PREDSEDNIK VENECUELE MADURO: CIA je pokušala da ubije mene kao i Trampa. Ovo je svedočenje čoveka koji je osujetio pokušaj SAD da izazove građanski rat u njegovoj zemlji

Svedočenje predsednika Venecuele Nikolasa Madura otkriva da je Duboka država pokušala da ga ubije 2018. kao što su prošle nedelje uradili pokušali da urade i Donaldu Trampu.

Maduro je reagovao na pokušaj ubistva Trampa na mitingu u Pensilvaniji izjavivši: „Želim, u ime cele Venecuele i našeg naroda, da odbijem, odbacim napad na bivšeg predsednika Donalda Trampa“. Bio je to velikodušan gest lidera koji je lično okrivio Trampovog bivšeg savetnika za nacionalnu bezbednost Džona Boltona za organizovanje pokušaja atentata dronom koji ga je umalo ubio tokom vojnog skupa u Karakasu u avgustu 2018.

Thegrayzone.com izveštava: U sledećem odlomku iz svoje nove knjige, Korporativni udar , Anja Parampil opisuje kako je Tramp predložio interesovanje za sporazum sa Venecuelom, dok su Bolton i klika neokonzervativaca planirali promenu režima protiv socijalistički orijentisane vlade u zemlji. Maduro je od tada otkrio da je Tramp dogovorio sastanak sa njim, ali da su to sabotirali Bolton i tadašnji državni sekretar Majk Pompeo. „Da smo se sreli, Tramp i ja bismo se razumeli – čak bismo postali i prijatelji“, izjavio je Maduro u februaru. „[Bolton i Pompeo] su doveli Trampa do neuspeha. Lažni savetnici!”

Odlomak koji sledi pomaže da se postavi scena za potencijalnu drugu Trampovu administraciju i njenu neizbežnu bitku sa spoljnopolitičkim establišmentom Beltveja koji je, čini se, odlučan da ga uništi – ako ne može prvo da kooptira ili savlada predsednika.

„Kao neko ko je pomogao u planiranju državnih udara – ne ovde, ali znate, na drugim mestima – potrebno je mnogo rada.

Džon Bolton je izgovorio ove reči tokom intervjua sa Džejkom Taperom sa CNN-a u julu 2022,1 skoro tri godine nakon njegovog odlaska iz Trampove Bele kuće. Kada je Taper uputio zahtev za detalje o očigledno kriminalnoj prošlosti američkog zvaničnika, Bolton je odgovorio: „Pa, pisao sam o Venecueli u [mojim memoarima] i pokazalo se da nije bilo uspešno.

Za Venecuelance, Boltonovo priznanje je podvuklo njegovu već transparentnu ulogu u rukovođenju neuspelim državnim udarom Vašingtona u Karakasu—i neslavno nekompetentnom vojnom puču koji je na kraju došao sa njim.

Od samog početka Gvaidoovog samoproglašenog predsedništva, Bolton je delovao kao njegova najentuzijastičnija navijačica u Beloj kući. Nekoliko dana nakon što je Trampova administracija u januaru 2019. priznala Gvaida, Bolton se pojavio na Fox Businessu kako bi artikulisao ulog nove politike Vašingtona u Venecueli.

„Ekonomski bi za Sjedinjene Države napravilo veliku razliku ako bismo mogli da nateramo američke naftne kompanije da investiraju i proizvode naftne kapacitete u Venecueli“, izjavio je američki zvaničnik. U samo nekoliko reči, Bolton je razbio mit da je preokupacija Vašingtona sa Venecuelom bila ukorenjena u apstraktnoj moralnoj posvećenosti idealima kao što su sloboda i demokratija.

Prema Boltonu, Tramp je uvek bio skeptičan prema Gvaidoovoj sposobnosti da smeni Madura, koga je američki predsednik smatrao „previše pametnim i preteškim“ da bi pao. U svojim memoarima , Bolton je otkrio da je Tramp umesto toga izrazio želju da se sastane direktno sa Madurom i da „reši naše probleme sa Venecuelom“ u više navrata. On je dalje otkrio da predsednik nije čak ni želeo da izda početnu izjavu Bele kuće u znak podrške Gvaidou pod svojim imenom, samo je pokleknuo nakon što je potpredsednik Pens obavio telefonski razgovor sa nepoznatim venecuelanskim političarem uoči njegovog samostalnog „ polaganje zakletve” ceremonija.

Bolton je slučajno bio pri ruci za tu diskusiju. Kasnije je ispričao kako sam se „nakon poziva nagnuo preko Pensovog stola da se rukujem, rekavši: ‘Ovo je istorijski trenutak’.“ Ipak, čak i mesecima pre Gvaidoovog neočekivanog uspona, Bolton je bio optužen za mešanje u unutrašnje stvari Venecuele.

„Sve to ukazuje na Džona Boltona, koji ima kriminalni mentalitet, mentalitet ubice“, rekao je Maduro Maksu tokom intervjua u avgustu 2019. Venecuelanski predsednik je mislio na pokušaj atentata koji je preživeo prethodne godine, mesecima pre Gvaidoovog uspona.

Uveče 4. avgusta 2018. Maduro je držao govor na otvorenom redovima Nacionalne garde Venecuele kada je sa neba iznad njega odjeknula gromoglasna eksplozija. Predsednik Venecuele je ostao miran, ali je bio vidno uznemiren dok su telohranitelji razvijali zaštitne štitove kako bi ga odbranili od iznenadne eksplozije. Trupe Nacionalne garde raštrkane su po ulicama kao da su upale u zasedu.

