Potpuni gubitak slobode! Pred našim očima tehnokrate stvaraju 15-minutne gradove a mnogi još uvek ne znaju šta to zapravo znači
Verovatno ste čuli izraz “pametni grad” ili noviji izraz “15-minutni grad”, ali da li zaista znate šta ti pojmovi znače?
Da li znate koje organizacije promovišu ove ideje? Što je još važnije, da li ste spremni da preživite i napredujete suočeni s ovim programima protiv slobode?
Kako bismo se pripremili za moguće buduće vanredne situacije, moramo bolje razumeti šta nas čeka. Počnimo s razumevanjem onoga što se podrazumeva kada govorimo o “pametnim gradovima”.
Izraz obično opisuje urbano područje opremljeno 5G tornjevima (a uskoro i 6G), koji omogućavaju brzinu i protok podataka potrebne za autonomna vozila, robotske asistente i senzore na ulicama za kontrolu ulične rasvete i izdavanje ekoloških upozorenja. Sve ovo bi podržavala veštačka inteligencija (AI). Celokupan sistem senzora, uređaja i infrastrukture naziva se “Internet stvari” (IoT).
Jednostavno rečeno, IoT je mreža digitalnih uređaja, vozila, naprava i drugih fizičkih objekata opremljenih senzorima koji im omogućavaju prikupljanje i razmenu podataka. Ova real-time razmena podataka ključna je za inicijative pametnih gradova, koje bi trebalo da posluže kao odskočna daska ka digitalnoj utopiji.
Uređaji povezani na IoT kreću se od pametnih telefona, preko pametnih uređaja, do pametnih kuća ili zgrada sa pametnim termostatima. Čak su i nosivi uređaji poput pametnih satova, slušalica i uređaja za fitnes deo IoT-a. Jednostavno pravilo je da se uređaj koji je opisan kao “pametan” ili ima Wi-Fi ili Bluetooth mogućnosti može povezati na IoT.
National Geographic opisuje pametni grad kao “grad u kojem je niz senzora (obično stotine ili hiljade) raspoređen za prikupljanje elektronskih podataka od ljudi i infrastrukture kako bi se poboljšala efikasnost i kvalitet života.” NatGeo ističe da stanovnici i gradski službenici možda moraju koristiti aplikacije za pristup gradskim uslugama, primati i slati izveštaje o kvarovima, nesrećama i zločinima, plaćati poreze i takse itd. Oni takođe naglašavaju potencijalne primere upotrebe za smanjenje potrošnje energije i poboljšanje održivosti grada.
Generalno, pametni gradovi se prodaju javnosti kao futuristički urbani pejzaž sa karakteristikama poput ulične rasvete koja se automatski isključuje kada nema nikoga ili AI algoritama koji optimizuju rute za odvoz smeća. Takođe nam se govori da ćemo kombinacijom veštačke inteligencije sa senzorima i kamerama svuda imati autonomna vozila ili vozila bez vozača, što će smanjiti gužve u saobraćaju.
Nažalost, vizija pametnog grada zapravo je još jedan korak ka gubitku naših sloboda i privatnosti.
U aprilu 2018. Američka unija za građanske slobode objavila je vodič sa ključnim pitanjima za gradske zvaničnike koji žele da se pridruže pokretu pametnog grada. Vodič pod nazivom “Kako sprečiti pametne gradove da se pretvore u gradove nadzora” napisao je Met Kejgl, advokat pri Američkoj uniji za građanske slobode Severne Kalifornije. U januaru 2019. Kejgl je komentarisao rast pametnih gradova i tehnologiju koja stoji iza njih. Evo šta je rekao:
„Kada govorimo o tehnologiji pametnog grada ili Internetu stvari u kontekstu upravljanja, zapravo govorimo o malim i jeftinim elektronskim uređajima koji se mogu postaviti bilo gde u gradu i koji se u suštini koriste za prikupljanje informacija, bilo vizuelnih ili akustičnih informacija ili informacija o tome da li je parking mesto zauzeto. Međutim, pre kupovine ili korišćenja tehnologije pametnog grada, grad mora zajedno sa svojim stanovništvom odlučiti da li ta tehnologija zaista ima smisla za grad.
Tehnologija pametnog grada može biti vuk u jagnjećoj koži. To može biti još jedan način da vlada prikupi informacije koje možda nije nameravala prikupiti u svrhe sprovođenja zakona, ali kasnije mogu biti osetljive na tu vrstu upotrebe, ili koje možda nije nameravala prikupiti u svrhe imigracije, ali kasnije mogu postati ranjive na ove svrhe.
Ovu tehnologiju takođe često prikupljaju kompanije koje su je razvile. Dakle, veoma je važno da se grad i zajednica dogovore o tome ko će posedovati ove podatke dok napredujemo s ovim projektom, ko će moći prodavati te podatke i hoće li zajednice na kraju ‘imati kontrolu nad ovim tehnologijama’ svaki dan.”
