Brisel predstavlja digitalni evro, proveru godina i Chat Control kao odvojena rešenja za stvarne probleme, ali zajedno otvaraju pitanje ko kontroliše digitalnu infrastrukturu koja oblikuje svakodnevni život građana Evrope.
Evropska unija gradi digitalnu arhitekturu budućnosti. Ne radi to odjednom niti kroz jedan jedinstveni zakon. Sistem se gradi sloj po sloj: plaćanja, identitet, provera godina, moderacija sadržaja i privatna komunikacija. Korak po korak, tako da se alarm ne oglasi.
Svaki novi deo sistema dolazi sa opravdanjem koje na prvi pogled deluje teško osporiti. Digitalni evro se predstavlja kao monetarni suverenitet. Provera godina opravdava se zaštitom dece. Chat Control se predstavlja kao deo borbe protiv seksualnog zlostavljanja dece. Problem možda nije u svakoj pojedinačnoj meri, već u ukupnoj logici koja stoji iza njih.
Nedavna analiza digitalnog evra posmatra ovo pitanje kroz stratešku prizmu: suverenitet u 21. veku više ne zavisi samo od teritorije, odbrane ili političkih institucija, već i od toga ko kontroliše infrastrukturu koja omogućava funkcionisanje ekonomije.
Digitalni evro se uklapa u evropsku težnju ka većoj nezavisnosti od privatnih i neevropskih sistema plaćanja, od kompanija poput Vize i Masterkarda do servisa Epl pej i Gugl pej.
Evropa mora da smanji spoljne zavisnosti. Nijedan ozbiljan blok ne može prepustiti svoje platne sisteme, energiju, sirovine ili tehnološke mreže stranim akterima. Međutim, isti pristup dobija potpuno drugačije značenje kada se sa novca proširi na identitet i privatnost.
Tu se pojavljuje rizik onoga što stručnjaci nazivaju „širenje funkcije“ (function creep): alat napravljen za legitimnu svrhu vremenom počne da se koristi i za druge namene.
Evropska komisija je u aprilu objavila da je njena nova aplikacija za proveru godina spremna za upotrebu. Ona će omogućiti korisnicima da dokažu svoje godine prilikom pristupa digitalnim platformama, može se povezati sa pasošem ili ličnim dokumentom, a neke države članice već planiraju njenu integraciju u nacionalne digitalne novčanike identiteta.
Zvanično obrazloženje ponovo zvuči razumno: zaštita maloletnika od štetnog sadržaja, zavisničkog dizajna, uznemiravanja i seksualnih predatora. Potreba za zaštitom dece nije sporna. Pitanje je kakva se infrastruktura pritom postavlja.
Chat Control ovu raspravu vodi u najosetljiviju oblast: privatnu komunikaciju.
Savет Evropske unije je 2. jula usvojio stav kojim se vraća privremena mera koja omogućava provajderima da dobrovoljno otkrivaju i uklanjaju materijal seksualnog zlostavljanja dece dok se pregovara o trajnom zakonskom okviru.
Sam Savet priznaje da se radi o izuzetku od pravila zaštite podataka u elektronskim komunikacijama. Ono što je godinama bilo osnova za kažnjavanje kršenja privatnosti sada se menja u ime centralizacije i kontrole.
Kroz ovakve i buduće promene, pod parolom zaštite dece, mogla bi nastati digitalna infrastruktura nadzora koja ugrožava privatnost i slobodu komunikacije.
Prvo izuzetak za maloletnike. Zatim izuzetak za seksualne zločine. Onda terorizam. Kasnije govor mržnje ili dezinformacije. Na kraju, bilo koja kategorija koju politička vlast proglasi javnim rizikom.
Nije potrebno tvrditi da Brisel danas ima autoritarne namere da bi se upozorilo na opasnost. Infrastrukture često nadžive namere ljudi koji su ih stvorili.
Digitalni evro postavlja pitanje ko kontroliše novac. Provera godina postavlja pitanje ko kontroliše pristup. Chat Control postavlja pitanje ko može da zaviri u privatne razgovore.
Pojedinačno, svaka od ovih tema deluje kao tehničko pitanje. Zajedno, slika izgleda potpuno drugačije.
Širenje funkcije ne zahteva revoluciju. Potrebni su samo vreme, infrastruktura i dobra opravdanja. A Briselu toga ne nedostaje.