Kao Maduro; njegova žena, Silija Flores; ministar odbrane Vladimir Padrino Lopez; a hiljade prisutnih vojnika Nacionalne garde uspelo je da pobegne bez značajnih povreda, vlasti su pratile eksploziju nalik vatrometu na par ručno upravljanih dronova vezanih za bombe. Dok je vlada Venecuele odmah okarakterisala incident kao pokušaj atentata na Madura u stranoj režiji, drugi, uključujući Boltona, na brzinu su ga odbacili kao operaciju pod lažnom zastavom.

„Mogu nedvosmisleno da kažem da SAD uopšte nisu umešane u ovo“, rekao je Bolton za Foks njuz u nedelju u roku od dvadeset četiri sata od napada, navodeći da je to bio „izgovor koji je postavio sam režim“.

Boltonova teorija je diskreditovana mesecima kasnije, kada je grupa venecuelanskih vojnih prebega preuzela odgovornost za neuspešno ubistvo i dostavila CNN-u video snimak sa mobilnog telefona koji dokumentuje njihovu pripremu za napad. Organizatori su tvrdili da su nakon uspostavljanja baze operacija na ruralnoj kolumbijskoj farmi kupili maloprodajne dronove na mreži i proveli nedelje vežbajući kako da lete na njima „dovoljno visoko da izbegnu detekciju“ pre nego što su „sleteli pod strmim uglom da pogode svoju metu“. Na kraju nisu uspeli da izbegnu vlasti u Karakasu, koje su uništile bespilotne letelice u vazduhu nakon što su primetile kršenje vazdušnog prostora Venecuele.

Šta je tačno inspirisalo novinare na priznanje budućih atentatora, nije poznato. U svom javnom izveštaju, međutim, zaverenici su se potrudili da naglase da vlasti u Bogoti i Vašingtonu nisu bile svesne njihove zavere. Istovremeno, oni su bizarno priznali da su se sastali sa „nekoliko američkih zvaničnika“ u tri navrata nakon napada – još jednom, iz razloga koji su ostali nejasni.

Vlada Venecuele je, s druge strane, tvrdila da je sopstvena istraga zavere o atentatu otkrila trag dokaza koji vodi sve do Bele kuće.

********

Maduro je pristao da razgovara sa Grejzonom u avgustu 2019, tokom naše druge posete Venecueli. Za mesto održavanja intervjua, kancelarija predsednika odabrala je Nacionalni park El Avila ( Varaira Repano za lokalno starosedelačko stanovništvo) koji se nalazi u planinskom lancu Cordillera de la Costa Central između severnog Karakasa i Karipskog mora. Radoznali zašto je predsednik želeo da se sretnemo usred visokih obronaka obalne planine, sa uzbuđenjem smo krenuli na neravnu stazu uz vijugavu zemljanu stazu El Avile, srećni da istražujemo jedno od najdragocenijih prirodnih čuda Venecuele. Posle tridesetominutnog uspona, stigli smo na naše konačno odredište: ispostavu nacionalne garde koja se nalazila na ivici planine. Osim raskošnog zelenila El Avile, sa lokacije se pružao bezgranični pogled na užurbanu prestonicu Venecuele u daljini — savršenu pozadinu za intervju sa predsednikom zemlje.

Dok smo čekali Madura, Maks i ja smo se družili sa grupom uniformisanih ljudi koji su patrolirali ispostavom, uključujući krupnog vođu lokalnog kolektiva koji je naširoko govorio o razotkrivanju korporativnog uticaja generala Smedlija Batlera u američkoj vojsci iz 1935. godine, Rat je reket . Za ručkom od pirinča i piletine sa roštilja, obavestio nas je da predsednik posećuje El Avilu kako bi se obratio na ceremoniji dodele diploma vatrogasnom odeljenju Venecuelanskog nacionalnog parka. Ubrzo, čuli smo Madurov baso profundo kako grmi preko klicanja raspaljenih kadeta okupljenih u blizini.

„Oni se bore protiv požara dronovima!“ Maduro nas je šaljivo pozdravio, šaljivo se osvrnuvši na pokušaj ubistva prošlog leta. Naš sastanak je održan 2. avgusta 2019. — skoro tačno godinu dana od datuma incidenta sa dronom.

„Ja sam čovek od vere. Veoma verujem u Boga“, razmišljao je predsednik o preživljavanju napada. „Verujem da je tog dana bio događaj; da nam je Bog spasao živote“.

Po Madurovom mišljenju, njegovo ubistvo bi gurnulo Venecuelu u „dublju fazu“ „oružane revolucije“ ako bi bilo uspešno, rizikujući sveopšti građanski rat.

„Planirali su do savršenstva, sa toliko zla, da nas ubiju“, naglasio je on, insistirajući da su „intelektualni autori“ i „finansijeri“ zavere sa sedištem u Majamiju bili deo „mreža koje je uspostavila Bela kuća“.

„Ne mogu da optužujem predsednika Trampa“, rekao je Maduro o istrazi svoje vlade o zaveri.

„Ali imam sve dokaze da optužim i zatražim značajnu istragu o Džonu Boltonu“, rekao je predsednik Venecuele. „On je kriminalac. On nije.“

Bolton će kasnije citirati Maksov intervju u svojim memoarima, The Room Where It Happened , govoreći da je njegov „duh bio uzdignut“ kada je saznao za Madurove optužbe protiv njega.

