabi ekonomiju“ kada je ekonomija decenijama bila pod socijalističkom kontrolom. G. Šolc je pozvao druge stranke da blokiraju AfD da upravlja tako što će održavati takozvani „zaštitni zid“ protiv njih.
„Sve demokratske stranke su sada pozvane da formiraju stabilne vlade bez desničarskih ekstremista“, rekao je on, nazvavši rezultate „gorkim“ i „zabrinjavajućim“.
Mediji establišmenta sada su uključeni u žestoki propagandni rat protiv AfD-a, pri čemu ih brojni mediji direktno upoređuju sa „nacistima“ uprkos činjenici da su nacisti bili krajnja levica, a ne krajnja desnica.
Adolf Hitler i Benito Musolini su bili otvoreni zagovornici marksizma i nastojali su da primene marksističke ideale u okviru svojih nacionalsocijalističkih vlada. Kao što je Hitler primetio u intervjuu sa Hannsom Johstom u Frankforter Volksblatt od 27. januara 1934:
„Nacionalsocijalizam iz svakog od dva tabora izvodi čistu ideju koja ga karakteriše, nacionalnu rezoluciju iz buržoaske tradicije; vitalni, stvaralački socijalizam iz učenja marksizma…”
Fašizam ima vrlo malo zajedničkog sa konzervativnim pokretima. Odbrana nacionalnih granica i kulturnog identiteta nisu suštinski fašistički ideali. Politička levica bi volela da svi veruju u suprotno.
Šolcov poziv na koalicioni „zaštitni zid“ u Tiringiji, Saksoniji i drugim državama kao sredstvo za sprečavanje AfD-a da vlada ista je taktika koju koristi Emanuel Makron u Francuskoj da isključi konzervativnu partiju Nacionalnog okupljanja Marin Le Pen uprkos brojnim pobedama na izborima. Makron je vršio pritisak na „umerene“ naprednjake da se pridruže komunistima kao sredstvo da se nadglasaju francuski glasači i da se konzervativci još jednom drže podalje od procesa.
Iako je ova strategija tehnički legalna, ona predstavlja uvredu za demokratski proces za koji levičari tvrde da ga smatraju svetim. Šampioni „demokratije“ su se razbesneli što većina ne glasa za njih i odlučili su da u potpunosti uzurpiraju izborni proces.
U ovim uslovima sukob je neizbežan.
