Prekomerno dijagnostikovanje: Opasnosti od lažnih dijagnoza i pogrešnih terapija
Poslednjih godina u medicinskoj zajednici se pojavila sve veća zabrinutost: prekomerno davanje dijagnoza, fenomen gde se pojedincima dijagnostikuju stanja koja nikada neće izazvati simptome ili štetu. Ovo pitanje, koje je dr H. Gilbert Velč detaljno istražio u svojoj knjizi „Prekomerne dijagnoze: učiniti ljude bolesnima u potrazi za zdravljem“, ima dalekosežne implikacije za pacijente, lekare i zdravstveni sistem.
Kako savremena medicina nastavlja da napreduje, povećava se sposobnost otkrivanja abnormalnosti, ali i rizik od dijagnostikovanja stanja koja možda ne zahtevaju intervenciju. Ovaj trend postavlja kritična pitanja o ravnoteži između proaktivne zdravstvene zaštite i nepotrebnog lečenja.
Prekomerna dijagnoza se javlja kada medicinski testovi otkriju abnormalnosti koje, iako su tehnički neispravne, ne predstavljaju pretnju po zdravlje pacijenta.
Velč ističe nekoliko primera u svojoj knjizi, uključujući slučaj gospodina Lemeja, kome je dijagnostikovana teška hipertenzija nakon posete hitnoj pomoći i koji je dobio tretman koji mu je spasio život. Međutim, priča gospodina Bejlija, 82-godišnjeg farmera sa blagom hipertenzijom, ilustruje potencijalnu štetu prekomerne dijagnoze. Njegov tretman je doveo do opasne nesvestice, naglašavajući činjenicu da sve dijagnoze ne zahtevaju agresivnu intervenciju.
Istina izlazi na videlo, ovo niko ne može da zaustavi | Borislav Antonijević | Mario Zna, 315 Uživo
Slično, jedan gospodin Roberts, kome je dijagnostikovan blagi dijabetes, doživeo je saobraćajnu nesreću zbog niskog šećera u krvi izazvanog lekovima, pokazujući kako dobronamerni tretmani ponekad mogu izazvati neželjenu štetu.
Problem prekomerne dijagnoze nije ograničen na stanja kao što su hipertenzija ili dijabetes. Skrining raka, posebno karcinoma prostate i štitne žlezde, postao je fokusna tačka u ovoj debati. Napredak u monitoringu i testovima krvi doveo je do otkrivanja karcinoma koji toliko sporo raste da verovatno nikada ne bi izazvali simptome ili skratili život pacijenta. Ipak, kada se dijagnostikuje, pacijenti se često suočavaju sa pritiskom da se podvrgnu invazivnim tretmanima kao što su operacija ili zračenje, što može dovesti do ozbiljnih neželjenih efekata.
Koreni preterane dijagnoze su višestruki. Ekspanzija medicinske tehnologije olakšala je identifikaciju manjih abnormalnosti, ali to ne znači uvek bolje ishode za pacijente.
Pored toga, finansijski podsticaji u okviru medicinsko-industrijskog kompleksa — farmaceutske kompanije, proizvođači medicinskih uređaja i pružaoci zdravstvenih usluga — često favorizuju više dijagnoza i tretmana. Takođe postoji kulturno uverenje da je rano otkrivanje uvek korisno, čak i kada dokazi ne podržavaju ovu tvrdnju.
Tramp proglasio kraj klimatske agende – Pentagon se vraća pravom cilju 🇺🇸🪖https://t.co/fmOIqFu5RN
— Nulta Tačka (@NultaTackaSrb) February 13, 2025
Da bi se pozabavio problemom prevelike dijagnoze, Velč objašnjava kako pacijenti i zdravstveni radnici moraju usvojiti kritičniji pristup dijagnozi i lečenju. Ovo uključuje preispitivanje neophodnosti određenih testova, odmeravanje potencijalnih koristi u odnosu na rizike i razmatranje alternativnih pristupa.
Na primer, promene načina života ili pažljivo čekanje mogu biti prikladnije za blage uslove za koje je malo verovatno da će napredovati. Pacijenti takođe treba da budu oprezni u pogledu svojih simptoma, tražeći negu kada je to potrebno, ali sa oprezom pristupajući rutinskom skriningu.
Istorijski gledano, porast preterane dijagnoze odražava šire trendove u modernoj medicini, gde je fokus na prevenciji i ranom otkrivanju ponekad nadmašio dokaze koji podržavaju takve pristupe.
Prelazak sa medicine zasnovane na simptomima na asimptomatsku dijagnozu, vođen napretkom tehnologije i dijagnostičkim smernicama, stvorio je pejzaž u kome je više ljudi označeno kao „bolesno“ nego ikada ranije. Ova promena ima implikacije ne samo na individualnu negu pacijenata, već i na trendove javnog zdravlja, pošto se resursi sve više usmeravaju na upravljanje uslovima koji možda nikada neće zahtevati intervenciju.
U zaključku, prekomerna dijagnoza predstavlja kritičan izazov u savremenom sistemu zdravstvene zaštite, koji zahteva ponovnu procenu načina na koji pristupamo dijagnozi i lečenju. Iako je rano otkrivanje nesumnjivo spasilo živote, podjednako je važno prepoznati kada za manje intervencije može biti najbolji način delovanja.
Pacijenti, naoružani znanjem i skepticizmom, igraju vitalnu ulogu u navigaciji ovim složenim pejzažom, kao i zdravstveni radnici koji moraju da uravnoteže svoju dijagnostičku ekspertizu sa posvećenošću nezi usmerenoj na pacijenta.