********

Bolton je izgradio svoj kredibilitet kao jedan od najokrutnijih svetskih pučisti u aprilu 2019, otprilike tri meseca nakon američkog priznanja Gvaida. Do tada je Tramp usvojio stav da je Gvaido „dete“ za koje „niko nikada nije čuo“ i priznao je da Maduro i dalje podržava, po njegovim rečima, „svih tih zgodnih generala“. Bolton je, s druge strane, podržao Gvaidoovu procenu da 80 odsto vojske Venecuele i 90 odsto njenog stanovništva tajno podržavaju njegov režim u senci koji podržavaju SAD – procena koju bi čak i najlojalniji sledbenici opozicije smatrali smešnom. 30. aprila Bolton je stavio svoje samopouzdanje na test.

Prema Boltonovom sopstvenom mišljenju , taj datum je predstavljao prekretnicu za koju su se Gvaido i njegovi američki pristalice dugo pripremali. On se prisetio da je dan počeo telefonskim razgovorom u 5:25 sa državnim sekretarom i bivšim direktorom CIA Majkom Pompeom. Dok su američki zvaničnici izveštavali, kontingent venecuelanskih opozicionih aktivista počeo je da zatvara delove glavne magistrale u Karakasu, autoputa Fransisko Fajardo. Tada je, prvi put od kada je godinu dana ranije došao u Belu kuću, Bolton doneo odluku da probudi predsednika iz sna kako bi saopštio važne vesti: vojna pobuna je u toku u Karakasu.

„Vau“, navodno je bio opseg Trampovog odgovora, sugerišući mešavinu nezainteresovanosti i blage nelagode.

Dvadeset minuta nakon razgovora Boltona i Pompea, Gvaido je pokrenuo Tviter live stream sa svoje pozicije nasred autoputa, odmah ispred vazdušne baze Generalissimo Francisco de Miranda u istočnom Karakasu. Kvazi vođa nastavio je da poziva na vojnu pobunu protiv Madura, nespretno odmahujući rukama da bi naglasio svoj apel na masovnu pobunu.

„Idemo napred, postići ćemo slobodu i demokratiju u Venecueli“, obećao je on na kraju svoje neprijatne molbe.

Sunčeva svetlost je upravo počela da se prostire iznad nebo visokih grebena El Avile koji se graniče sa Karakasom. Čak i tako, bilo je jasno da je samo šačica vojnog osoblja — manje od desetina — pratila Gvaida dok je govorio. Iako njegova izjava nije uspela da pokaže da je u toku ozbiljna pobuna, jedan od Guaidoovih siluetnih saučesnika je bio značajan. Odmah preko njegovog levog ramena stajao je Leopoldo Lopez, peskovita zvezda venecuelanske opozicije koju podržavaju SAD, za koju se široko verovalo da vuče konce Gvaidoovog režima u senci. Kao ključni arhitekta pokušaja državnog udara koji je u toku, nazvanog „Operacija Sloboda“, Lopez je uspešno izašao iz kućnog pritvora, gde je služio četrnaestogodišnju kaznu zbog svoje uloge u režiji smrtonosnih nereda u 2014.

Kako se drama u Karakasu odvijala, nonšalantni venecuelanski zvaničnici su me uveravali da je Gvaidov pokušaj pobune osuđen na propast. Zaista, do sredine popodneva Rojters je izvestio da se „nelagodan mir vratio“ na ulice „i da nije bilo naznaka da opozicija planira da preuzme vlast vojnom silom.“8 Do noći, Lopez i njegova porodica su se navodno sklonili u to mesto. Lokalna diplomatska rezidencija Čilea (na kraju su se nastanili u španskoj ambasadi u Karakasu) i Gvaida nije bilo nigde.

Tokom celog dana Gvaidoove pobune, lakoverni dopisnici korporativnih medija ponavljali su tvrdnje američkih zvaničnika da će vlada Venecuele uskoro pasti. Pompeo je čak rekao za CNN da je predsednik Maduro na ivici bekstva u Havanu na Kubi.

„Imao je avion na pisti. On je bio spreman da ode jutros kako mi to razumemo, a Rusi su nagovestili da treba da ostane“, insistirao je sa potpunom sigurnošću američki državni sekretar.

Čak i dok su sati prolazili bez razvoja događaja u Karakasu, Bolton je nastavio da se javno prepušta svojoj fantaziji o promeni režima.

„Vreme je isteklo. Ovo je vaša poslednja šansa“, napisao je brkati militarista na Tviteru venecuelanskim vojnim i obaveštajnim zvaničnicima, uključujući ministra odbrane Padrina Lopeza.

„Prihvatite amnestiju privremenog predsednika Gvaida, zaštitite Ustav i uklonite Madura, a mi ćemo vas skinuti sa naše liste sankcija. Ostanite uz Madura i idite dole sa brodom“, zapretio je Bolton, prećutno priznajući da su sankcije bile oruđe američke ucene.

Uprkos očiglednom Gvaidovom neuspehu, američki mediji su zanemarili da pomno ispitaju Boltonov i Pompeov narativ o skorom trijumfu u Karakasu. Džejk Taper sa CNN-a, okoreli neokonzervator koji je dane provodio žaleći zbog Obamine neuspehe da zbaci sirijsku vladu, bio je posebno vruć za njihovu šemu. Iako je često tražio pažnju gledalaca — ili barem dvadesettrogodišnjih zaposlenih u Media Mattersu koji su plaćali da stalno gledaju CNN — sa prenapuhanim anti-Trampovim tiradama, slikajući predsednika kao rusku marionetu koja je izdala Velike tradicije američke izuzetnosti, Taper je bio u potpunom koraku sa Belom kućom kada je u pitanju Venecuela. Za samozadovoljnog emitera sa ličnošću koja zavidi što suši boju, izgledalo je da je uništavanje Trampa dok je tražio beskrajan rat za promene režima savršena formula za unapređenje njegove srednje slavne ličnosti na Belveju.

