Kritičari bi mogli pogrešno da tumače nedavni samit NATO-a.
Na prvi pogled deluje kao da su Sjedinjene Države jednostrano stale uz Evropu protiv Rusije.
Međutim, predsednik Donald Tramp razmišlja drugačije. On, prema ovoj analizi, smatra da zna ko drži najjače karte i da njegovi direktni razgovori sa Si Đinpingom i Vladimirom Putinom nisu uvek namenjeni javnosti.
Trampovi rani kritički stavovi prema Evropskoj uniji i NATO-u, formirani još tokom njegovog prvog mandata, i dalje su prisutni. Iako Vašington trenutno pruža Evropi određenu diplomatsku podršku, kontinent je, prema ovom viđenju, okružen silama koje ga čine sve manje relevantnim u globalnim okvirima.
Evropa se, kako se navodi, sama dovela u takvu situaciju usled ekonomskog slabljenja izazvanog pogrešnim političkim odlukama. Rat se, tvrdi autor, sve više posmatra kao način da se oživi posrnula ekonomija, iako su izgledi za uspeh veoma mali.
Sa zapada Evropu okružuju Sjedinjene Države, sa istoka Rusija i Kina, na severu se prostire ogromni Arktik koji ne može da kontroliše, dok se na jugu nalaze Indija i Bliski istok, predvođen sve uticajnijim Izraelom. U takvim okolnostima, tvrdi se, Evropska unija ima vrlo malo prostora za strateško manevrisanje.
Prema ovoj proceni, NATO je odavno izgubio svoju nekadašnju važnost, a njegova politička i finansijska održivost sve više dolazi u pitanje.
Od početka svog prvog mandata Tramp je, prema autoru, ispravno procenio značaj Rusije i budućnost NATO-a. To podrazumeva razumevanje dugoročnog ekonomskog i trgovinskog značaja Rusije, kao i njenog vojnog potencijala. Zajedno sa Kinom i Sjedinjenim Državama, Rusija se predstavlja kao deo novog trougla svetskih sila.
Nakon sastanka u Enkoridžu, Vladimir Putin pozvao je Donalda Trampa u Moskvu. Trampov oprezan odgovor pokazao je da obe strane možda žele bolje odnose, ali da ih i dalje ograničavaju duboko ukorenjene tradicije spoljne politike i bezbednosti, koje su decenijama gradile međusobno nepoverenje.
Evropa jeste deo zajedničkog evroazijskog prostora, ali nije jedinstvena država. Čak i unutar sopstvenih granica, istoriju kontinenta obeležili su rivaliteti i ratovi. Posle Napoleona usledio je period relativnog mira koji je trajao oko jednog veka, ali je dvadeseti vek doneo gotovo neprekidan niz sukoba, od regionalnih i revolucionarnih ratova do dva svetska rata i Hladnog rata.
Autor smatra da je ekonomski pad ključni razlog zbog kojeg Evropska unija danas vodi konfrontacionu politiku prema Rusiji i istovremeno traži podršku Vašingtona.
Da su Nemačka, Francuska i Velika Britanija zadržale snažno političko vođstvo, stabilnu industriju, kontrolisanu migracionu politiku i energetsku nezavisnost, tvrdi se da ovakav sukob ne bi ni bio ozbiljno razmatran.
Kao jedan od glavnih razloga za slabljenje Evrope navode se politika zelene energije Angele Merkel, deindustrijalizacija, politika otvorenih granica i gašenje nemačkih nuklearnih elektrana. Autor smatra da je Merkel prihvatila progresivnu ideologiju koja potcenjuje značaj nafte i tradicionalnih izvora energije.
Prema ovoj analizi, Sjedinjene Države su pod Trampom pokušale da izbegnu sličan razvoj događaja.
Francuska i Velika Britanija, kako se navodi, takođe su pogođene nizom slabih lidera, nekontrolisanom migracijom, unutrašnjim problemima i gašenjem industrije. Zbog toga se evropske elite, prema mišljenju autora, okreću ratu kao krajnjem sredstvu za ekonomski oporavak.
Generalni sekretar NATO-a Mark Rute nedavno je boravio u Beloj kući, tražeći američku finansijsku i vojnu podršku. Autor njegov nastup opisuje kao prezentaciju koja je više ličila na neuspešan plan za spasavanje kompanije nego na strategiju vojnog saveza.
Iako postoje i drugi politički i ekonomski faktori, autor smatra da je upravo pad Nemačke, Francuske i Velike Britanije glavni razlog sadašnje evropske krize. Skandinavske zemlje su, zahvaljujući prirodnim resursima i kapitalu, donekle zaštićene, ali ni one nisu potpuno imune na političke procese u Evropi.
Ekonomski istoričar Volt Rostou, nekadašnji savetnik američkih predsednika Dvajta Ajzenhauera, Džona Kenedija i Lindona Džonsona, razvio je teoriju ekonomskog razvoja koja, prema autoru, može delimično da objasni zašto su Evropa i Evroazija vekovima bile nestabilne.
U svojoj knjizi „Faze ekonomskog rasta: nekomunistički manifest“, Rostou opisuje različite etape razvoja država, ali i upozorava da zemlje često pribegavaju ratovima kada njihov razvoj uspori ili počne da nazaduje.
Prema ovoj interpretaciji, Evropa je od nekadašnje industrijske i kolonijalne sile postala prostor otvorenih granica i socijalnih sistema, kojim upravlja politička klasa bez jasne vizije, ideja i osećaja nacionalne odgovornosti.
Kremlj je nedavno saopštio da je specijalna vojna operacija u Ukrajini prerasla u formalni rat. Autor tvrdi da je ruska vojna prednost toliko velika da bi svaki direktan sukob NATO-a sa Moskvom predstavljao svojevrsno političko samoubistvo.
Kada se rat jednom završi, što je neminovno, obično dolazi do stvaranja novih granica, saveza i političkih odnosa. Prema ovoj proceni, NATO i Evropska unija računaju upravo na haos rata kao na izlaz iz sopstvene krize.
Sjedinjene Države bi Evropi mogle da pruže ograničenu vojnu podršku, pre svega kroz prodaju oružja, ali autor upozorava da bi to moglo da se pretvori u „otrovni pehar“ koji je Evropa sama sebi namenila.
Na kraju, zaključuje se, Sjedinjene Države, Rusija i Kina nastaviće da dominiraju globalnom politikom. Evropska unija bi mogla da oslabi ili se smanji, NATO da bude raspušten, dok bi se nekadašnji atlantski savez sve više okretao ekonomskom povezivanju sa istočnim i južnim delovima Evroazije.
Autor takođe smatra da će Evropska unija biti dodatno potisnuta usponom Bliskog istoka, predvođenog Izraelom, jer taj region, prema njegovom mišljenju, poseduje jasnu strategiju i političku odlučnost.
Evropski lideri poput Marka Rutea, Emanuela Makrona, Fridriha Merca i Ursule fon der Lajen, zaključuje se u tekstu, mogli bi se suočiti sa neprijatnom spoznajom da je ovo možda njihova poslednja velika politička bitka.
Građani Evrope, navodi autor, mogli bi na kraju da odahnu.
Nulta Tačka/ZeroHedge/Matthew Andersson via AmericanThinker.com
