Svi već većinu svog života slušamo isti argument: „Kultura belaca ne postoji.“ To je verovatno najčešća rasna fraza jer je društveno najprihvatljivije ponavljati je. Kada bi neko rekao: „Kultura crnaca ne postoji jer svi crnci potiču iz različitih plemena…“, ta osoba bi bila napadnuta i proglašena za rasistu od strane „vouk“ mase. Ali kada je u pitanju kultura belaca, takve tvrdnje se pozdravljaju aplauzom.
Pitanje je zašto je u redu umanjivati ili ponižavati kulturu belaca, dok se sve druge kulture obožavaju? Pored toga, ako kultura belaca ne postoji, zašto „vouk“ manjinske grupe neprestano pokušavaju da prisvoje istoriju belaca i dostignuća?
Želim malo dublje da istražim ovo pitanje, uglavnom zbog neprekidnog ciljanja zapadne civilizacije kroz levičarsku dekonstrukciju najpopularnijih ličnosti i mitologija. Ovog puta, holivudska elita je za svoju žrtvu izabrala Homerovu „Odiseju“, drevni grčki klasik duboko ukorenjen u zapadnoj istoriji.
Holivud je upotrebio sva moguća sredstva za ovaj film i sumnjam da je to zato što su očajni. Očajnički im treba jedna „vouk“ pobeda. Imali su na stotine neuspeha na filmu i televiziji u proteklih nekoliko godina i počinje da deluje kao da fraza „ko prihvati vouk, taj bankrotira“ postaje dominantna sila u javnom govoru. Levičari to ne mogu da podnesu.
Kao odgovor na to, Holivud je namestio karte. Doveli su Kristofera Nolana, jednog od retkih preostalih reditelja u industriji koji i dalje ima vernu publiku koja će gledati njegove filmove bez obzira na kvalitet. Distributeri su se fokusirali na prodaju IMAKS karata za bogatiju klijentelu, čime veštački napumpavaju ukupnu zaradu na blagajnama.
Mediji neprestano vrše pritisak, promovišući film mesecima unapred. Dokazi takođe sugerišu da sajt Roten Tomejtos ponovo namešta ocene publike za ovaj film tako što odbija većinu negativnih recenzija (to su radili sa više „vouk“ filmova tokom godina).
Smešno je što novinari već proglašavaju „Odiseju“ dokazom da je pravilo „ko prihvati vouk, taj bankrotira“ zabluda. Dok ovo pišem, film još nije ostvario ni cent profita. Ono što mi je najzanimljivije jeste to što ti aktivistički novinari zapravo koriste frazu „ko prihvati vouk, taj bankrotira“ u svom govoru. To je indirektno priznanje njihovog programa.
Važno je razumeti da levičari razmišljaju kao deca. Oni veruju da je imati „većinu“ isto što i biti u pravu; imati većinu za njih je isto što i imati moć. Ako „Odiseja“ bude imala uspeh na blagajnama, oni misle da to dokazuje da su oni dominantni politički pokret.
Nije ih briga ako je ta njihova navodna većina zapravo veštački stvorena; ako mogu da prevare javnost da pomisli kako politička levica ima društveni mandat, to će im doneti kontrolu nad kulturom. Drugim rečima, pokušavaju da isfabrikuju konsenzus.
Film „Odiseja“ je direktan napad usmeren na konzervativce i istoriju belaca. To je multikulturalna lakrdija, smešna verzija filma prepuna istorijskih netačnosti, zasnovana na dekonstrukcionističkom prevodu koji je napisala feministička profesorka sa Oksforda (Emili Vilson). Film eksplicitno ruši herojstvo priče i pravi od Odiseja slomljenog čoveka koji pati od trauma i posttraumatskog stresa zbog žaljenja za ratom i svog „kolonizatorskog“ ponašanja.
Ali ti lažni dodaci mitologiji manje su mi zanimljivi od razloga zašto su uopšte ubačeni.