„CNN uživo u Venecueli dok Madurova vlada kosi građane na ulicama“, napisao je Taper na Tviteru 30. aprila popodne, priloživši fotografiju venecuelanskih vojnika kako pucaju na metu izvan pogleda kamere. Postojao je samo jedan problem: vojnici koje je Taper opisao nosili su plave trake koje su pobunjeničke venecuelanske trupe usvojile tokom dana, što znači da su u stvari bili saveznici sa Gvaidom – a ne sa vladom Madura. Taper je izbrisao svoj tvit nakon sati neprekidnog ismevanja.

Dok je Gvaido teturao pred svetom, jedina pobeda Vašingtona 30. aprila bila je u teatru propagande. Usred naglog fantastičnog izveštavanja, pozvao sam nekoga za koga sam znao da bi bio spreman da prekine medijski reket promene režima. Pošto sam upoznao Takera Karlsona tokom jednog od najznačajnijih diplomatskih sastanaka Trampovog predsedništva, bio sam uveren da će Foksov domaćin biti saveznik u borbi protiv dalje intervencije u Venecueli.

*******

U leto 2018. otputovao sam u Helsinki, u Finskoj, da pokrijem istorijski samit između američkog predsednika Donalda Trampa i ruskog predsednika Vladimira Putina. Sazvan na vrhuncu histerije „Rusijagejt“, sastanak u Helsinkiju predstavljao je direktan ukor američkim jastrebovima i njihovim medijskim saradnicima, a oba su imala za cilj da sabotiraju bilo kakvo poboljšanje odnosa SAD i Rusije. U to vreme, radio sam kao lutajući dopisnik i voditelj vesti za američki ogranak vodećeg moskovskog državnog medija, RT.

Iako sam dobio zvanične akreditive za štampu u Beloj kući kao dopisnik RT America – medija u središtu Putinove navodne zavere da utiče na američku javnost i izborni proces u podršci Trampu – bio sam predvidljivo otuđen od manekena Beltvai medija koji su bili dodeljeni Helsinkiju junket. Dok sam čekao da uklonim obezbeđenje za novinara Trampa i Putina u hotelskoj trpezariji sa pogledom na Baltičko more, slušao sam kako se ličnosti iz američke mreže muče zbog ideje da bi naš predsednik čak seo preko puta svog ruskog kolege. U jednom trenutku sam čuo novinarsku šalu da su Tramp i Putin imali seks kada je njihov bilateralni sastanak kasnio. Avaj, pripisivati odlaganje energičnim pregovorima u vezi sa snabdevanjem Evrope energijom, ratom u Siriji i Ukrajini ili smanjenjem nuklearnog naoružanja bilo bi apsurdno!

Maloletnički pogled na svet iz reda novinara Bele kuće bio je u potpunosti prikazan kada je zajednička konferencija za štampu Trampa i Putina konačno počela, a ja sam imao mesto u prvom redu melodrame hladnog rata. Novinar se sastojao od uvodnih izjava svakog lidera i četiri pitanja: dva sa strane SAD, koju predstavljaju AP i Rojters; i dvojica iz ruskog tabora, koje predstavljaju Interfaks i RT Internešenel.

Ruski mediji su bili zabrinuti zbog materijalnih uloga u odnosima Vašingtona i Moskve, a Interfaks je podstakao Trampa i Putina da razgovaraju o budućnosti Severnog toka 2, gasovoda dizajniranog da transportuje ruski prirodni gas u Nemačku. Gasovod, koji je još bio u izgradnji, bio je predmet opsesije Vašingtona jer bi omogućio Berlinu da svoju energiju nabavlja iz Rusije, a ne iz Sjedinjenih Država. U međuvremenu, RT internešenel je pitao da li su dvojica lidera razgovarala o ratu u Siriji. Dok je Putin umotavao svoj odgovor, član njegove pratnje prišao je podijumu sa fudbalskom loptom.

„Predsednik Tramp je upravo spomenuo da smo uspešno zaključili Svetsko prvenstvo u fudbalu“, rekao je Putin, osmehujući se kada je pomenuo međunarodni fudbalski turnir čiji je Rusija bila domaćin tog leta. „Kad već govorimo o fudbalu, u stvari, gospodine predsedniče, daću vam ovu loptu — i sada je lopta u vašem polju.

Šačica ruskih novinara je aplaudirala dok je Putin predao loptu Trampu, koji je nastavio da se zahvali svom kolegi i izjavio da će poklon preneti svom sinu Baronu, pre nego što ga je bacio Melaniji Tramp, koja je sedela u prvom redu. Prijateljski gest uneo je u prostoriju dašak optimizma i na trenutak se činilo kao da je proboj između SAD i Rusije zaista moguć. Taj duh nade je slomljen nekoliko trenutaka kasnije, kada je izveštač AP-a Džonatan Lemir uzeo reč i zahtevao od Trampa da se pozabavi tvrdnjama američkih obaveštajnih zvaničnika sa „visokim poverenjem“ da se Rusija mešala u predsedničke izbore 2016. kako bi obezbedila njegovu pobedu.

„Predsednik Putin je upravo sada negirao da ima bilo kakve veze sa mešanjem u izbore 2016. Svaka američka obaveštajna agencija je zaključila da jeste Rusija“, zacvilio je Lemir pre nego što je zatražio da zna kome Tramp veruje.

