Pad kritičkog mišljenja uz uspon iracionalne ideologije i indoktrinacije
Autor: Bruce W. Davidson
Kovid panika i represija nisu se desile u vakuumu. Obrazac progona ljudi, a ne angažovanja onih koji imaju različita mišljenja, već je bio dobro uspostavljen u obrazovnom svetu i mejnstrim masovnim medijima, čineći opresivni tretman koji su neistomišljenici u vezi sa Covid-om doživljavali donekle predvidljivim. Isto tako, postojao je očigledan, široko rasprostranjen neuspeh u primeni kritičkog mišljenja.
Nekada je svet obrazovanja imao zlatnu priliku da se dramatično poboljša. Pokret kritičkog mišljenja privukao je pažnju mnogih u univerzitetskom svetu i obrazovanju 1980-ih i ranih 1990-ih. Ričard Pol, istaknuta ličnost u pokretu, bio je domaćin godišnje konferencije o kritičkom mišljenju u Sonomi, u Kaliforniji, na kojoj sam učestvovao nekoliko puta i naučio mnogo od ljudi kao što su Pol i Robert Enis.
Izlaganje perspektivi i metodama pokreta transformisalo je moj pristup podučavanju učenika i shvatanju ideja i informacija. Do tada sam često bio zbunjen u ophođenju sa mnogim mojim japanskim studentima koledža, koji su imali tendenciju jednostavno da samo ponavljaju ideje na koje su naišli u masovnim medijima i knjigama, umesto da misle svojom glavom.
Posebno sam bio šokiran kada sam pronašao neke studentske istraživačke radove koji odražavaju antisemitske stavove jednog japanskog novinara, koji veruje da je uništenje Izraela jedino rešenje za arapsko-izraelski sukob. Studenti su nekritički prihvatili njegova radikalna mišljenja kao neupitne istine.
„Kritičko mišljenje“ nije toliko obrazovni izum koliko je destilacija intelektualne tradicije racionalnog, skeptičnog istraživanja koncepata i tvrdnji. Poznat po svojim ispitivačkim pitanjima o tvrdnjama onih oko njega, grčki filozof Sokrat bio je jedno istaknuto oličenje tog pristupa. Iako nikada nisam čuo za pojam kritičko mišljenje (koji ću skratiti kao „KT“) tokom svog formalnog obrazovanja, odmah sam prepoznao šta je to.
Međutim, ta prilika da se ojača uloga KT u obrazovanju je izgubljena. U velikoj meri, ovaj obećavajući razvoj je zamenjen modnom, iracionalnom ideologijom i indoktrinacijom u trendovske uzroke.
Uopšteno govoreći, sadašnji pogledi obuhvataju snažno odbacivanje koncepta objektivne istine. Jedan od prvih udaraca KT-u došao je sa popularnošću kulturnog relativizma. Nekada uobičajena uglavnom među kulturnim antropolozima, mnogi u akademskim krugovima počeli su da zastupaju ideju da je van razuma tvrditi da neko poseduje bilo kakvo znanje o objektivnoj stvarnosti.
Na primer, 1993. je ovo gledište proglašeno aktuelnim mišljenjem za sve nastavnike jezika od strane plenarnog govornika na godišnjem sastanku Japanskog udruženja za podučavanje jezika (JALT). Govor pod naslovom „Kako ne biti budala“ eksplicitno je ocrnio one koji se drže koncepta objektivne istine. Nakon toga, u publikaciji JALT-a osporio sam kulturni relativizam kao nekoherentan i sam sebi kontradiktoran, kao što su primetili drugi u KT pokretu.
Pfizer i Britanska Vlada optuženi za ubistva iza nehata u novom COVID 19 sudskom procesuhttps://t.co/NCK2txIfA9
— Nulta Tačka (@NultaTackaSrb) March 24, 2024
Pod zastavom postmodernizma, slična razmišljanja su zavladala i u međunarodnom polju pedagogije stranih jezika, što je rezultiralo pitanjem izvođenja KT u učionici. Koliko ja razumem, postmodernizam je u osnovi kulturni relativizam sa kolektivističkim naklonostima.
