Opasna korelacija: Zašto moramo ispitati ulogu antidepresiva u masovnim zločinima

U neprirodnim uslovima i pod ekstremnim stresom, životinje pokazuju bizarna ponašanja – to je poznata stvar. Svako ko je bar jednom obišao zoološki vrt mogao je da vidi kako se veliki predatori poput lavova i tigrova ponašaju dezorijentisano i nenormalno, zatvoreni u svojim bednim kavezima. Biolozi i etolozi su to još davno dokumentovali kroz eksperimente – od majmuna do miševa.

Jedan od najpoznatijih primera je eksperiment „mišja utopija“, u kojem su miševima obezbeđeni svi uslovi osim prostora. Bez gladi, žeđi i predatora, populacija je eksplodirala – a zatim potpuno poludela. Miševi su izgubili interesovanje za razmnožavanje, a pojavila se grupa tzv. „Lepotana“, koji su dane provodili samo negujući se – kao neka glodarska verzija porodice Kardašijan.

Fenomen je nazvan „psihološki ponor“ (behavioral sink).

A ljudi? I mi smo slični – sa istim obrascima. Samo što kod nas više ne postoje eksperimenti poput onih u doba „Divljeg Zapada“ psihologije – Milgramove elektro-šok studije ili Stenfordski zatvorski eksperiment danas ne bi prošli nijednu etičku komisiju, i to s razlogom.

Budite spremni: Ovo je signal koji smo čekali | Predrag Petković | Mario Zna, 325 UŽIVO

Na nedavnoj Natal konferenciji u Ostinu, skupom čudne kombinacije ekonomista, tech entuzijasta, desničarskih bodibildera i mormona, izneta je teza da globalni pad nataliteta nema mnogo veze s ekonomijom, već s činjenicom da je moderni svet – kako ga naziva Bronzani Drevni Perverznjak – „gvozdeni zatvor“.

U njegovoj knjizi Bronzani Drevni Um, svet se opisuje kao kavez za šimpanze: u divljini šimpanze se bore za teritoriju i skaču s drveta na drvo, a u zatočeništvu – masturbiraju i prave seks-igračke od kamenja. Zvuči poznato?

Ne želimo da se razmnožavamo, jer duboko znamo da nismo slobodni, da naši životi nisu naši, i da svet nije kako treba. Rezultat je – duhovna i doslovna sterilnost.

Zato problem nije u tome da li parovima treba davati novac da imaju decu, kao što pokušava Mađarska (bez većeg uspeha), već da li mogu da žive ispunjenim životima u skladu sa svojom prirodom.

POGLEDAJTE: Bil Gejts upozorava na novu nadolazeću pandemiju.. 🔥🦠

👉 Opširnije Pročitajte na Telegram kanalu Nulta Tačka https://t.co/n4woLxFoUI pic.twitter.com/cTHKRoJ55X

— Nulta Tačka (@NultaTackaSrb) April 11, 2025

Masovne pucnjave – simptom gvozdenog zatvora

Jedna od najjezivijih manifestacija tog „zatvora“ jesu masovne pucnjave, naročito školske pucnjave.

Nije nikakva novost reći da nešto ozbiljno nije u redu kada mladi ulaze u škole sa oružjem i ubijaju svoje vršnjake. Ali kada pokušamo da tačno odredimo šta nije u redu, ulazimo u minsko polje kontroverzi, interesa i emocija.

Jedan od faktora koji se godinama ignoriše jeste veza između antidepresiva i nasilnog ponašanja.

Još od Kolumbajna 1999, kada je otkriveno da je Erik Haris bio na jakom antidepresivu Luvoks, postavljaju se ozbiljna pitanja. I nije u pitanju teorija zavere – o tome je pisao Vašington post 29. aprila 1999.

Robert Kenedi Mlađi, danas američki sekretar za zdravstvo, već godinama tvrdi da postoji verovatna veza između upotrebe antidepresiva i masovnih ubistava. U intervjuu sa Ilonom Maskom 2023. rekao je:

„Pre pojave Prozaka nismo imali ovakve događaje.“

Na saslušanju pred Senatom izjavio je da ta veza mora da se istraži, kao i da su antidepresivi opasni i izazivaju zavisnost.

„Poznajem ljude – uključujući članove moje porodice – koji su mnogo teže ostavljali SSRI antidepresive nego heroin.“

Zastrašujući podaci – i zid ćutanja

Studije potvrđuju zabrinjavajuću vezu. Ogromno švedsko istraživanje iz 2020. koje je obuhvatilo preko 750.000 ljudi pokazalo je jasnu povezanost između SSRI lekova i nasilnog kriminala, posebno među mladima uzrasta 15–34 godine. Rizik ostaje povišen i do 12 nedelja nakon prestanka uzimanja leka.

Američki sistem prijavljivanja nuspojava (FAERS) beleži stalan broj slučajeva nasilja kod korisnika SSRI lekova.

Problem? U većini školskih pucnjava nema podataka o tome da li je ubica bio na lekovima. I upravo to pokušava da promeni novi zakon u američkoj državi Tenesi.

Prvi korak ka istini: Zakon HB1349

Zakon HB1349/SB1146, koji je u ponedeljak potpisan u SAD, predviđa obaveznu toksikološku analizu svih masovnih ubica (onih koji ubiju više od četiri osobe). Rezultati moraju biti dostupni javnosti, a uključuju i konsultacije s lekarima i psihijatrima koji su lečili ubicu.

Slične zakone razmatraju i druge države, uključujući Vajoming.

Šila Metjus, suosnivač organizacije AbleChild, koja je pomogla u pisanju zakona, rekla je:

„Ovaj zakon nije samo za Tenesi. To je plan za razbijanje zida ćutanja koji štiti industrije koje zarađuju na neznanju.

Kada neko počini masovno ubistvo, javnost ima pravo da zna da li su psihoaktivni lekovi igrali ulogu.“

Zakon je naišao na jak otpor. Poslanik Džejms Karter tvrdio je da odvlači pažnju sa „pravog problema“ – oružja. Senatorka Liza Monro iznela je čak tvrdnju da bi posthumno testiranje bilo „kršenje prava ubice“.

Ozbiljno!?

Ako Robert Kenedi Mlađi ispuni obećanje i pokrene nacionalnu istragu o vezi antidepresiva i masakara, najveći protivnik će biti – Velika farmaceutska industrija.

Imaju milijarde dolara u igri. U Škotskoj, jedna četvrtina odraslih koristi antidepresive. Trećina koristi i druge psihoaktivne lekove. Amerika je tu odmah iza.

I decenijama nakon što je izneta „serotoninska teorija“ depresije, nema ubedljivih dokaza da je tačna. Velika analiza iz British Medical Journal-a, koja je obuhvatila 242 studije, pokazala je da samo 15% korisnika oseća korist koju ne bi imao od placeba. A oni kojima su lekovi najviše potrebni – ljudi sa ozbiljnom depresijom – dobijaju najmanju korist.

Antidepresivi nisu rešenje. Možda su deo problema.

Masovna upotreba antidepresiva ne rešava ništa. Oni samo maskiraju prave uzroke patnje – i to loše. Ako se ispostavi da doprinose masovnim ubistvima, ta patnja postaje još gora.

Javnost ima pravo da zna istinu.

Bez obzira na cenu – za farmaciju, za politiku, za nas.

Nulta Tačka/InfoWars