„Da li biste sada, dok vas ceo svet gleda, rekli predsedniku Putinu — da li biste osudili ono što se dogodilo 2016. i da li biste ga upozorili da to više nikada ne uradi? Lemire je nastavio, podstičući američkog predsednika da se prema svom ruskom kolegi ponaša kao prema nestašnom detetu.

Lemirovo držanje oponaša čin koji je njegov kolega iz Rojtersa inscenirao nekoliko trenutaka ranije, kada je na sličan način pritiskao Trampa da osudi rusku vladu. Trampovo odbijanje da prihvati njihov narativ o ruskom mešanju u izbore 2016. razbesnelo je zapadne medije, koji su iskoristili samit u Helsinkiju da dodatno predstave američkog predsednika kao marionetu Moskve. Umesto da analiziramo suštinu Putinovih i Trampovih izjava, praktično celokupno izveštavanje sa samita u SAD i Evropi sastojalo se od varijacija sledećih naslova:

Da ne bude nadmašen u domenu proratne histerije, CNN je apsurdno zaverenički opisao pokušaj ruskog predsednika u fudbalskoj diplomatiji, objavivši izveštaj u kome se tvrdi da je „Putin dao Trampu fudbalsku loptu koja možda ima čip za odašiljanje“.

Papagajska džungla hladnoratovskog neprijateljstva mejnstrim medija prekinuta je samo prisustvom Takera Karlsona, koji je otputovao u Helsinki da obavi intervju sa predsednikom Trampom. Pošto je dugo napustio prepoznatljivu leptir-mašnu i konvencionalne političke stavove koji su nekada definisali njegovu karijeru, u vreme ponovnog okupljanja u Helsinkiju, Taker se pojavio kao glavni kritičar vašingtonskog spoljnopolitičkog establišmenta u američkim medijima. Što je najvažnije, Taker je pokazao spremnost da razmotri argumente bez obzira na njihove pretpostavljene političke silose, što sam otkrio kada je ugostio Maksa da ponudi „levu“ kritiku Rusagejta u mesecima nakon Trampovog izbora.

Dok mnogi u medijima projektuju uporne javne ličnosti da zaklone svoju sujetu i nedostatak šarma u stvarnom svetu, ličnost veća od života koju je Taker prikazao u etru bila je njegov pravi karakter. Zabrinut pogled, preterani smeh i nestašni sjaj u njegovim očima nisu bili čin za kameru. I iako je i sam mogao da pruži beskrajan niz fascinantnih životnih priča (kao što je vreme kada je pratio ikonu građanskih prava Al Šarptona i levičarskog akademika Kornela Vesta u Liberiju razorenu građanskim ratom20), bio je podjednako radoznao lično kao i sa gostima u njegovoj emisiji. Kada sam upoznao Takera u Finskoj, otkrio sam da smo se, uprkos našim naizgled polarizovanim političkim privrženostima, dosta toga složili. Za razliku od nabrijanih lapdosa koji su preplavili Helsinki, Taker je bio dovoljno udoban u svom rangu da gleda na elitu Vašingtona sa prezirom – posledičnu samobezbednost koju je pokazao tokom Trampovog mandata.

Tokom Trampovog predsedništva, Taker je učvrstio svoje mesto među najuticajnijim medijskim ličnostima u istoriji SAD, svojim glavnim programom Fok, Taker Karlson večeras , koji je na kraju zaradio titulu najgledanije kablovske vesti svih vremena.21 Taker se izdvojio od ostalih voditelji korporativnih vesti, uključujući one u Foksu, kao najrazgovetniji — i najšaljiviji — glas Trampove tek probuđene baze Amerika prva. Svake nedelje uveče, Taker je govorio u ime miliona Amerikanaca koji su podneli teret neoliberalne politike kao što su NAFTA, deindustrijalizacija i vojne nezgode na Bliskom istoku. Lično opečen sopstvenom podrškom ratu u Iraku godinama ranije, Taker je do 2019. sazreo u vatrenog anti-intervencionistu koji je redovno otvarao svoju emisiju dugim monolozima koji su sistematski razotkrivali naraciju njegovih medijskih kolega.

„Lideri sa obe strane u Kongresu, u medijima, u našim obaveštajnim službama i u gotovo svakom preterano finansiranom trustu mozgova u Vašingtonu iznenada su se večeras udružili oko jedne tačke sporazuma: Amerika mora odmah da uđe u rat u Siriji. objavio je na početku emitovanja 9. aprila 2018, nekoliko sati nakon što su američki zvaničnici optužili sirijsku vladu da je izvršila napad hemijskim oružjem u gradu Duma.

„Ovo bi trebalo da te učini nervoznim. Univerzalni dvostranački sporazum o bilo čemu je obično prvi znak da će se nešto duboko nerazumno dogoditi, makar samo zato što više nema ko da postavlja skeptična pitanja. I trebalo bi da budemo skeptični prema ovome“, rekao je Taker gledaocima, optužujući američke zvaničnike da kreiraju „propagandu dizajniranu da manipuliše Amerikancima“.

Dok je sprovodio rutinska ispitivanja proratnih dezinformacija, Taker je nemilosrdno pržio vodeće kreatore politike Vašingtona pred milionima nezadovoljnih Amerikanaca koji su bili gladni obračuna sa svojom elitom.