Dekonstrukcija Odiseja podseća me na ono što su Ketlin Kenedi i njeni saradnici u Dizniju uradili Luku Skajvokeru u filmu „Poslednji džedaj“. Uzeli su sjajnog, hrabrog i moralnog čoveka i pretvorili ga u slomljenog, ogorčenog i nihilističkog slabića, što je potpuno suprotno od njegovog originalnog lika. To nije bila greška, to je urađeno sasvim namerno.
Belim ljudima nije dozvoljeno da imaju odvažne, mudre i samouverene heroje. Od nas se očekuje da žalimo zbog svoje istorije i svojih dostignuća. Ne bi trebalo da slavimo takve stvari, jer bi nas to moglo inspirisati da i danas budemo odvažni, mudri i samouvereni.
Rasno izmenjena glumačka ekipa „Odiseje“ koja uključuje glumce crnce, Hispance, Azijate i druge (uključujući i transrodnu Elen Pejdž koja igra muškog grčkog ratnika) uobičajen je ugao napada za „vouk“ Holivud, ali to nije jedini napad. Ako je glavni junak belac, kao što je slučaj u Nolanovom filmu, on mora biti srušen i oslabljen. Mora biti prikazan kao posramljen i očajan u potrazi za izbavljenjem, koje će, naravno, dobiti samo ako prihvati progresivne ideje.
Poslednja stvar koju Holivud želi jeste da prikaže heroja belca koji se ne izvinjava za svoje postupke i vrednosti.
To je ta pozadinska „vouk“ poruka koja zaista truje izvor kada je u pitanju „Odiseja“. Glumci pripadnici manjina su prvenstveno štit od kritike. Ako se bilo ko požali na afričke, hispano ili azijske glumce u grčkom epu, mediji mogu da izvuku kartu „rasizma“ i potpuno odbace to pitanje. Oni tvrde da mi jednostavno mrzimo da vidimo manjine u filmovima.
Ali problem koji imamo nisu manjine u filmovima, već ubacivanje „vouk“ propagande. To je pravi zločin. Kada bi Kristofer Nolan snimio film zasnovan na afričkom „Epu o Lijongu“ iz 9. veka i zamenio svahili likove belim glumcima u pokušaju da prisvoji afričku istoriju, levica bi potpuno poludela i vikala o „kulturnoj aproprjaciji“. Dvostruki standardi su očigledni.
Da li će „Odiseja“ ostvariti profit? Moguće je. Film je imao dobar prvi vikend, ali kada se prilagodi inflaciji, nije ušao ni među prvih pedeset na listi najuspešnijih premijernih vikenda. Film mora da zaradi oko 700 miliona dolara samo da bi pokrio troškove, ne računajući 20 odsto ukupne zarade koja po ugovoru ide Kristoferu Nolanu.
Sumnjam da će studio zaraditi mnogo novca na ovom filmu, ali Holivud će ga svejedno proglasiti pobedom. Prvo, zato što nijedan „vouk“ film godinama nije imao sličan zamah. I drugo, zato što politička levica propada i potreban joj je veoma javan uspeh kako bi opravdala svoju naviku ponavljanja neuspeha.
Svaka razumna i inteligentna osoba istakla bi da jedan „uspešan“ film ne nadoknađuje groblje prepuno „vouk“ filmskih katastrofa. Ali to aktivističkoj masi nije važno. Oni misle da će jedna pobeda izbrisati sve njihove prethodne gubitke.
Pored toga, „Odiseja“ treba da posluži kao nastavak dugog marksističkog marša ka multikulturalnom Zapadu i kraju istorije belaca kakvu poznajemo.
Homerov epski spev nastao je pre oko 2800 godina i jedno je od najstarijih sačuvanih književnih dela u istoriji čovečanstva. On stoji kao svedočanstvo o neverovatnim dostignućima zapadnog sveta, kao deo izvora iz kog je potekao moderni Zapad.