Pametni gradovi nisu samo noćna mora po pitanju privatnosti. Ako gradski planeri budu hteli, uskoro više nećete moći voziti bez plaćanja taksi ili kazni za prelazak ulice zahvaljujući sveprisutnim kamerama za prepoznavanje lica.
Šta je 15-minutni grad?
Ovo nas dovodi do koncepta 15-minutnih gradova. Prvi put predstavljen od strane urbanog planera po imenu Karlos Moreno na Konferenciji Ujedinjenih nacija o klimatskim promenama 2015. godine, koncept 15-minutnih gradova zasnovan je na ideji da bi svi resursi zajednice trebalo da budu unutar 15 minuta hoda.
Kao i kod većine ideja koje promovišu Ujedinjene nacije, ovo samo po sebi ne zvuči tako strašno. Mislim, ko ne bi želeo da može hodati po namirnice? Ili otići u lokalnu kafanu? Neki od vas možda već žive u oblastima gde je sve unutar 15 minuta. U čemu je onda problem, pitate se?
Pa, ako pogledate dublje, shvatićete da 15-minutni gradovi, slično pametnim gradovima, imaju potencijal da se koriste kao sredstvo ograničavanja slobode kretanja, govora i privatnosti. Mnogi se takođe boje da koncepti poput pametnih gradova i 15-minutnih gradova zapravo žele da nateraju ljude da prestanu voziti svoje automobile (naravno, sve u ime klime). Karlos Moreno tvrdi da nudi “tehnike za promenu navika gradskih stanovnika zavisnih o automobilima”. Jasnije ne može biti.
Moreno je uspeo da uvede svoju ideju u mejnstrim: Pariz, Francuska, prvi je usvojio tu ideju 2020. godine. Međutim, tek krajem 2022. i početkom 2023. otpor prema 15-minutnim gradovima postao je javno pitanje. U februaru 2023. procenjeno je da se oko 2.000 demonstranata okupilo u centralnom Oksfordu u Engleskoj kako bi protestovali protiv uspostavljanja takozvanih četvrti sa smanjenim saobraćajem (LTN).
Za sprovođenje LTN-a, vlasti Oksforda odlučile su da uvedu šest “saobraćajnih filtera” dizajniranih za ograničavanje automobilskog saobraćaja u stambenim delovima grada u određenim satima. Kamere sa automatskim čitačima registarskih tablica će skenirati tablice kako bi kaznile vozače izvan Oksfordšira koji ulaze u ta područja u vreme gužve.
Naravno, mediji su dali sve od sebe da protivnike 15-minutnih gradova etiketiraju kao “krajnje desničarske” teoretičare zavere. Međutim, zbog pritiska lokalnog stanovništva i međunarodne pažnje, Gradsko veće Oksforda nedavno je odlučilo da ukloni spominjanje “gradova od 15 minuta” iz svojih urbanističkih dokumenata. Iako je gradsko veće glasalo za uklanjanje izraza iz dokumenata, jasno je stavilo do znanja da i dalje želi da se drži svoje vizije grada pogodnog za pešačenje sa ograničenjima privatnog prevoza. Luiza Apton, članica kabineta za planiranje u Gradskom veću Oksforda, izjavila je za “Times” da uklanjanje te fraze “ne bi imalo značajan uticaj na naše odluke o planiranju”.
Oksford nije jedini grad u svetu koji je usvojio 15-minutne principe.
Oksford nije jedini grad u svetu koji je usvojio 15-minutne principe. I mnogi drugi gradovi, kao što su Pariz, Portland, Barselona, i Melburn, takođe rade na implementaciji ovih ideja. Svi oni koriste koncept koji se promoviše kao održiviji način urbanog razvoja, uz naglašavanje važnosti smanjenja emisija štetnih gasova, gužvi u saobraćaju i potrebe za automobilima.
Međutim, jedan od glavnih strahova ljudi koji kritikuju 15-minutne gradove jeste mogućnost da se ovakva urbana struktura pretvori u zatvorene zone u kojima su stanovnici ograničeni samo na svoje kvartove. Ideja je da će vremenom, kako tehnologija nadzora napreduje, mogućnost slobodnog kretanja i privatnosti biti ugrožena. Oni koji kritikuju ovaj koncept ističu da bi u kombinaciji sa tehnologijama kao što su kamere za prepoznavanje lica i senzori širom grada, stanovnici mogli biti izloženi neprestanom nadzoru i kontroli, uz kazne za one koji se ne pridržavaju pravila o kretanju ili korišćenju automobila.
