Ирска, која ускоро преузима водећу улогу у Европској унији, позиционира се као један од главних покретача нове, свеобухватне дигиталне агенде контроле са циљем укидања анонимности на интернету и увођења обавезне верификације идентитета на друштвеним мрежама.
Ирски заменик премијера (Tánaiste) Сајмон Харис потврдио је да влада Ирске планира да током свог председавања ЕУ покрене иницијативу за увођење правила на нивоу целе Уније, која би кориснике приморавала да потврде свој идентитет пре него што објављују садржаје или уопште учествују у онлајн комуникацији.
Критичари, међутим, упозоравају да би овакви потези суштински трансформисали интернет у надгледану мрежу за праћење идентитета дигитални паноптикон у коме свака реч има име, презиме и досије.
У разговору за ирски портал Extra.ie, Харис је овај предлог представио као покушај „заштите демократије“ од анонимности на интернету и онога што је назвао дигиталном манипулацијом.
Паралелно са тим, ирски министар за медије Патрик О’Донован припрема политику која има за циљ да спречи приступ деце друштвеним мрежама. Овај модел је инспирисан рестрикцијама уведеним у Аустралији, а очекује се да ће бити спроведен током ирског председавања ЕУ наредне године.
Да би се ове мере спровеле, било би неопходно мењање делова већ контроверзног Акта о дигиталним услугама (Digital Services Act), чиме би се он од регулативе платформи претворио у механизам за спровођење државно повезане дигиталне идентификације широм интернета.
Заговорници приватности и слободе говора упозоравају да би овакав оквир отворио врата невиђеном надзору, црним листама и политичком прогону грађана који се усуде да изађу из оквира „дозвољених наратива“.
Харис тврди да иницијатива није мотивисана личним разлозима, већ, како каже, бригом за јавно добро. Такође је јасно ставио до знања да Ирска у овоме неће деловати сама.
Позивајући се на све већу усаглашеност међу западним лидерима, Харис је изјавио:
„Ако погледате изјаве Емануела Макрона… Кира Стармера… у смислу спремности да се размотри оно што је урадила Аустралија… ово је глобални разговор у коме Ирска жели и треба да учествује.“
Другим речима, Харис отворено наговештава координисан међународни покрет ка говору који је везан за верификовани идентитет.
Ирска је иначе дом бројних највећих светских технолошких компанија, које су већ под снажним притиском регулатора ЕУ. Очекује се да ће даље пооштравање правила наићи на отпор.
Сједињене Америчке Државе су у више наврата критиковале европске покушаје контроле онлајн говора, чак уводећи и забране виза за поједине ЕУ званичнике укључене у такве режиме.
Ипак, упркос растућим тензијама, Харис је поручио да влада планира да настави са овим плановима, али без отворене конфронтације:
„Ово је разговор који желимо да водимо сада. Не желимо да га водимо на сукобљавајући начин. Компанијама је такође потребна извесност.“
Он је подржао и иницијативу о верификацији година, тврдећи да у Ирској већ постоји дигитална старосна граница од 16 година, али да се она не спроводи.
Са становишта грађанских слобода, критичари истичу да би укидање анонимности на интернету представљало један од најдрастичнијих заокрета у западној дигиталној политици у модерној историји.
Анонимни говор је деценијама штитио узбуњиваче, дисиденте, политичке критичаре и обичне грађане који говоре под друштвеним, институционалним или културним притиском.
Када се системи за праћење идентитета једном уграде у дигиталну инфраструктуру, они се ретко укидају – напротив, лако се проширују у системе бодовања говора, контроле приступа и политичког надзора.
Чак је и сам Харис наговестио да би технолошке платформе могле бити „подстакнуте“ да ове мере спроведу добровољно, без формалног законодавства:
„Ово су технолошке компаније. Оне имају способност да ураде више, и без нових закона.“
Противници оваквог приступа упозоравају да би таква „добровољна усаглашеност“ у пракси значила државно усмерену цензуру, спроведену преко приватних платформи, ван сваке демократске контроле.
Зашто је ово важно за Србију?
Иако се све ово формално дешава у оквиру ЕУ, Србија није изоловано острво. Напротив домаће власти већ годинама најављују сличне мере: казне за „говор мржње“ са намерно нејасним дефиницијама, свеобухватни видео-надзор са камерама за препознавање лица, праћење активности на друштвеним мрежама и постепено усклађивање законодавства са Бриселом, без јавне расправе.
Оно што се данас уводи у Ирској као „заштита демократије“, сутра може постати модел који ће се механички примењивати и у Србији — у систему који већ има озбиљне проблеме са слободом медија, политичким притисцима и злоупотребом институција.
Када анонимност нестане, не нестају само „ботови“ нестаје и последња линија одбране обичног човека од система.
Како се Ирска припрема да преузме водећу улогу у ЕУ, она се сада налази у самом средишту глобалне дебате:
да ли ће будућност интернета остати слободна, отворена и анонимна или ће бити претворена у строго контролисан простор, у коме је свака реч везана за верификовани идентитет и надгледана „одозго“.
А Србија, као и много пута до сада, ризикује да тај модел прихвати без отпора тек када буде прекасно.