„Kada vas čujete kako kažete ‘trebamo srušiti Asadov režim i stvari će biti bolje u Siriji’, na neki način se zapitate, pa, možda bi trebalo da izaberete neku drugu profesiju? Prodaja osiguranja, farbanje kuća, nešto u čemu ste dobri?” Taker je kritikovao Maksa Buta, člana vašingtonske neokonzervativne inteligencije i člana Saveta za spoljne odnose, tokom nezaboravne konfrontacije u julu 2017.

„Zar ne postoji sankcija za grešku kao što ste vi? Taker je nastavio da muči vidljivo zveckanu Boot.

Ipak, možda nijedna figura nije privukla Takerov gnev više od Trampovih zvaničnika koji su aktivno podrili predsednikov plan „Amerika na prvom mestu“. Posebno je prezirao Boltona, koga je okarakterisao kao „birokratsku trakavu“.

„Koliko god se trudili, ne možete ga proterati“, rekao je Taker o Trampovom savetniku za nacionalnu bezbednost tokom emitovanja u junu 2019. „Čini se da on večno živi u utrobi saveznih agencija, povremeno se pojavljuje da izazove bol i patnju.

Takerov napad na Boltona usledio je nekoliko dana nakon što je Iran oborio američki dron koji je narušio njegov suvereni vazdušni prostor. Nakon odgovora Teherana na golu agresiju Vašingtona, Njujork tajms je otkrio da su Bolton i drugi u Beloj kući vršili pritisak na Trampa da bombarduje Iran – ratoborni savet koji je predsednik odbacio zahvaljujući Takerovoj intervenciji.

„Dok su savetnici za nacionalnu bezbednost pozivali na vojni udar protiv Irana, gospodin Karlson je poslednjih dana rekao gospodinu Trampu da je odgovor na provokacije Teherana silom ludost“, piše Times , pripisujući Takeru lično sprečavanje rata sa Iranom (i verovatno Treći svetski rat).

Takerov uticaj na Trampa prevazilazi njihov lični odnos. Bez sumnje, najznačajniji par očnih jabučica (među milionima) fiksiranih na Takerovoj emisiji tokom Trampovih godina pripadao je samom predsedniku. Dok su „stručnjaci“ za spoljnu politiku Vašingtona skočili da prikupe podršku za Gvaidoov državni udar 30. aprila 2019, obratio sam se Takeru sa zahtevom. Dok je Gvaido pozivao vojne prebege na ulice Karakasa, u moje sanduče je stigao poziv u Foksov DC studio.

*******

Takerovo emitovanje u noći 30. aprila bilo je vatreno antiratno divljanje, možda neviđeno na kablovskim informativnim mrežama od 2003. godine, kada ga je militantno protivljenje voditelja MSNBC-a Fila Donahjua invaziji na Irak učinilo najbolje ocenjenim voditeljem mreže (i na kraju dovelo do njegovog ukidanja). ).

„Da li će svrgavanje Madura učiniti Venecuelu stabilnijom i prosperitetnijom zemljom? Tačnije, da li bi to bilo dobro za Sjedinjene Države?“ Pitao je Taker svoje gledaoce. Zatim je ismevao republikanskog senatora Rika Skota jer je zahtevao raspoređivanje američkih trupa u Venecuelu tokom intervjua za Foks ranije tog dana.26

„Pre nego što bombarderi polete, hajde da odgovorimo na nekoliko brzih pitanja, počevši od najočiglednijeg: kada smo se poslednji put uspešno mešali u politički život druge zemlje? Da li je to ikada uspelo? Kakve su demokratije koje smo večeras uspostavili u Iraku, Libiji, Siriji i Avganistanu? Kako bi Venecuela bila drugačija? Molim vas da objasnite, i uzmite si vremena“, nastavio je domaćin.

Dok sam prolazio kroz Foksovu kancelariju i ulazio u zelenu sobu, prošao je visok muškarac bujica u tamnom odelu i pozdravio me. Bio je to Daglas Mekgregor, pukovnik američke vojske u penziji, poznat u vojnim činovima po svojim inovacijama u strategiji na bojnom polju – a u uljudnom vašingtonskom društvu bio je ogorčen zbog svog direktnog, realističkog pristupa svetskim poslovima.

Moji prijatelji iz marginalizovanog kruga bivših vojnih i obaveštajnih profesionalaca u Vašingtonu sa antiintervencionističkim stavovima nadali su se da bi Mekgregor jednog dana mogao da zameni uber-militaristu Boltona u Trampovom Savetu za nacionalnu bezbednost. Do tada, dok je Tramp ostao zarobljen neokonzervativnim grupama latinoameričkih iseljenika, istraživačkim centrima finansiranim od strane industrije naoružanja i Združenim šefovima Pentagona, Macgregor je prebačen u studio Fok. I odatle je rebrasti republikanac koji je vodio američke tenkove u Irak tokom prvog Zalivskog rata osudio dalju intervenciju u Venecueli.

„Vremenom, naša istorija u Latinskoj Americi je katastrofa“, upozorio je Mekgregor Takera, iznevši svoje argumente ubedljivim baritonom. „Navući ćemo na sebe neprijateljstvo stanovništva; oni će hteti da na kraju odemo. A ako se na [Gvaida] gleda kao na marionetu, on će imati dugotrajnih problema.

Međutim, Taker se pobrinuo da u svojoj emisiji uveče 30. aprila predstavi jedan pro-Gvaido glas. Republikanski kongresmen Mario Diaz-Balart, hrabar kubansko-američkog lobija za smenu režima u Majamiju, iskoristio je svoje vreme u etru da prizove grupu stranih zlikovaca koji iskorištavaju Venecuelu kao bazu za pretnju – pa čak i napad – domovina SAD. Bio je to dobro izlizani scenario koji je zajednica kubanskih iseljenika koristila tokom godina dok je uzaludno apelovala na osvetu Zaliva svinja koju sponzorišu američki poreski obveznici.

