Nepodnošljiva Veličina: Zašto civilizacije propadaju pod sopstvenom težinom
Zašto civilizacije rastu, a potom se ruše? Koje sile teraju nekada moćna carstva u zaborav? U svom delu „Nepodnošljiva Veličina: Zašto civilizacije propadaju“ (Immoderate Greatness: Why Civilizations Fail), politički teoretičar i ekolog Vilijam Ofuls iznosi zabrinjavajuću tezu: Civilizacije su inherentno samodestruktivne, proklete biološkim i fizičkim ograničenjima i moralnim opadanjem.
Utemeljeno na primerima propalih carstava kroz istoriju – poput Rima, Maja i drugih – Ofuls tvrdi da neumoran ljudski apetit za širenjem i kompleksnošću posadi seme sopstvenog uništenja.
Objavljeno 2012. godine, ovo delo je i istorijska analiza i upozorenje savremenom društvu, pozivajući na suočavanje sa neodrživim rastom pre nego što bude prekasno.
Civilizacije su „programirane“ za samouništenje
Ofuls počinje snažnom tvrdnjom: „Civilizacije su programirane za samouništenje“.
Za razliku od cikličnih teorija istorije, koje sugerišu periodičnu obnovu, Ofuls tvrdi da je kolaps terminalna tačka. On identifikuje dva glavna uzroka: biološka i fizička ograničenja – konačni resursi koji podržavaju društva – i moralnu entropiju, eroziju vrlina koje su ih nekada podržavale.
Biološka i fizička ograničenja – kraj rasta
Analogija sa civilizacijama kao „bakterijama u Petri posudi“ najbolje oslikava prvi problem. Rast traje dok se resursi ne iscrpe, što pokreće krizu. Šume nestaju, zemljište se degradira, a izvori vode presušuju.
„Naš prirodni svet ima ograničenja,“ piše Ofuls, „i kada pređemo ta ograničenja, suočavamo se sa posledicama.“
Istorijski primeri su brojni: krčenje šuma na Uskršnjem ostrvu, salinizacija zemljoradničkih područja Mesopotamije i prekomerna ekspanzija rimskih snabdevajućih linija.
Savremena civilizacija -nije izuzetak.
Moralna entropija i opadanje vrlina
Drugi uzrok je hubris – „prekomerno ponosno samopouzdanje“ koje zaslepljuje društva za sopstvenu krhkost. Civilizacije, tvrdi Ofuls, postaju opijene sopstvenim dostignućima, verujući da mogu da pobede ekološke i socijalne ograničenja. Rimsko carstvo, na primer, postalo je toliko veliko da je njegova administrativna složenost učinila vladavinu neodrživom.
„Što više civilizacija raste, to više zavisi od složenih sistema i tehnologija, što je čini podložnijom kolapsu,“ primećuje Ofuls.
„Razlika u snalažljivosti“ – nemogućnost rešavanja rastućih problema
Ofuls koristi termin „razlika u snalažljivosti“ – rastući jaz između povećanih problema i sposobnosti društva da ih reši. Kao žongler koji dodaje previše lopti, civilizacije na kraju padaju pod sopstvenom težinom.
Tehnološke inovacije, često doživljavane kao spasioci, samo odlažu neizbežno. Naftni derivati, na primer, ubrzali su industrijalizaciju, ali su pogoršali iscrpljivanje resursa.
„Tehnologija može proširiti naš doseg,“ primećuje Ofuls, „ali ne može pobediti osnovne zakone prirode.“
Ljudska priroda – neprekidan ciklus samodestrukcije
Nadalje, Ofuls analizira moralnu entropiju – opadanje građanskih vrlina koje su nekada povezivale društva. Rimski ethos discipline i žrtvovanja zamenila je dekadencija i politička korupcija, slabeći njegovu otpornost.
„Kako društva postaju bogatija i moćnija, često postaju samodovoljna i samozadovoljna,“ piše on.
Ovaj obrazac se ponavlja kroz istoriju: prosperitet rađa apatiju, a apatija poziva na kolaps.
Usmeravanje prema jednostavnosti
Ofuls ne nudi laka rešenja, već iznosi oštro upozorenje: potraga za beskrajnim rastom je slep raskrsnica.
Umesto toga, on se zalaže za jednostavnost, štedljivost i usklađivanje sa ekološkim ograničenjima.