Intelektualci nove levice obično su odbacivali i racionalnost i tradicionalnu objektivnost kao oruđe ugnjetavanja. Kao što je Rodžer Skruton istakao, to je veoma zgodan stav za njih, jer ih oslobađa svake potrebe da racionalno opravdavaju svoje tvrdnje. Tada niko ne može osporiti bilo kakav apsurd (npr. „Svi belci su rasisti“ u kritičnoj teoriji rase).
To nije bilo tačno za brojne levičare stare škole, kao što su pisac Kristofer Hičens i romanopisac Džordž Orvel, socijalista koji je snažno verovao u objektivnu istinu i pravo pojedinca da izrazi svoje mišljenje o njoj. Bili su voljni da se uključe u građansku debatu sa onima koji se ne slažu.
Nasuprot tome, intelektualci Nove levice uglavnom su se oslobodili takvih finoća. Kada su njihovi stavovi zavladali akademskim, obrazovnim i medijskim svetom, preovladavala je ideološka netrpeljivost koja se često označavala kao „politička korektnost“, „kultura otkazivanja“ ili „buđenje“(woke). Zabrinuti zbog ovog fenomena, organizacije kao što su Nacionalna asocijacija naučnika i Fondacija za individualna prava u obrazovanju su se pojavile da bi se zalagale za slobodu izražavanja i raspravljale o istini u obrazovnim krugovima.
Nažalost, postmoderno, iracionalno obrazovanje u stilu nove levice već je proizvelo mnoge ljude čija je tipična reakcija na suprotne ideje da napadnu i/ili isključe svoje sagovornike. Koncept hladne debate o istini je stran novom načinu razmišljanja. Naravno, mnogi sa takvim mentalitetom su takođe reagovali na sličan način na skepticizam u vezi sa merama Covid-a koje je naložila vlada, medijski naglašeno, tako da nisu imali problema sa papagajskim parolama i maltretiranjem neistomišljenika.
Uz tu tendenciju, mnogi savremeni ljudi su naučili da daju prednost subjektivnim emocijama nad razumom i istinom. Teodor Dalrimpl ovu pojavu naziva „toksičnom sentimentalnošću“ i pokazuje koliko su ovih dana više impresionirani suzama nego istinom.
Na primer, osumnjičeni za slučajeve ubistava su osuđeni iako su bili nevini jer nisu uspevali da proliju suze u javnosti, dok su prave ubice često izbegavale osudu tako što su impresivno iskazivale snažne emocije dok su tvrdile da su nevine.
Danas mnogi postaju nestrpljivi sa racionalnom argumentacijom zasnovanom na dokazima i lako ih ubede jaka osećanja, kao što je strah. U nesentimentalnom dobu, neko poput hiperemocionalne Grete Tunberg nikada ne bi bio shvaćen ozbiljno.
U međuvremenu, popularna zabava je trenutno prepuna ispolitizovanih sadržaja koji vređaju inteligenciju svakoga ko se trudi da mnogo razmišlja o tome. Holivud je svojevremeno snimio mnoge umetničke, promišljene filmove i niz intelektualno angažovanih TV programa. Sada mnogi YouTube kritičari-blogeri, kao što su The Critical Drinker i The Despot of Antrim, žale kako su se filmovi i video emisije pretvorili u plitku, loše napravljenu propagandu.
Savremeni svet često traži da tehnologija reši naše probleme. Međutim, tehničke inovacije poput veštačke inteligencije neće rešiti ovaj konkretan problem, jer veštačka inteligencija ne može da vrši kritičko razmišljanje.
Najalarmantniji aspekt savremene scene možda zapravo nisu stvari poput užasnog potencijala nuklearnog i biološkog oružja. Umesto toga, to bi moglo biti odbacivanje objektivne istine i racionalnog mišljenja kao suštinskih vodiča za razumno ponašanje. Kada se čak i nauke i medicina odvoje od razuma i stvarnosti, svi smo u ozbiljnoj nevolji.
