Након читавог века проведеног у ватиканским трезорима, више од 60 предмета који припадају аутохтоним народима Канаде – међу којима је и изузетно редак кајак од коже фоке народа Инујалуит – враћено је овог викенда у земљу порекла. Овим чином окончана је једна од најдужих и најосетљивијих епизода у историји културне репатријације.
На писти прекривеној снегом, у тишини су стајали представници аутохтоних заједница. Из авиона „Ер Канаде“ спуштени су сандуци са предметима који не представљају само музејску грађу, већ делове колективног идентитета, духовног наслеђа и историјског континуитета.
Иако је у званичним саопштењима Ватикана повратак представљен као „поклон“, историјски контекст не оставља простор за такво тумачење.
Предмети однети у време системске репресије
Ови артефакти су изнети из Канаде током периода када је држава отворено спроводила политику потирања идентитета аутохтоних народа. Традиционалне церемоније биле су законом забрањене, језици потискивани, а хиљаде деце насилно одвајане од породица и смештане у резиденцијалне школе, чији је основни циљ био културна асимилација.
У таквим околностима, тврдње да су предмети „добровољно донирани“ за Мисионарску изложбу 1925. године у Риму делују као историјски ревизионизам. Та изложба је била део глобалног представљања моћи Католичке цркве, у оквиру кога су културе аутохтоних народа третиране као егзотични експонати.
Аутохтони историчари и правни стручњаци указују на суштинску чињеницу: када је једном народу законом ускраћено право на сопствени идентитет, не може бити речи о слободној вољи ни о легитимним „донацијама“.
Три године преговора и историјски повратак
Процес повратка трајао је три године. Инициран је током понтификата папе Фрање, а реализован под вођством папе Лава. Завршен је без јавних спектакала, али са дубоким емотивним набојем код припадника заједница којима ови предмети припадају.
Сведочења са дочека говоре о сузама, загрљајима и дугим, немим тренуцима у којима су људи додиривали сандуке – као чин поштовања прецима чији су трагови након једног века враћени у домовину.
Овај догађај део је ширег глобалног процеса преиспитивања порекла музејских колекција:
- европске државе постепено враћају афричке бронзе,
- америчке институције су под притиском нових закона о реституцији,
- а сада је и Ватикан, једна од најзатворенијих културних ризница на свету, отворио своје депое и признао да неки предмети никада нису смели да буду његов посед.
Предмети који нису мртва прошлост
За аутохтоне заједнице, ови предмети нису само историјски артефакти. У бројним традицијама они имају статус живих носилаца знања, духовног памћења и преноса идентитета. Њихов повратак не значи само попуњавање музејских збирки, већ обнављање прекинуте линије културног памћења.
Наредна фаза процеса одвијаће се у Канадском музеју историје, где ће заједнички тимови стручњака и представника аутохтоних народа утврђивати прецизно порекло сваког предмета и одлучивати о томе да ли ће бити враћен заједници, ритуално употребљаван или музејски изложен.
Реституција није исто што и помирење
Ипак, лидери аутохтоних народа упозоравају да повратак предмета, ма колико био значајан, не може сам по себи представљати коначно помирење. То помирење подразумева:
- решавање питања земљишта,
- обнову језика,
- поштовање историјских уговора,
- као и јасно институционално суочавање са последицама вековне репресије.
Нулта Тачка/Медији
