Дванаестог септембра, британски дечији психијатар Сами Тимими објавио је текст у канадском листу Глоб енд мејл, под насловом:
„Када менталне дијагнозе постану брендови, прави узроци наше психичке боли остају сакривени“.
Rat koji sledi biće najgori! Samo Srbi mogu da sačuvaju Hristov zavet | Džim Doson | Mario Zna 358
У свом тексту, Сами отворено, храбро и болно искрено признаје:
„Постоји једна истина коју ми у струци покушавамо да сакријемо — ми, буквално, не знамо о чему причамо када говоримо о менталном здрављу.“
СВАКА ДИЈАГНОЗА ЈЕ СТВАР МИШЉЕЊА
Главни проблем је у томе што су све психијатријске дијагнозе субјективне. За разлику од сломљене кости, која се јасно види на рендгену, психијатријски поремећаји не постоје као објективне болести — већ као описи понашања.
То значи да се такве дијагнозе могу произвољно проширивати да би обухватиле практично сваки вид нелагоде, незадовољства или различитости.
Уместо да буду медицинске дијагнозе, оне су постале брендови за потрошаче.
ПСИХИЈАТРИЈА НИЈЕ ИСТО ШТО И МЕДИЦИНА
У медицини, дијагноза служи да се пронађе болест и адекватан лек за њу. У психијатрији, међутим:
Ниједан лек не делује на узрок, јер узрок није познат.
Ефекти лекова су неспецифични, као код алкохола или дрога.
То није лечење — то је пригушивање симптома, без разумевања.
ШТА СЕ ДЕШАВА СА ДЕЦОМ?
Данас све више младих добија дијагнозе попут АДХД, трауме, депресије, анксиозности, ПТСП, аутизма — често више дијагноза одједном. Разговарају о свом родном идентитету, неуроразличитости, и „имању“ менталног поремећаја као да је то модни додатак.
Али чињенице су следеће:
Већина људи нема дилему да ли су мушко или женско.
🇳🇱 Холандски парламент усвојио предлог за класификацију Антифе као терористичке организацијеhttps://t.co/fiuKrWxxDX
— Nulta Tačka (@NultaTackaSrb) September 19, 2025
Неуроразличитост је празан термин који само каже да су људи различити.
АДХД није болест, већ опис понашања — не може се „имати“, као грип.
ИСТИНА КОЈУ НЕ ЖЕЛИМО ДА ЧУЈЕМО
Бити човек значи пролазити кроз потешкоће. Те потешкоће често имају друштвене, економске или породичне узроке — а не медицинске:
- сиромаштво
- траума
- лоши услови становања
- дискриминација
- разводи
- губитак ближњих
- незапосленост
- несигурност
Али уместо подршке, све више људи добија — таблете и етикете.
СОЦИЈАЛНЕ МРЕЖЕ: ДИЈАГНОЗА НА СВОЈУ РУКУ
Млади данас на друштвеним мрежама гледају људе који причају како „имају“ АДХД — и убеђују себе да га и они имају. Ту постоји елемент социјалне заразе.
Тестови за АДХД су толико неозбиљни да кад Сами пита публику на предавању да га ураде — 25 до 50% испадне „позитивно“.
ЛАЖНЕ НАДЕ, ЛАЖНЕ ТЕРАПИЈЕ
Упутство британске службе за ментално здравље каже:
„Понекад је потребно недељама, месецима или чак годинама да пронађете прави лек и дозу. Размислите о томе као о упознавању партнера. Неки вас чине поспаним, неки на почетку делују сјајно па престану, неки тек касније почну да делују… Немојте губити наду.“
Сами одговара:
„То је илузија. Већина менталних тегоба се сама повуче с временом. Промене лекова или повећање дозе не помажу. То је мит.“
ФАРМАЦЕУТСКИ ЛОБИ И ЛАЖНА НАУКА
Мит да ће неки лек сигурно „упалити“ потиче из STAR*D истраживања — фармацеутске преваре вредне 35 милиона долара.
Истовремено, психијатри и институције шире лажне информације под плаштом „науке“. Како каже аутор:
„Психијатрија је једина медицинска грана која опстаје на лажима.“
ДЕЦА СУ ОК — СИСТЕМ НИЈЕ
Сами каже да је задивљен способношћу младих, чак и оних с најтежим тегобама, да поново пронађу смисао у животу. Његов савет родитељима:
Не пристајте олако на постављање психијатријске дијагнозе свом детету.
Не пристајте на процену за АДХД, аутизам, анксиозност или депресију.
Таблете за депресију дуплирају ризик од самоубиства.
Научите да разговарате са децом — без панике, без етикетирања.
КОНЦЕПТУАЛНО ПРОШИРИВАЊЕ („concept creep“)
Како „ментално-здравствени индустријски комплекс“ продире у свакодневни речник, појављују се термини који обичне људске емоције претварају у болести:
- Више нисмо тужни — „депресивни“ смо.
- Више нисмо забринути — „имамо анксиозност“.
- Више нисмо повучени — „аутистични смо“.
Али већина искустава нас и наше деце припадају сфери нормалног и разумљивог. Не мора све бити болест.
АКО СЕ НЕ ПРОБУДИМО…
Сами и аутор овог чланка (који такође припада „Мрежи критичке психијатрије“ у Енглеској) закључују:
„Ако би сви лекари следили Самијев савет, мање људи би извршило самоубиство, мање би их било трајно онеспособљено.“
Али у свету где фармацеутска индустрија купује докторе, поставља се питање:
Да ли су психијатри полудели више од својих пацијената?
Аутор каже: Да.
Преко 99% психијатара не преиспитује сопствену праксу. Зато су психијатријски лекови трећи водећи узрок смрти у свету.
ЗАР НАША ДЕЦА НЕ ЗАСЛУЖУЈУ БОЉЕ?
Можемо и морамо боље.