„Imate Hezbolah, imate Kubu, imate Iran, imate Rusiju, imate Kinu tamo“, zastenjao je Diaz-Balart, „pa zamislite da li ovaj režim koji sada trpi veliki međunarodni pritisak opstane? Da li je to, ili nije, potencijalno zeleno svetlo, otvorena vrata za Ruse i za Kineze i za druge, da povećaju svoje aktivnosti protiv interesa naše nacionalne bezbednosti, upravo ovde u našoj hemisferi?

Taker je zbunjeno pogledao Diaz-Balarta. „Da, ne? Mislim, teško je shvatiti o čemu tačno govorite.” Voditelj je potom prebacio razgovor na granicu SAD, implicitno se obraćajući svom najvažnijem gledaocu: predsedniku Trampu.

„Dakle, tamo imaju mali broj ruskih savetnika, trebalo bi da mislim da je to pretnja, jer zašto? Niko zaista ne objašnjava. Zašto ne bih bio zabrinut zbog osam miliona ljudi koji napuštaju Venecuelu? Pitao je Taker, pozivajući se na izveštaj Brukingsa iz 2018. u kojem se procenjuje da će osam miliona izbeglica pobeći iz Venecuele u slučaju povećane nestabilnosti.

Do tada je Diaz-Balart ostao bez tačaka za razgovor i verovatno je izgubio Takerovu publiku America Firsters. Tragajući za odgovorom, on je tvrdio da je jedini način da se spreči priliv venecuelanskih izbeglica ka američkoj granici „da učinimo sve što možemo da osiguramo da režim više ne postoji”.

„Ili da režim ostaje tamo, ali ne postoji ovakva scena“, uzvratio je Taker, ukazujući na slike Gvaidoovog pokvarenog revolta koje svetlucaju na ekranu. „Mislim, to je neka vrsta poruke iz Sirije“, dodao je on.

Takerovo pažljivo postavljeno anti-intervencionističko pozorište – završeno nastupom pukovnika Mekgregora, koji bi dalje savetovao Trampovu strategiju povlačenja iz Avganistana (i da ga Zajednički šefovi na tom putu sistematski sabotiraju29 ) – sugerisali su da je podrška Gvaidou ograničena na Majami i Stalni ratni lobi Vašingtona, ono što su predsednik i njegove pristalice nazvali „dubokom državom“. Sam Tramp je morao da zna da značajan deo njegove baze, od imigracionih tvrdolinijaša do izolacionističkih paleokona, ne može da podrži eskalaciju sile protiv Venecuele koja bi destabilizovala još jedan region sveta i podstakla novu migracionu krizu – ovoga puta sama granica.

Planirao sam da iskoristim svoje vreme u emisiji da pojačam tu poruku u direktnom pozivu Trampu. Dok sam seo preko puta Takera, ostalo je manje od četiri minuta do emitovanja. Dok je Taker tražio moje mišljenje o događajima tog dana, osetio sam kako mi je narastao adrenalin.

„Lažni mediji lažu o situaciji u Venecueli“, počeo sam, zamišljajući da se obraćam samom predsedniku. „Dozvolite mi da vam to kažem ovako: zamislite da je Hilari Klinton odbila da prizna poraz nakon što je izgubila od predsednika Trampa 2016, okupila grupu od dvadeset četiri američka vojnika i pokušala da zauzme Belu kuću silom? Ne mislim da bi se slobodno šetala ulicama na način na koji Huan Gvaido sada hoda u Karakasu.

Zatim sam se osvrnuo na izveštaje o humanitarnoj krizi u Venecueli, primetivši da mediji nikada nisu priznali ulogu američkih sankcija u njenom podsticanju. Da bih ilustrovao svoju tezu, citirao sam izveštaj koji je Centar za ekonomska i politička istraživanja objavio nekoliko dana ranije, a koji je otkrio da su američke sankcije doprinele hiljadama prekomernih smrtnih slučajeva u Venecueli samo između 2017. i 2018. godine.

„Predsedniče Tramp, da mu je zaista stalo do naroda Venecuele — i američkog naroda, kad smo već kod toga — okončao bi ovu katastrofalnu politiku“, rekao sam što je brže moguće, osetivši kako sat otkucava. „Ukinuo bi sankcije i pogledao bi u oči Džona Boltona, u oči Eliota Abramsa i Majka Pompea i rekao: ‘Otpušten si. Vodite me katastrofalnim putem, još jednim ratom za naftu.’

„Vi ste strastveni!“ Taker se nasmejao. On je bio u pravu. Za mene je govor protiv rata u Venecueli bio odbrana ljudi koje sam sreo u toj zemlji mesecima ranije—nekoliko njih do danas ubrajam među svoje najdraže prijatelje.

„Nisam siguran da se slažem sa svime što ste rekli, ali drago mi je što ste to mogli da kažete ovde“, najavio je Taker kada se naš segment privodio kraju. „Upravo ste bili tamo i mislim da vam to ne bi bilo dozvoljeno da kažete ni u jednoj drugoj emisiji.

Složio sam se sa Takerovom procenom pre nego što sam umetnuo u konačnu osudu Trampovog tima: „Predsednik Tramp je obećao da će isušiti močvaru, a svoj tim za nacionalnu bezbednost je preplavio upravo tom močvarom!“

„Pa, zapravo se slažem sa tim“, zaključio je Taker.