U vreme kada je „Odiseja“ nastala, Sredozemlje je prema genetskim zapisima bilo pretežno belačko. To uključuje i severnu Afriku, koja je bila većinski belačka i uglavnom „bela“ po modernim standardima. Treba napomenuti da subsaharski Afrikanci nisu postojali u bilo kakvoj značajnoj meri u severnoj Africi ili na Sredozemlju sve do mnogo vekova kasnije, jer su ih putovanja preko pustinja centralne Afrike hiljadama godina sprečavala da migriraju na sever.
Arapi su takođe bili ograničeni i nisu naseljavali taj region u velikom broju sve do invazije muslimanskih hordi dugo nakon što je Homer živeo.
Brojne slike iz vremena starih Grka i Makedonaca, uključujući grnčariju, murale i drugu sačuvanu umetnost, prikazuju ljude svetle puti, često sa plavim očima, a u nekim slučajevima i sa plavom kosom. Drugim rečima, bili su beli. Različitih nijansi bele, ali i dalje beli.
Samo isticanje ove istorijske i naučne činjenice odmah će izazvati „vouk“ masu i njihove saveznike iz akademskih krugova. Bićete preplavljeni nizom izuzetaka i zamornom mentalnom gimnastikom o tome zašto ljudi iz ovih ranih civilizacija zapravo nisu bili „beli“. Zapamtite, „bela kultura ne postoji“, postoje samo druge kulture.
Previše kritičara i istorijskih fanatika zapravo misli da je demografija severne Afrike i Sredozemlja u Homerovo vreme bila ista kao demografija severne Afrike i Sredozemlja danas. Oni ne znaju ništa o velikim migracijama srednjeg veka niti o invaziji muslimana. Sa tim ljudima nije moguće voditi nikakav smislen razgovor jer je njihovo znanje zasnovano na čistom neznanju.
Osim toga, postoji još jedna grupa nepoštenih ljudi („vouk“ levičari) koji smatraju svojom dužnošću da ruše istoriju belaca i prepravljaju je kao da nikada nije postojala. Oni često podilaze kompleksima niže vrednosti manjinskih grupa tvrdeći da je istorija belaca zapravo NJIHOVA istorija. Belci su samo „ukrali“ dostignuća od drugih civilizacija i vremenom ih zamenili.
To je deo narativa koji pokreće raspravu o lošoj filmskoj verziji „Odiseje“ Kristofera Nolana. To je „vouk“ rasprava, magični talisman dizajniran da izmeni i feminizuje još jedan deo zapadne baštine. To je deo šireg programa koji treba da natera belce da zaborave ko su, ili u najmanju ruku, da nas natera da se stidimo onoga što jesmo.
Krajnji cilj? Kao što sam rekao, radi se o multikulturalnom preuzimanju zapadnog sveta. Sve potiče iz tog plana. Holivudske „vouk“ obrade su ukorenjene u tome. Politika masovne imigracije levičarskih vlada gura taj program napred. Dekonstrukcija naše istorije u državnim školama i fakultetima osmišljena je da indoktrinira decu kako nikada ne bi saznala istinu.
Sve dok se jednog dana ne osvrnemo oko sebe i ne shvatimo da je sve što nas čini onim što jesmo nestalo, od meritokratije do republikanizma, od hrišćanstva do kritičkog mišljenja, od inovacija do preduzetništva, od individualne slobode do slobodnog tržišta, od imovine do odgovornosti.
Sve je to zamenjeno socijalističkim čistilištem u kom su svi podjednako jadni, beznadežni i beskorisni.
Cela ta zavera postala je prilično providna i mračno dosadna. Na sreću, jedan loš film neće promeniti dominantni trend, a to je spor, ali siguran pad levičarskog ludila. Ništa od onoga što rade nije skriveno od nas. Sve vidimo, i na duge staze, oni će izgubiti. To je neizbežno.