Dakle, iako su pametan grad i 15-minutni grad u teoriji predstavljeni kao rešenja za održivu budućnost i poboljšanje kvaliteta života, zabrinutosti su usmerene na potencijalno narušavanje osnovnih sloboda i prava na privatnost. U ovakvim gradovima, granica između napretka i distopije može biti tanka, zavisno od načina na koji se tehnologija koristi i ko je kontroliše.
Važno je da, dok se razvijaju ove nove ideje, građani ostanu informisani i aktivno učestvuju u odlučivanju o tome kako će se ti projekti implementirati u njihovim zajednicama. U suprotnom, postoji realna opasnost da tehnološki napredak bude zloupotrebljen za nadzor i kontrolu, umesto za stvarno unapređenje svakodnevnog života.
Oksford nije jedini grad koji preduzima korake za uvođenje zabrana vožnje ili korišćenje digitalnih tehnologija za praćenje ponašanja građana. Zvaničnici jedne kanadske opštine nedavno su odlučili da turisti moraju platiti 30 kanadskih dolara kako bi dobili QR kod koji im omogućava ulazak ili izlazak iz arhipelaga Îles-de-la-Madeleine. Više od 12.000 stanovnika mora pokazati vozačku dozvolu prilikom ulaska i izlaska iz zemlje.
Godine 2022, Venecija u Italiji uvela je sličnu politiku najavivši da će turistima koji posećuju istorijske kanale naplaćivati jednodnevni boravak. Mera je zamišljena kao odgovor na prekomerni turizam koji preplavljuje regiju. Iako je naknada samo oko 6 dolara i naplaćuje se samo 29 najprometnijih dana u godini, posetioci se moraju registrovati i – opet – dobiti QR kod putem pametnog telefona. Ovo izgleda kao još jedan način da se ljudi zatvore u digitalni zatvor koji se gradi oko čovečanstva.
Svetski ekonomski forum i Ujedinjene nacije
Nije iznenađenje da su Svetski ekonomski forum (WEF) i Ujedinjene nacije među najvećim pobornicima projekata pametnih gradova i 15-minutnih gradova. U oktobru 2019. godine, WEF i zemlje G20 pokrenuli su G20 Global Smart Cities Alliance on Technology Governance.
Web stranica Saveza pametnih gradova navodi da ovaj savez „postavlja i unapređuje standarde globalne politike kako bi ubrzao najbolje prakse, ublažio potencijalne rizike i promovisao veću otvorenost i poverenje javnosti.” Prema njihovim informacijama, savez predstavlja više od 200.000 gradova i lokalnih vlasti, kao i preduzeća, start-apove, istraživačke institucije i civilno društvo.
WEF nas podseća da je promovisanje pametnih 15-minutnih gradova osmišljeno kako bi se postigli ciljevi održivog razvoja Ujedinjenih nacija, posebno Cilj 11, koji ima za cilj da gradovi postanu „inkluzivni, bezbedni, otporni i održivi”. U ime ovog cilja, gradovi rade na uvođenju niza pametnih tehnologija koje su zamišljene da zatvore ljude u strogo kontrolisana, nadzirana i praćena urbana okruženja.
Šta je rešenje?
Dok se tehnokrate sastaju danju i noću kako bi isplanirali distopijsku budućnost za čovečanstvo, moramo se zapitati šta mi činimo da isplaniramo našu budućnost. Ako čovečanstvo želi da zacrta svoj sopstveni put, ne smemo više dopuštati ovim korporacijama i vladama da nas lagano vode u tehnološku tiraniju.
Jedna od stvari koju svako može da uradi je da se zapita šta bi učinio kada bi vaš grad ili mesto zahtevalo QR kod ili digitalni ID za ulazak u prodavnicu? Ili možda u lokalnu bolnicu? Vaša kompanija bi mogla zahtevati digitalni ID za isplatu, a vaša banka za unovčenje čeka.
Ako vaša firma ili grad zahtevaju vakcinaciju ili PCR testiranje, vrlo je verovatno da će u bliskoj budućnosti uvesti slične mere. Potrebno je imati plan kako da se nosite s ovim situacijama. Razgovarajte sa porodicom, prijateljima, komšijama, crkvom itd. Zamislite ove scenarije i pitajte jedni druge kako možete pružiti podršku u tim situacijama.
Druga ključna stvar je zajednica. To mogu biti vaša uža porodica, aktivistički krug, komšije, kolege ili članovi crkve. Svi moramo imati mreže podrške kako bismo prebrodili ova teška vremena. Trebamo mreže za razmenu hrane, usluga, semena, veština i drugih dobara koja ne zahtevaju injekcije, QR kodove, digitalne identifikacije ili druge invazivne mere.
Šta god da radite, ključno je širenje ovih informacija i planiranje za budućnost. Naša deca, njihova deca i deca koja dolaze računaju na nas da ćemo ustati i napraviti promenu. Računaju na nas da im ostavimo bolji, slobodniji svet.