Uz to, Taker je predao Fok airvais vidljivo neugodnom Šonu Henitiju, zanosnom GOP hakeru koji je bukvalno na rukavu nosio svoju odanost Vašingtonskom establišmentu, stavljajući pribadaču CIA i FBI na sako svake večeri. Heniti se trudio da zadrži svoj prezir i iznenađenje dok je nekoliko sekundi mučio sa Takerom. Ipak, ovaj segment je elektrificirao milione drugih.

Do sledećeg jutra, naš intervju je preveden na španski i postao viralan u Latinskoj Americi, posebno u Venecueli, koja je razmenu prenosila na državnoj televiziji. Danima kasnije, Taker me je obavestio da naš intervju ne samo da je dobio vrhunske ocene (koje su predvidljivo opali kako je Heniti počeo) već je privukao pažnju i samog Trampa.

Prema Takeru, predsednik ga je nazvao ubrzo nakon događaja od 30. aprila da bi se poklonio perspektivama koje su bile predstavljene u njegovoj emisiji te večeri. Tramp se požalio da bi, da je zaista poslušao Boltonov savet, već započeo „Treći, četiri i peti svetski rat“, objašnjavajući da je samo držao bijesnog sokola na ramenu kako bi poslao poruku svetskim liderima da su „sve opcije“ na stolu.

Zaista, Tramp je razmahao Boltona kao svoj „veliki štap“ u međunarodnim pregovorima, oblikujući neokona kao oslonac u svojoj diplomatiji Umetnosti dogovora . U stvarnosti, međutim, Bolton je nadmudrio predsednika, iskorišćavajući njegove veze sa Močvarom i kontrolu nad protokom informacija u Beloj kući kako bi sabotirao praktično sve Trampove značajne napore angažovanja. U svojim memoarima, Bolton se hvalio potkopavanjem Trampovog nastojanja da povuče američku vojnu okupaciju severoistočne Sirije, kao i predsednikove pokušaje da uspostavi detant sa vladama u Rusiji i Severnoj Koreji.

Bolton je posebnu pažnju posvetio samitu u Helsinkiju, čak je priznao da se nada da će „Tramp biti dovoljno iziritiran“ Putinovim odloženim dolaskom „da će biti oštriji“ prema svom ruskom kolegi (Bolton 2020, 153), uz veličajući ratoborno ponašanje američkih medija u zajednička konferencija za štampu lidera. Takođe je opisao instrukcije Trampa da odbije dalje bilateralne sporazume o smanjenju naoružanja sa Rusijom, zajedno sa svojim stavom da bi SAD trebalo da se povuku iz Sporazuma o nuklearnim snagama srednjeg dometa (INF) iz doba hladnog rata. Tramp je poslušao taj savet i najavio jednostrano povlačenje SAD iz INF sporazuma u ​​februaru 2019,30 označavajući zaokret od 180 stepeni od obećavajućeg i prijateljskog stava koji je zauzeo sa Putinom u Helsinkiju samo sedam meseci pre toga.

Iako je Boltonovo podmuklo ponašanje na kraju dovelo do njegovog otpuštanja, to mu je donelo ljusku respektabilnosti u imperijalnoj septičkoj jami elitnog Vašingtona—i status heroja među liberalnim anti-Trampovim otporom™ koji oličavaju Džejk Taper sa CNN-a. Bez ovog rebrendiranja, suština Boltonovog nasleđa bi umesto toga bila njegova promocija katastrofalnog rata u Iraku i poremećene zavere Osovine zla.

Iako Tramp nije otpustio Boltona sve do septembra, predsednikova frustracija njegovim savetnikom za nacionalnu bezbednost dostigla je prelomnu tačku nakon događaja od 30. aprila 2019. Ponavljajući Tuckerov izveštaj o Trampovoj reakciji na nesreću u Venecueli, Vašington post je citirao visoke zvaničnike administracije koji su tvrdili predsednik se osećao „zavedenim“ od strane Boltona i drugih savetnika, za koje je verovao da su „potcenili Madura“.31

„Predsednikovo nezadovoljstvo iskristalisalo se oko savetnika za nacionalnu bezbednost Džona Boltona i ono što je Tramp zamerio je intervencionistički stav koji je u suprotnosti sa njegovim stavom da Sjedinjene Države treba da se drže podalje od stranih močvara“, otkriva Post .

Boltonova politika državnog udara ne samo da je propala, već je doživela bumerang. Pošto je postalo jasno da je vojno rukovodstvo Venecuele odbilo njegov poziv na pobunu, fotografija Gvaida kako stoji nasred praznog autoputa sa zapanjenim izrazom lica i mobilnim telefonom prislonjenim uz uho, kružila je internetom.32 Iako je ko tačno bio na druga linija ostaje nepoznata, mnogi na društvenim mrežama su se šalili da Pompeo i Bolton verovatno grde svoju beskorisnu marionetu što ih je toliko osramotila.

Osmišljena da ubedi Trampa u Gvaidoovu snagu, neuspešna pobuna je umesto toga ostavila političara početnika da izgleda kao buba, nepoželjan i sam. U danima nakon 30. aprila, zvaničnici administracije su obavestili medije da je Tramp počeo da govori o Maduru kao o „tvrdom kolačiću“ u razgovorima oko Bele kuće (Gearan et al. 2019). U međuvremenu, Bolton je rekao da je predsednik počeo da opisuje Gvaida kao „Beto O’Rurka iz Venecuele” (Bolton 2020, 277), tačno izjednačavajući vođu državnog udara koji podržava SAD sa neinspirisanim Obaminim udarcem.

NultaTačka